arrow up
Latinica | Ćirilica
sr Serbian
hy Armenianhr Croatiannl Dutchen Englishfr Frenchde Germanel Greekiw Hebrewhu Hungarianit Italianno Norwegianpl Polishru Russiansr Serbiansl Slovenianes Spanish
POMOZITE NAŠ RAD DONACIJOM
Latinica | Ćirilica
sr Serbian
hy Armenianhr Croatiannl Dutchen Englishfr Frenchde Germanel Greekiw Hebrewhu Hungarianit Italianno Norwegianpl Polishru Russiansr Serbiansl Slovenianes Spanish

Olivera Šekularac: Samo se obeleli vrhovi Velebita sećaju šta su sve videli

7. mart 2026.

O ovom istinitom događaju nije snimljen film, odigrana pozorišna predstava, nije ovo priča za igrokaz. Ja zapisah, a pročitaće neki fini ljudi i setiti se da je za dela potrebna vera. Jedna sjajna dama, koju naravno čudnim putem upoznah u banji Junaković, darom mi odgovori na moju pažnju. Dar, kao i ona nije običan, Šerbedžijin koncert u Novom Sadu, a tu je i ono bitnije: „Vodim te da upoznaš moju majku…“. Nikad ne tragam, ljudi koji imaju dodir sa mojim precima i krajem sami mi dođu. Ima ko sve već uređuje, to duša prepozna. Odlazimo Ljiljana i ja kod njene nepokretne majke Milice Ljutice. A te oči, to dostojanstvo jedne

Olivera Šekularac: Zato je Jadovno moje ognjište, zato je bilo što biti ne može

22. februar 2026.

U mojim rečima je samo tuga i bol, mržnju su imali oni koji su nedužne živote uzimali… Bilo je Jadovno i Lika, bio je Dušan i Grubišno Polje. Bila je Ognjena Marija Livanjska i Gordana, bilo je Livanjsko polje sa kricima i od‌jecima. Bila je liturgija, bio je parastos, bili su zagrljaji sestrinski sa Svjetlanom, koji ljubavlju dubokom odišu. Bili su ljudi koji su razumeli, osetili, pomogli… Bilo je poučnih reči, bilo je proze, stiha, suze… Bili smo svi sa svojima, svi u Hristu živi. Bio je Vasilije, nežan, osećajan, potomak Damjana Štrbca, sveštenika, svetitelja, mučenika iz jama. Bilo je fotografija tog već istorijskog Bastašića stola, bilo je očiju bližnjih,

Đurđica Dragaš: KAMEN LIČKI OKO VRATA

18. februar 2026.

Vuče me Lika k sebi, prokleta i blagoslovena. Pritisla me ravnica,crnica mi na grudi legla,teško mi nebo vojvođansko.Bez sunca i zvezda,bez kraja i početka. U oku mi Lika,krvava i plava,nevina i kriva.Lika,isplakana,od čemera crna,jaukom isparana.Lika,u rosi okupana,mirisom opevana,lepotom okajana. Ostaše mi tamo dva izvora,dva ušća,dve radosti.Ostade mi kamen hladni na uzglavlju dečjem. Rasporiše me,srce mi uzeše,a živog me ostaviše.Da ih očima iskopanim gledam,da ih rukama odsečenim grlim.Da decu svoju Gospodu dajem,preklanu,obezglavljenu,oboženu. Pusta mi je vojvođanska njiva,džaba joj klasje zlaćano,uzalud pesma devojačka.ne miriše mi gladnome hleb paorski. Vuče me Lika k sebi,prokleta i blagoslovena.Ne da mi krv da je zaboravim,da je odbolim neprebolnu.Ne da mi kamen lički oko vratada u ravnici

Sjećanje na Matiju Stijačića, žrtvu ustaškog terora i genocida

28. januar 2026.

Sveti Sava je istovremeno i svjetski dan sjećanja na žrtve holokausta, pa je red da se podsjetimo na neke od žrtava, užasnih zločina i genocida koji su ustaše Ante Pavelića počinile nad Srbima u zloglasnog fašističkoj Nezavisnoj Državi Hrvatskoj. Jedna od skoro milion nedužnih žrtava ustaškog i fašističkog terora je i sveštenik Matija Stijačića, rođeni Trebinjac kojeg su nakon mučenja ustaše bacile u jedno od jama i masovnih stratišta na Velebitu.  Nažalost većina Trebinjaca ne zna puno o Matiji, iako je mučenički postradao od ustaške ruke, kako on tako mu otac i sin, a još nema ni svoje ulice u rodnom Trebinju. Kada je izbio Drugi svetski rat, na čelu

Đurđica Dragaš: Uoči Svetog Jovana

19. januar 2026.

Daleko ste… prekrio je sneg naše pusto selo… Daleko ste, al’ bićete sutra s nama… u plamenu sveće, u našoj molitvi, u osmehu jedne Jovane i snazi jednog Vuka. Kažu da se na Bogojavljensku noć otvaraju nebesa, da se ostvaruju želje koje te noći zamislite.Bio je sinoć pun mesec, nebo čisto, prepuno zvezda, a moje želje prevelike.Da smo zdravi i da vas imamo…Eh… da imamo vas…Al’ nemamo… Uvenuše zauvek izdanci našeg stabla. Ostaše na Kruškovačama vaše dečje oči, nedoživljene ljubavi, nerođena deca.Ostaše zajedničke radosti, svadbe i krštenja.Ostade život…U vašim umirućim očima zalediše se slike ognjišta i crvenih, sitnih jabuka što mirišu na prozoru do proleća. Sutra nam je slava! Pitam

Nemanja Zivlak: Popadija

25. decembar 2025.

Dara, stamena i ponosita Ličanka, nije imala straha ni pred vukom, niti pred hajdukom. ENGLISH Početkom Drugog svjetskog rata donjolapački paroh bio je jerej Nikola J. Bogunović. Rođen je 03. januara 1908. godine u Zrmanji kod Gračaca. Skroman, miran, tih i bogougodan sveštenik koji je živio sa popadijom Darom i sinčićima Pavlom (Pajom) i Đorđem (Đokicom). Rat kao i svaki donosi veliko zlo jer je sam po sebi jedno veliko zlo. Početkom maja 1941. godine, sušto zlo će zakucati na vrata oca Nikole, zlo u crnim uniformama. Već nakon mjesec dana njega će odvesti prvo u Gospić a potom na Velebit gdje je bačen u neku od velebitskih jama sa

Olivera Šekularac: Prepolovljena je zemlja i prepolovljeni mi

20. decembar 2025.

E moj deda, procvetao mi je naš dren u tuđini. I njega sam krišom prenela, brat me je sa njim ispratio. Kažu da zemlja pamti. U osvit novog dana koji se lagano od noći odvaja, ovde na severu Holandije, gde su i jutra siva… Beli papir držim u ruci, svetliji od svitanja. Prvi dokument dedin, koji me svu noć suzama obavija… Smrtni list, deda i ja. Prvi put nešto opipljivo, njegovo. Javljam svima da sam to preko prijatelja dobila. Srećna kao da sam dedu zagrlila, a ne list hartije kao parče svetinje prigrlila. Pa ne znam vide li me oči njegove, neviđene. Sa smrti smo odrastali, uvek je bila blizu.

Neven Milaković: LIČKA

13. decembar 2025.

U jami bezdanki, skrivenoj od Boga krvavim šipražjem i ljudskim kostima, djevojčica snena, budila je oca Mazeći ga blago drhtavim prstima, preslaba da glas ispusti, da se prekrsti… da odveže žicu što ga je sputala, samo mu je lice hladno cjelivala, samo ga je suzom vrelom umivala… što je drugo mogla, pa bila je mala. Nije se plašila mraka jer svi su ovdje bili, i majka i braća i baka… i đedo Radivoje, kao da lome česnicu Božićnu, kao da se u Crkvi mole, kao da pored Korane bistre jaganjce pastirskim strahom broje. A negdje gore, na pola puta do vasione, zavijali su kurjaci gladni, sa snijegom zatrpane Kapele, valjda

Jadovno 1941. – Letak

20. novembar 2025.

PROTIV ZABORAVA Preuzmite letak u PDF formatu Jadovničku misiju možete pomoći ako štampate letak obostrano, u boji na papiru A4 formata, presavijete i poklonite prijateljima. POMOZITE DONACIJOM NAŠE PROJEKTE AGAINST OBLIVION– CONTRE L’OUBLI – PROTIV ZABORAVA – CONTRO L‘OBLIVIONE – GEGEN DAS VERGESSEN – PROTIV ZABЫVANIЯ – PROTI POZABI – PROTIV ZABORAVA

Olivera Šekularac: Mi, nesabrani

19. novembar 2025.

Ko to prebrojava pretke jasenovačke, jadovničke, ili one koji ime po jamama i logorima ne dobiše, one samo Bogu znane? Da li ih broje po lobanjama, il’ po dušama? Glava mog dede, od 45 godina, jedva se držala uz telo… Ja je još uvek pridržavam. Šta se to broji, da l’ suze, jauci, vrisci, uzdasi, očenaši ili Bogu prizivi? Jesu li dečija srca na broju, il’ oči izvađene? Kakvi se računi svode? Je l’ koje je klase zemlja sa najviše prolivene krvi, il’ nebo sa tolikim dušama? Da se možda neko nije setio da izračuna da su nam zemlja, jame, reke svete, jer su najdragocenijim osveštane? Da l’ to neko

Đurđica Dragaš: LIČKA TORBA

17. oktobar 2025.

U torbu stade komad kruva i slutnja crna, od čoje crnja. Tkale su je ruke mlade. Niti sunca u nju splele. Crvenom oživele, zelenom okadile. Tkale su je ruke devojačke. U rese joj pesmu skrile. Crvenom se ružom radovale, žutim klasjem k nebu vile. Izatkale ruke mlade, torba ličku, nadu devojačku. U miraz je iz kuće ponele. Nakićenu, opevanu, suzom ispraćenu. Zamirisala torba na jabuku zrelu. Na dečje ruke i kosu plavu. Ruže se crvene životu radovale, zelena trava tabane milovala. Rasla je torba k’o kuća puna. Жitom se kitila, Injem sokolila. Potokom bistrim umivala. Al’ svanu jutro nesvanulo. Razli se mrak po zemlji ličkoj. U torbu stade komad kruva

Đurđica Dragaš: Povratak kući

9. oktobar 2025.

Pitaju me gde sam bila do sad… Saginjem glavu… Sama sam…. Slušam ptice… Pitaju me gde sam bila do sad… Ćutim… Pružam ruke ka nebu, čini mi se da dodirujem ivice oblaka.. Osećam njihovu paperjastu mrežu pod prstima. Smeše mi se, nestalni, nežni, daleki.. Pitaju me gde sam bila do sad… Saginjem glavu… Koračam kroz divlje trave, kupine mi se penju uz noge… Milujem njihovo trnje… Nebolno je, kao da samo želi da mu budem blizu, da oseti ljudsku kožu, toplotu, ritam mog srca .. Pita me gde sam bila do sad… Plačem.… Čujem čekrk sa bunara… Trčim…željna, srećna, opijena.. Čeka me kanta puna vode… Ne razmišljam, ne pitam…pijem, gasim

Zavjera hrvatskih komunista protiv Srba u Lici

15. septembar 2025.

Srpski narod u Lici, doživio je veliku tragediju za vrijeme krvavih pohoda ustaških bandi utoku rata. Možda bi ta tragedija bila umanjena da se hrvatski komunisti nisu umješali u srpske redove i u srpski pokret otpora protiv Nezavisne Države Hrvatske. Hrvatski komunisti su činili sve da se taj pokret razbije i da se Srbi razjedine. Kako je moglo to da se dogodi? Kako to da je lička tragedija postala još veća i to u vrijeme kad su srpski krajevi bili oslobođeni od ustaša? O tome postoje mnogi dokumenti koji sve objašnjavaju i oni će ovdje biti obnarodovani. Ako je poslijeratna hrvatska istorijografija skrivala ustaške zločine, na drugoj strani se potrudila

Đurđica Dragaš: Ne pitajte koliko nas ima

3. septembar 2025.

Naša je krv na klasju što zri u kasno leto, na kućnim pragovima gde nas nađoše zveri.Naš pepeo samuje na zgarištima. Pitate koliko nas ima…Ima nas više nego vas!!! Sa nama spavaju nerođena deca i presahle majčine grudi. Iza nas ostaše pusta sela, izgubljena stada i neuzorane njive.Iz naših kostiju raste trava po kojoj gazite.Iz naših očiju pobeže nebo pod kojim hodate. Naša je krv na klasju što zri u kasno leto, na kućnim pragovima gde nas nađoše zveri.Naš pepeo samuje na zgarištima. U svakom smo drvetu, listu, cvetu, vetru što vam miluje lice.U svakoj smo kapi mirisne kiše, u pahulji što se ledi na prozoru. Naša duša je u

Đurđica Dragaš: NEIZBROJANI

31. avgust 2025.

Mnogo nas je… mnogo više nego vas!! Pitate koliko nas ima,tražite nam imena…. Mi smo neizbrojani, bezimeni.Sa nama spavaju nerođena deca i presahle majčine grudi.Iza nas ostaše pusta sela,izgubljena stada i neuzorane njive.Iz naših kostiju raste trava po kojoj gazite.Iz naših očiju pobeže nebo pod kojim hodate. Naša je krv na klasju što zri u kasno leto, na kućnim pragovima gde nas nađoše zveri.Naš pepeo samuje na zgarištima. U svakom smo drvetu, listu, cvetu,u proleću što nas probuditi neće.U svakoj pahulji što se ledi na prozoru. Naša duša je u kamenu što ga bacate na nas,u svakoj gruboj reči,u zaboravu kojim nas ubijate ponovo. Al’ mi vas pratimo, nevidljivi, lagani,

NAJNOVIJE VIJESTI

Kukuruzi su alibi

„Tu ćemo otkinuti nekoliko klipova i svezati ih u salvetu, napraviti culo.

Popis
10.502 žrtve

Udruženje Jadovno 1941. je formiralo Centralnu bazu žrtava, koju možete pretražiti unosom pojedinih podataka o žrtvama.

PRETRAGA

Kalendar
Pokolja

Odaberite godinu ili mjesec i pretražite sve događaje koji su se desili u tom periodu.

PRETRAGA