Kao da je juče bilo, a davno je, sredina prošloga veka. Otvaram ovu masivnu, lepu, kapiju, pa iz hodnika ulazim u pretsoblje kuće pred kojom danas stojimo. Visok, stasit, uspravan, sa odlučnim, a toplim pogledom, u dotrajalom sivom, dugom kaputu, stoji pred kuhinjskim vratima Milan Gačić, otac mog druga Saše. Čovek koji je u Prvom velikom ratu sve izgubio, dočekuje dečaka koji je u Drugom velikom ratu sve izgubio. Ja u njegovom oku vidim i oca i majku, a on u mom, možda, nalazi prerano ugasli sjaj njegova tri brata koji su svoje mlade živote uzidali u štit za Srbiju.                     I tako iz generacije u generaciju. Gotovo da nema