Геноцид Архиве - Страница 24 од 119 - Јадовно 1941.

Ђурђица Драгаш: НЕБО У ВОДИ

27. новембар 2024.

Лепо је и страшно јутро дивосељачко. Небо се у води огледа.Распукнуто и модро. Потоке Оке исплакале.Закукале за песмом девојачком.За коњима што грудима њиве ору.За капом црвеном са ресама црним,накривљеном,опеваном,на срцу исцртаном. Обелео снег стазе зарасле.Прекрио пустош,сакрио таму. Под пахуљама белим самују гробљатраговима зверињим изгажена.Нема птица.Немо је небо.И земља смрзнута тихује. Лепо је и страшно јутро дивосељачко.Као извежени покров за покојника,као младост по ливадама расута,изникла,погажена,вечношћу обожена! Од истог аутора: КОЛУМНИСТИ – ПРИЈАТЕЉИ: Ђурђица Драгаш

ИЗАШАО ПРВИ ТРЕЈЛЕР ЗА ФИЛМ О СТРАДАЊУ СРПСКОГ НАРОДА У 20.ВЕКУ (видео)

26. новембар 2024.

Ово ће бити и први документарни филм који ће обрадити цео век Српског страдања. Пише: Ђорђе Бојанић Сви добро знамо да је над Српским народом у више наврата извршен колективни злочин од стране наших непријатеља и комшија који су на државном нивоу у одређеним историјским тренутцима имали пројекат истребљења српског народа. Само у двадесетом веку у одбрамбеним ратовима и агресијама над Србима страдало је преко три милиона Срба. Све то ћемо покушати да уткамо кроз једну нараторску причу проткану видео материјалом и уз причу учесника који ће говорити у филму. Пред нама је годину дана напорног рада, наглашава Ђорђе Бојанић. Циљ нам је и да прикажемо кроз историјски пресек и континуитет

О Месићу и Госпићу

24. новембар 2024.

СВЈЕДОЧЕЊЕ БРАЋЕ ДРАШКА И БОЈАНА КАЛАЊА ИЗ ГОСПИЋА, ЧИЈИ СУ РОДИТЕЉИ ЂОРЂЕ И МИРЈАНА УБИЈЕНИ 18. ОКТОБРА 1991. НАКОН “СМРТОНОСНОГ САСТАНКА” НА ЛИПОВОЈ ГЛАВИЦИ Госпићка баjка Боjан Кад сам дошао на ВМА на препознавање, само знам да jе био jако ружан дан, jануар, деведесет и друге. Дошао сам тамо, jа и jедна тетка, препознао сам га по том каишу… Отац jе често ишао у куповину. Баш се сjећам тога каиша. Купили смо га скупа у Дерми у Госпићу, у кожарскоj радњи. Маму сам препознао… Она jе радила зубе код доктора Јохмана, препознао сам зубе. Кад ми jе доктор Станкови рекао, мени jе било тешко. Једноставно, нека тежина у плућима. Нисам

Мићо И. Мартиновић: Молитва на Коларићу

24. новембар 2024.

Вапај молитве покајничке нек пут неба сине и силно јурне у висине, и мученика бол умине! Клонуле главе на груди,Сједим заривен u густи мрак,У тишини све је, зидови хладниТамне ноћи одбачен свлак.Само мисли из клонуле главе,Kапљу у ноћи слеђене зјап,Ума мрачно предсказање,Ил’ можда скривени неки знак? Клижу мисли трепераве, свеле,Изгубљене у времена тамним скутима,Љепљиве, тешке и вреле,Kроз лавиринте загубљеним путима.Истрже се душа из окова пути,Па ко свила, божанским ношена дахом,У предворју древнога мрака слути,Да вјековима све је, покривено прахом! Тијело, савијено у болном грчу,Знојним челом ледени камен дира;Док пламенови воштана тијела срчу,Клизи душа тунелом мистичног вира!Може ли човјек над понорном хриди,Упрегнут сјенима у трагичном сразу,Да обзорје божанских вртова види,И из

Златомир Лазић: Ми смо дубоко несрећан народ који не хаје за своје мучене и поклане претке

22. новембар 2024.

Злочини почињени над Србима у Рашића Гају крај Власенице су по бестијалности незамисливи. Након мучења, закопали су Србе до рамена у земљу, а онда их дотукли дрљачама. Мој отац, Јанко Лазић, на фотографији у горњем реду други слева, са млађим братом од стрица, Живком Лазићем (коме су усташе убиле оца у лето 1941. у невиђеним покољима у Рашића Гају крај Власенице), марта 1942. у Бајиној Башти, након преласка Дрине пред Црном легијом Францетића. Мој отац је упућен у Врњачку Бању, где је прележао пегави тифус, док је Живко још неко време након рата провео у Бугарској, у центру за српску децу без родитеља. У ретким приликама отац ми је причао

Ђурђица Драгаш: Јер… ми смо иста крв

21. новембар 2024.

У Кући Милановића у Бањој Луци промовисан је књижевни првенац Ђурђице Драгаш Вуковљак “Јер …ми смо иста крв’’, посвећен свим невиним српским жртвама – од Дивосела , преко Јадовна, Госпића, Пага, Гаравица, Пребиловаца – до највећег српског стратишта Јасеновца. Кроз потресне судбине страдалих у својим пјесмама Ђурђица поручује – дугујемо им незаборав, да се не би поновиле ’41. и ’91. година. Професор доктор Душко Певуља, директор Куће Милановића рекао је да је посебно срећан због промоције, зато што се прича о националном страдању уклапа у концепт ове куће српске културе. Српски културни образац, послије искуства 20. вијека, мора у себе да укључи и тзв. културу сјећања. Заправо није ријеч о сјећању, већ ова збирка свједочи о ономе што

Свети Арханђел Михаило

20. новембар 2024.

Сав си огањ и ревност, свети Архистратеже Михаиле, зато те молимо учмале душе наше запали огњем ревности твоје, да бисмо будне савести увек радосно служили заједничком Господу нашем, свесрдно се угледајући на тебе, безгрешног и светог брата нашег, и врховног војсковиђу све небеске и земаљске војске Христове. Пише: Гордана Достанић Од кад памте моје дечије године, за славским столом је увек била само наша породица. Наша баба, ни кад је остала сама, без заштите из дома и рода, није одустала од свечарског ручка. Славског. А славу њој и њеном нестасалом сину нико није пренео. Знало се некад да се на честитање одлази у родни дом да се старешини стисне рука

Беседа Патријарха Павла у Пребиловцима 1991. године

16. новембар 2024.

† Патриjарх Павле jе после одслуженог парастоса новомученицима Пребиловачким, испред ,,Дома културе,, (у коме се у лето 1941. године одиграо крвави усташки пир), беседио окупљеном народу о истинском смислу страдања. Беседа jе обjављена у целини jер се само као таква може исправно схватити, без простора за jеднострана и ниским мудровањима склона тумачења. Нека Господ упокоjи душе наше браће и сестара, коjи не изгибоше као злочинци и то jе jедина стварна утеха. Да пред Богом живим онаj ко jе човек увиjек жив, а нечовек jе мртав пред њим и док гази по овоме свету. Не даj Боже да ми, њини потомци и браћа и сестре, да ми не одржимо име српско

Aнa Пoжaр: Гдje гoд смo у Jaсeнoвцу бушили, нaшли смo кoсти

13. новембар 2024.

Из ИНA Инжeњeрингa изнajмили су нaм урeђaj кojим смo снимaли тeрeн и вршили бушeњa. Oд музeja дo спoмeникa, с њим смo нaишли нa oстaткe гдje гoд бушили. Или нa кoсти или нa прeдмeтe лoгoрaшa. И сaдa нaм кaжу дa грoбницa нeмa! Сjeћaм сe дa су сe кoсти пojaвилe и нa oбaли Сaвe, збoг нискoг вoдoстaja. Учeсници OРA Jaсeнoвaц пoмoгли су нaм дa их сaхрaнимo. У мaлoм, гoтoвo нaпуштeнoм сeлу Стрмeну пoрeд Суњe, уз сaму oбaлу Сaвe, сaмa у кући живи Aнa Пoжaр, нeкaдaшњa дирeктoрицa JУСП-a Jaсeнoвaц. Билa je нa чeлу тe институциje читaвo дeсeтљeћe, свe дo 1990. Дaнaс, у oсaмдeсeтoj гoдини живoтa, гoтoвo нe излaзи из сeлa. Згрoжeнa рeвизиoнизмoм кojи буja у Хрвaтскoj, oнимa

Усташки логор на Пагу (4): И МОРЕ – ГРОБНИЦА

13. новембар 2024.

English Загребачки „Вечерњи лист“ сриjедом, од 14. маја 1975. до 4. јуна 1975. у четири наставка обjавио jе фељтон аутора Иве Палчића о логорима на острву Паг. Фељтон jе настао из разговора са Антом Земљаром у чиjоj се књизи „Харон и судбине“, између осталог, налазе и подаци коjи су помогли при проналажењу ових чланака. Велики допринос поменутог Земљаровог дjела сазнању истине о овом страшном мjесту геноцида над Србима и Јевреjима отjелотворен jе и у наставцима коjе вам представљамо. У претходна три наставка описан jе усташки логор „Слана“ у коjем jе поубиjано за свега три мjесеца усташке владавине отоком 1941. године 10-15 тисућа логораша, жена, дjеце и мушкараца. Мjесто умирања звано „Слана“ открили су воjници

Др Ђуро Затезало: Убијени и прогнани Српски православни свештеници на подручју Епархије горњокарловачке у вријеме НДХ 1941. – 1945. године

12. новембар 2024.

Ђуро Затезало: „Радио сам свој сељачки и ковачки посао” – СВЈЕДОЧАНСТВА ГЕНОЦИДА У НДХ 1941. – 1945. II допуњено издање Убијени и прогнани Српски православни свештеници на подручју Епархије горњокарловачке у вријеме НДХ 1941. – 1945. године Трлајић Сава (Светозар Трлајић) (Мол. Бачка, 1884.), Епископ горњокарловачки. Усташе га ухапсиле 17. јуна 1941. године, мучиле га у штали злочинца Јосипа Томљеновића у Плашком са још 13 Срба и свештеника, те се наслађивали у његовим мукама. Има свједочења да је одведен у логор „Даницу“ код Kопривнице па у у казнионицу Окружног суда у Госпићу гдје је мучен. Половином аугуста 1941. године везан је с већом групом Срба у ланце и одведен према

ЖЕНСКО – КАМЕН МЕЂАШ ИСТИНЕ И ЉУДСКОСТИ

11. новембар 2024.

Монодрама ,,Кô камен (Веленка Брстинова и кћер јој Драгана)“ је документарна драма Драгане Мандрапе, у извођењу глумице Љиљане Чекић, а у продукцији Српског просвјетног и културног друштва ,,Просвјета“ из Бањалуке. Пише: Катарина Кулезић Док сам путовала аутом по Босни и Херцеговини, нисам разумела, али сам осетила зашто над тим божанским лепотама стоји сенка. Андрић је доказивао у својим приповеткама и романима да су лепа бића самом својом лепотом проклета. Лепота, на којој други завиде је зла коб. Док покушавам на силу и безуспешно да оповргнем ту мисао, дави ме Јабланица, боли ме надстрешница, разлежу се пашњаци по којима стока лењо пасе, спушта се аутобус булеваром ка мосту Слободе… Балкан је

„Јер … ми смо иста крв“, пјеснички првенац Ђурђице Драгаш у Бањој Луци

8. новембар 2024.

У Кући Милановића, у суботу 09. новембра 2024. у 18 часова биће представљена збирка поезије „Јер…ми смо иста крв“ Ђурђице Драгаш Вуковљак. Ријеч је о првој пјесничкој збирци коју чине стихови пуни сјете и туге, а коју Ђурђица посвећује свим невиним жртвама Покоља. Ђурђица Драгаш Вуковљак је уредницa привредно-политичке рубрике Првог програма Радио Београда. Иако се дуго бави писањем а њени текстови и пјесме су објављивани на сајтовима удружења грађана „Јадовно 1941.“ и РТС-a, до сада није објавила књигу. Збирка пјесама Јер… ми смо иста крв њен је књижевни првенац. О поезији, књижевном изразу и инспирацији за ову збирку говориће сценариста Наташа Дракулић, испред издавача Момчило Мирић, предсједник удружења „Јадовно 1941.“ из

Дете из логора

5. новембар 2024.

Сведочење Гојка Шашића који је своје прве кораке направио у усташком логору у Славонској Пожеги. Пише: Оливера Радовић Гледајући Гојка Шашића на позорници, слушајући његове реплике из текстова Душка Радовића, док увесељава публику, многи су сигурно видели шармантног времешног господина који своје пензионерске дане проводи радећи нешто што је можда читавог живота прижељкивао. Много пута је насмејао или разгалио публику играјући у аматерским представама, наступајући на различитим скуповима. А он је, уз сву љубав и посвећеност театру и писаној речи, тамо заправо – лечио душу. Душу велику као кућа, али рањену још од првих дана које памти. И које не памти, али су га свеједно формирали као особу. Гојко је

Ђурђица Драгаш: Молитва

5. новембар 2024.

Има ли те Боже, гледаш ли ме, црну, међу трулим телима, међу рођенима?! Воде,воде,плачем без суза,из мрака,са дна понора. Не боли ме ништа,немам ноге, немам руке,немам срце у грудима.Само очи имам,очи што још виде парче неба,далеког, плавог и туђег. Не чујем одавно,ни ветар, ни кишу, ни корак звери.Не чујем јауке и самртни ропац,дечји плач и мајчину молитву.Не чујем последњи дрхтај живота у овом безданом паклу.Тишина, тишина, тишина… Само још моје очи живе и гледају небо.Само још моја утроба вапи за капљицом воде. Има ли те Боже,гледаш ли ме,црну, међу трулим телима, међу рођенима?! Узми ми очи, да не видим небо,узми ми душу, да заборавим,води ме пут светлости твоје.Води ме из