Логор Сисак Архиве - Јадовно 1941.

Почетна » Логор Сисак

ПРЕЖИВЕО САМ ЈЕР НИСАМ ЈЕО ОТРОВАНУ ХРАНУ: Сведочење Боже Видачковића из Градишке, који је преживео мучење у дечјем логору Сисак

25. фебруар 2025.

Само овако може се описати права истина свега што се дешавало у логорима НДХ, а што сада бискупи из Загреба релативизују и негирају. О патњама у фабрици дечје смрти у Сиску за „Новости“ је, 2018, две године пред смрт, сведочио логораш Божо Видачковић из Градишке. То је била његова рана цео живот. Рођен је 1933. у поткозарском селу Цимироти, одакле је са оцем, маћехом, те четворо браће и сестара у новембру 1941. године избегао жестоку усташку офанзиву. У јуну 1942. почео је стравичан покољ Срба на Козари. Заробљени су и отерани у логор Стара Градишка. Ту су их усташе тукле 15 дана, затим су их пребацили у Јасеновац. На путу

08. јануара 1943. затворен логор у Сиску

8. јануар 2025.

Усташко-њемачки логор у Сиску основан је 3. августа 1942. по завршеним операцијама на Козари и Шамарици. У свом је саставу имао и посебан логор који се службено називао „Прихватилиште за дјецу избјеглица“. Дјечији логор у Сиску, највећи те врсте у НДХ, налазио се под покровитељством „Женске лозе усташког покрета“ и „Усташке надзорне службе“. Непосредно управљање „дјечјим прихватилиштем“ било је у рукама усташе Антуна Најжера, љекара по струци. Логор је био лоциран у неколико објеката у граду: згради бившег Југословенског сокола, тзв. Соколани, дворани женског самостана Светог Винка, магацину солане Рајс, згради Гучи, основној школи у Новом Сиску и тзв. Карантени, односно једној од шест барака сабирног логора. Дјеца су овдје,

Илић: Доња Градина – највеће стратиште српског народа у Другом свјетском рату (ВИДЕО)

10. мај 2024.

У недјељу, 12. маја у Доњој Градини биће обиљежен Дан сјећања на жртве геноцида над Србима, Јеврејима и Ромима у Независној Држави Хрватској. Уз присуство званичника Српске и Србије, очекује се око 15.000 грађана, укључујући и велики број школске дјеце. Драгослав Илић, историчар Републичког центра за истраживање рата, ратних злочина и тражење несталих лица рекао је да је Доња Градина највеће стратиште српског народа у Другом свјетском рату. – Доња Градина је усташама служила за извршење масовних злочина и покопавање жртава – рекао је Илић. Истакао је да је постојао читав низ бестијалности над жртвама. – НДХ је спровела геноцид над Србима, Јеврејма и Ромима – рекао је Илић. Истакао

ИСПОВЕСТ: Свуда око мене су се превијала мала деца у боловима: Јово Ковачина је као дечак прошао кроз пакао логора НДХ у Сиску

20. децембар 2023.

Јово Ковачина (83), који је са седам година доспео у логор, о данима смрти и ужаса: Од трбушног тифуса умрли мој брат Лазар (2,5) и брат од стрица Гојко (3). Спавали смо на слами, без ћебади, полуголи чекајући када ће доћи крај. Јово Ковачина (83) имао је непуних седам година када је, са баком и двоипогодишњим братом, доспео у пакао НДХ логора у Сиску, у сточне бараке код стадиона Сисциа. Био је октобар 1943. Озлоглашени дечји логор, из ког је Диана Будисављевић спасавала децу, престао је да постоји још у јануару те године, али је у оквиру логора за одрасле и даље опстајао део за децу. У логор, који су

Дечји концентрациони логор, дечје гробље, дечја патња – зашто се све то дозвољава

3. октобар 2022.

Планирајући одлазак на 80-годишњицу обележавања страдања деце у систему концентрационих логора у Сиску и околини, читајући документацију и студије о несвакидашњем страшном погрому деце у Независној Држави Хрватској, настојао сам да искључим било какав дневно политички однос, па чак и када је реч о ревизионизму. Пише: Веран Матић Размишљао сам само о деци која доживљавају невероватну патњу, бол, глад, тугу… Одвојена од родитеља, одвојена од браће и сестара, одвојена од било какве нормалности, како умиру или како преживљавају захваљујући ретким хуманим подвизима и људима. Размишљао сам о пропорцији умрлих / спашених, највише у акцији Диане Будисављевић, или човечности Анте Думбовића и других. Ту хуманост и пожртвовање сам могао да појмим,

Спутњик код Србина, Спилберговог јунака, који је „ухапшен“ и послат пред – Гадафија

10. децембар 2020.

Да судбина сликара и вајара Недељка Гоге личи на узбудљив филмски сценарио, потврдио је својевремено и Стивен Спилберг: славни оскаровац је један део Гогине животне приче сместио у документарац и потом му изразио захвалност. На ћирилици! Бежећи од београдске буке, уметник Недељко Неђо Гога одлучио је пре две деценије да у зеленило и тишину Врњачке бање смести свој свет. Његова кућа — атеље, окренута ка планини Гоч, својеврсна је галерија слика, пејзажа, актова, скулптура, књига… И сећања… И мада многа од тих сећања нису лака за ношење, а по ужасима којима су испуњена прете да баце сенку на лице овог осамдесетогодишњака, Гога нас дочекује са широким искреним осмехом срећног и оствареног човека. Како и не би, каже, док нам отвара врата своје куће, кад је ових дана завршио и прву

Наташа Матаушић, хрватска историчарка: У Сиску није било никакво Прихватилиште него усташки логор за дјецу са Козаре

12. октобар 2019.

У Сиску се, без сваке сумње, током 1942. године налазио усташки логор за српску дјецу, а не прихватилиште, како то дио хрватске јавности данас покушава да прикаже, тврди хрватска историчарка Наташа Матаушић реагујући на недавно приказивање документарног филма “Дјечије прихватилиште Сисак”. Аутор: Вељко Зељковић Аутор овог филма је покушао да покаже како је у Сиску било направљено “прихватилиште” за дјецу са подручја Козаре и поткозарских села, са Баније и Кордуна, те из Славоније, а у ком се усташки режим наводно бринуо о овим несрећним малишанима чији су родитељи, а што је прећутано, погинули, убијени или одведени у Јасеновац или неки од њемачких нацистичких логора.Матаушићева, која ускоро брани докторат на тему