Pokolj Архиве - Страница 27 од 157 - Јадовно 1941.

ПОКОЉ У КУКУЊЕВЦУ 11. ОКТОБРА 1942. ГОДИНЕ

11. октобар 2024.

На овај дан 1942. године хрватске усташе убиле су 243 мјештана славонског села Кукуњевац. Након упада у село у ноћи 10/11. октобра 1942. године хрватске усташе похватале су Србе из села, довеле их у порту сеоске цркве посвећене Светој Петки, а потом одвели до оближњег Дикленичког потока где су их на најмонструозније начине ликвидирали. Један од преживјелих покоља у Кукуњевцу и непосредни свједок овог свирепог злочина хрватских усташа, Стеван Коњевић, у једном од својих присјећања о злочину је рекао слиједеће: ,,Били смо дјеца, никоме ништа лоше нисмо учинили нити вјеровали да неко може узети каму, маљ, оружје и кренути да нас убија. То се догодило, а само мали, незнатан број

БАЊАЛУКА, 12. ОКТОБАР 2024. ГОДИНЕ: Књижевно вече “Пребиловци у српској књижевности“

11. октобар 2024.

У склопу програма биће представљен зборник радова о Пребиловцима “И испод сиве друге боје живе“. У организацији Удружења Херцеговаца и удружења Бесједа у Бањалуци, у вијећници Банског двора, у суботу 12. октобра 2024. године са почетком од 18 часова биће одржано књижевно вече “Пребиловци у српској књижевности“. У склопу програма биће представљен зборник радова о Пребиловцима “И испод сиве друге боје живе“. Бесједе:• др Сена Михаиловић Милошевић, Институт за српску културу Приштина/Лепосавић рецезент Зборника;• Ранко Павловић, књижевник из Бања Луке;• Ацо Драгићевић, приређивач Зборника;• Павле Екмечић предсједник УО Удружења Огњиште из Пребиловаца саиздавач Зборника. Извор: СЛОБОДНА ХЕРЦЕГОВИНА

Ђурђица Драгаш: БЕЗИМЕНА

10. октобар 2024.

Бура ће ти личка успаванка бити, море ће ти ране видати Камен ми на грудима лежи. У туђем гробу, ја и душа моја. Растасмо се и састасмо, као ноћ и нови дан, као облак и сунце, као вечити круг живота. Не боле ме ране моје, изломљени прсти којима сам камен гребала, жива закопана. Ти ме болиш, радости моја. Боли ме што те родих да само зло упознаш. Опрости што те на груди не привих, што те се не нагледах. Праштај што ти мајка име не даде, што ће те вечно радошћу звати. Спавај сада, нељубљено моје. У гробу хладном гнездо сам ти свила. Бура ће ти личка успаванка бити, море

Мирко Рапаић: Разговор у возу 1989. године

5. октобар 2024.

Данима сам крстарио од села до села моjе кршне Лике. На том путу нађох се, септембра мjесеца 1989. године, у возу, на личкоj прузи Госпић-Грачац. На жељезничкоj станици у Госпићу испратио ме jе моj добри ратни друг Петар Штулић, у чиjоj сам кући боравио и уживао гостопримство неколико дана, сакупљаjући податке о усташким злочинима у Госпићу и околини. Колико год да jе наш сусрет, послиjе много година, био радостан, толико jе и растанак био тужан. Као да се никад више нећемо видjети. Можда и нећемо? Петар jе ускоро са фамилиjом морао да бjежи из госпићког пакла. Једва су живу главу извукли, а кућу су им Хрвати спалили до темеља, као и све остале српске куће. Његовог рођеног брата Бранка

СУЗЕ СА НЕБА

5. октобар 2024.

Код сваког помињања Стоца и Видова поља, са сузама изађу пред очи слике са видовданских помена, седамдесетих година у Стоцу, на којима је свештеник, окружен старицама у црнини, дуго читао списак жртава, уствари сва српска имена из Херцеговине: „Јову, Симу, Душана, Миху, Шћепу, Лазара, Данила, Гојка, Ристу, Милана, Илију, Тодора, Митра, Саву,.. На врелом подневу, из ко зна како пристиглог облака, пролило се неколико капи, на шта ми се отело из уста:„Ево кише!“ Једна од тих измучених мајки, које су свашта преживеле али никада нису биле у очају, болно ме опоменула: „Сине, није киша већ сузе с’неба! На данашњи дан увијек ка’не нека.“ Ово сам научио за цео живот! У

Локомотива која је симбол Загреба крије страшну тајну: Возила Србе у логор смрти Даница (ВИДЕО)

4. октобар 2024.

Челници државе имали су почетком деведесетих година прошлог века другачије планове за „Црну Катицу“ Свако ко је макар једном у животу возом дошао до Загреба, морао је да на железничкој станици угледа „Црну Катицу“, један од симбола града. Туристи би похрлили да се сликају крај ове старе локомотиве ни не слутећи да она у себи крије ужасну тајну – да је у време Независне Државе Хрватске превозила логораше у усташки логор Даница код Копривнице! Студенти Факултета Политичких наука у Загребу одлучили су да не само свету, већ и многим сународницима открију тајну за коју је мало ко у ово време знао. Злата Цетина Терзић, Ника Мокос и Иван Гундић снимили су кратки документарац у „Црној Катици“ који су правили 4

ВЕЛЕБИТ – СРПСКО СВЕТИЛИШТЕ

3. октобар 2024.

Не кривите Велебит, не зовите га несрећом српском, не зовите га проклетим. Крив је зао човек. „Велебит је једна од оних чудних планина, које и у свом имену и у свом спољњем изгледу носе нешто митског, паганског, нешто свештеног, узвишеног, повезаног са вером и обожавањем великих природних сила, као оне античке, класичне планине, које су проглашене седиштем богова или персонификацију једног од њих, често најјачег, најсилнијег. Импозантан, стамен, видљив са најдаљих страна копна за собом и мора пред собом, он, сав тамно-модар, у својим врховима осветљеним снегом и сунцем, чува још увек трагове нечег девичанског, божанственог, вечног. Он може да буде наш Олимп и Парнас, наша Ида и Кавказ, као

На стратиштима у Бихаћу усташе убиле 384 студента и ђака

2. октобар 2024.

На стратиштима у Бихаћу почињена су свирепа убиства Срба у Независној Држави Хрватској, а један податак о жртвама рата у том мјесту од 1941. до 1945. године говори да су убијена 384 студента и ђака, изјавио је парох бихаћки Славиша Милиновић. Милиновић је рекао да је много српске дјеце из Бихаћа страдало од усташа, али да тачан број није уписан. Он је истакао да су дјеца убијана на најсвирепије начине – клањем, стријељањем, бацањем у јаме, пребијањем и одсијецањем дијелова тијела. – Један податак који говори о жртвама рата у Бихаћу 1941-1945 каже да су 384 студента и ђака страдала, док је пострадало 2.200 издржаваних лица, што значи да је

Тито je прећутао злочине над Србима у Јасеновцу

1. октобар 2024.

Шта је историја и где она почиње? Да ли је то сазнање да „стојимо на раменима“ оних који су живели пре нас, да ли је то свет који смо позајмили од предака, а дугујемо га потомцима? Ко смо, одакле долазимо, куда идемо, ми овдашњи на овом узврелом Балкану, у вртлогу интереса и Запада и Севера и Истока и Југа, ми са нејасном будућношћу, проблематичном садашњошћу и (чак!) неизвесном прошлошћу. Канда смо заборавили да историја није нешто што пролази и да ће нам погледи ка светионицима прошлости, помоћи да боље видимо будућност. Јер, већ сутра, данас ће бити јуче. Деценијама су нам историчари, новинари, каријеристи и којекакви идеолошки занесењаци, које чињенице

Велебитски усташки устанци

30. септембар 2024.

Према попису становништва из 1931. године у Лици је било 96.468 или 55.4% Срба и 77.745 или 44.6% Хрвата. По истом попису на подручју тадашњег среза Госпић од 34.060 становника било је 16.611 или 48% Срба. На подручју тадашњег среза Перушић, од 19.760 становника било је 3.234 или 16.4% Срба. Након осамдесет година, према попису становништва из 2011. године на подручју града Госпић (исто подручје као некадашњи срез – Ђ.П.), од 12.745 становника има 609 или 4.78% Срба а на подручју општине Перушић (исто подручје као некадашњи срез – Ђ.П.) од 2.638 становника има 244 или 8.49 % Срба. У ових осамдесет година (тежишно од 1941. до 1995.) турбулентних збивања

Басташић: Свједочанство дјечака логораша о заточеништву у логору Јасеновац

30. септембар 2024.

Стиже октобар. И мада вријеме лети, он се никада не пришуња, никада ме не изненади. Већ крајем септембра почињу навирати мисли, сјећања на очева свједочења о усташком масакру над Србима Билогоре у то вријеме 1942. године. О чудом избјегнутом стријељању у властитом дворишту. О одвођењу у логоре свих до тада преживјелих. Са непуних дванаест година, као дјечак сврстан међу мушкарце, отац је отјеран у Јасеновац. Сплетом околности које никако не могу бити случајне, након два мјесеца, оболио од тифуса вратио се кући. Преживио. Једини преживјели јасеновачки логораш са Билогоре. Почетком октобра 2016. се упокојио. Како тада тако и данас, узимам у руке његову књигу, окрећем обиљежену страну 139, поглавље „Комшија

Грубишно Поље, 28. септембар 1942. – Масовни злочин на Трандлеровој дјетелини

28. септембар 2024.

Крајем септембра 1942. године почела је непријатељска офанзива на Билогори у којој је учествовало 5.000 хрватских усташа, домобрана и Нијемаца. У Грубишном Пољу је 28. септембра 1942. године убијено 69 људи, у Малом Грђевцу 62, Сибенику 87, Великој Ператовици 67, Тополовици 66, Гакову 48, Малој Ператовици 37, Брзаји 32, Великој Дапчевици 31, Малој Дапчевици 32 и Лончарици 15 људи. Непријатељ је тада у логоре, јасеновачки и сисачки, отјерао 3.000 становника, углавном жена, стараца и дјеце, од којих се вратио врло мали број. Број Срба са Билогоре био је више него преполовљен ликвидацијом 487 мушкараца на Јадовну и острву Пагу почетком јула 1941. године, исељавањем 2.500 људи у Србију, те одвођењем

Жарко Видовић: Наше „комисије“ чекале, до дана данашњег, да сведоци Јасеновца поумиру!

27. септембар 2024.

Пробој из Јасеновца су извршили занатлије. Схватали су да им је то једини спас, јер су сазнали за наредбу да буду поубијани, као једини преживели сведоци. Заточеници („логораши“) раде, док могу, само „гробарске послове“. Додуше, ту у близини су и бараке. Али у њима су само занатлије – свеједно да ли Срби, Јевреји, Муслимани или Хрвати! Они живе у баракама, у којима су и радионице, редовно добијају храну, јер су њихови занатски производи и услуге неопходни усташком гарнизону и домобрану. Међу занатлијама и стручњацима је и доктор Зец, па чак и неки сарајевски Јевреји, „занатлије“. То је значајан моменат чувеног „Пробоја“, априла 1945, о којем се, из посебних идеолошких разлога,

С. Аврамов: Негирање наших жртава већ јако иритира Србе, оснивамо Меморијални центар

26. септембар 2024.

Пред крај живота, проф. др Смиља Аврамов је била свјесна снажног и континуираног процеса извртања и негације истине о Покољу, геноциду почињеном над Србима од стране НДХ. Ангажовала се око идеје о формирању Мемориjалног центра за српске жртве. Сматрала је немогућим да се у Београду, на мјесту Старог Саjмишта формира Мемориjални центар jевреjских жртава jер се, како је рекла, зна колико jе тамо Срба страдало. Данас, када је очито да се на том мјесту подиже Музеј Холокауста а да Срби нису смогли снаге, памети и историјске одговорности да подигну Музеј Покоља, вриједи се подсјетити њених ријечи. ОВАКО ЈЕ ГОВОРИЛА СМИЉА АВРАМОВ Без обзира на стварност да су Срби балкански народ

Како су Срби чували и сачували Хрватску (ФОТО)

26. септембар 2024.

Од граничара у Војној крајини у аустријском царству до партизана у Другом светском рату. Штитећи границе Беча, штитили и границе хрватског народа. У Шестој личкој партизанској дивизији било је чак 96 одсто Срба. Скандал који је не тако давно избио на конференцији у Загребу о несталима лицима, када је помоћник министра хрватских бранитеља Стјепан Сучић изрекао низ увреда на рачун Србије и рекао да све зло у региону долази из Београда, што је приморало Вељка Одаловића, генералног секретара Министарства спољних послова Србије, да напусти овај скуп, по ко зна који пут отвара питање српско-хрватских односа. Хрватска поново гори. Не само по даламатинском кршу. Горе страсти запаљене пре много деценија и