Геноцид Архиве - Страница 22 од 119 - Јадовно 1941.

ПОСЛАНИЦА СТРАДАЛИХ

9. јануар 2025.

Јереј Бошко Р. Маринков написао је песму посвећену беби Милици Јовановић – страдалој у Мошорину, у Рацији 1942. године, и свим жртвама тог страшног злочина. Христос се роди, породицо моја, и роди и васкрсе и злочинце надмаши, и мене прихвати без иједне молитве, јер не знам читати, али сам Реч познала. Христос се роди, дивни моји гости, осванули пред софром коју сваке године украсим, о Његовом и свом рођендану, јер другог рођења сем Његове славе и своје смрти немам. И немам других гостију сем Његове милости и вашег сећања, да се заиграм и да ми се честита на смрти. Да сам имала један, било би их мноштво до данас, и

СТРАДАЊЕ СВЕШТЕНОМУЧЕНИКА ТЕОФАНА БЕАТОВИЋА: Убијен од братске руке на Бадњи дан 1942. године

9. јануар 2025.

Свештеномученик Теофан (Томо) Беатовић, рођен је у Бодежиштима код Гацка 1890. године. Послије анексије, заједно са херцеговачким устаницима прелази у Црну Гору као добровољац до 1912, када одлази у Сјеверну Америку. Постриг прима у руском манастиру Светог Тихона у Пенсилванији о гдје борави од новембра 1919.до марта 1921.године, када је рукоположен за јерођакона од Архиепископа руског Александра. Био је запажени мисионар, у служби болничара до јула 1923, када прелази у Српску Нову Епархију (коју оснива епископ Мардарије Ускоковић (Свети Мардарије Љешански и Либертвилски). У то вријеме, Теофан прикупља прилоге за манастир-сиротиште Светог Саве у Либертвилу. Након четири године, отац Теофан се тешко разболио. Лијечи се у Чикагу и Сент Паулу,

08. јануара 1943. затворен логор у Сиску

8. јануар 2025.

Усташко-њемачки логор у Сиску основан је 3. августа 1942. по завршеним операцијама на Козари и Шамарици. У свом је саставу имао и посебан логор који се службено називао „Прихватилиште за дјецу избјеглица“. Дјечији логор у Сиску, највећи те врсте у НДХ, налазио се под покровитељством „Женске лозе усташког покрета“ и „Усташке надзорне службе“. Непосредно управљање „дјечјим прихватилиштем“ било је у рукама усташе Антуна Најжера, љекара по струци. Логор је био лоциран у неколико објеката у граду: згради бившег Југословенског сокола, тзв. Соколани, дворани женског самостана Светог Винка, магацину солане Рајс, згради Гучи, основној школи у Новом Сиску и тзв. Карантени, односно једној од шест барака сабирног логора. Дјеца су овдје,

Мирко Рапаић: Посљедњи Божић

7. јануар 2025.

Била jе субота, 4. jануар 1941. године. Био сам тада ђак четвртог разреда ниже гимназиjе у Кореници. Дочекали смо школски распуст за Божић. Звони школско звоно и jуримо на улицу. Свако на своjу страну. Ја идем за моjе родно село Језерце, коjе jе удаљено седамнаест километара од Коренице. Далеко jе и зима jе, али ћу до ноћи стићи да са своjима проведем божићне празнике. Стигао сам до првих кућа села Приjебоj, и jош само три километра па сам код куће. На улазу у Приjебоj, наприjе jе заселак Мажари или, како смо их ми звали, Марасовићи. Ту су све хрватске куће. Баш у том засеоку поjавише се на пртини три младића, моjих година или мало млађи. Али их не познадох

Божић у Придворици 1942.

7. јануар 2025.

У знак сjећања на невине жртве jедног од наjмонутрознииjих злочина, покољ српског становништва у селу Придворици у Херцеговини, на Божић 1941. на 1942. годину, редакциjа портала Јадовно доноси диjелове књиге др Сава Скока „Крваво коло херцеговачко 1941-1942“ – том први. Наjвећи научни ауторитет и наjобjективниjи хроничар ратних дешавања у Херцеговини на страницама 340-343, између осталог, доноси детаље крвавог Божића у Придворици код Гацка. Придворица jе наjпитомиjе село у Горњем Борчу. Нипошто ниjе случаjно што су се баш у њоj зауставили први словенски досељеници на херцеговачко тле и ту основали жупу Вишеву и подигли Камберов Град. Јер, Придворица jе, будући окружена са свих страна средњенпланинским висовима обраслим у густим шумама и буjним пашњацима, пружала врло повољне услове за живот номада. Међутим,

Душан Ђурагин, један од невиних чурушких жртава

Шајкашка окупана у крви

6. јануар 2025.

Власт у Будимпешти донела је одлуку да се у јужној Бачкој спроведе свеобухватна рација, која ће цео ледени јануар 1942. године обојити невином људском крвљу, испољен невиђени садизам. Аутор: Ђорђе Вукмировић Почетак 1942. године у јужној Бачкој био је леден. Температура је, данима, била око тридесет степени испод нуле, па је Тиса сасвим заледила, тако да се на банатску страну могло прећи пешице. Још леденије је, међутим, било у душама житеља Чуруга, Жабља, Ђурђева, Госпођинаца, Титела, Гардиноваца, Лока, Шајкаша, Мошорина, Вилова, Ковиља… Мађарска окупација трајала је већ девет месеци, а слутња великог зла, додуше још не сасвим дефинисана, стално је висила у ваздуху. КРВАВЕ облике та слутња почеће да добија

Календар геноцида: 06. јануар 1942.

6. јануар 2025.

Годишњица страдања Срба на Кордуну. Скакавац, Вргинмост. 6. jануара 1942, на православни Бадњи дан, усташе масакрирале 240 Срба и Рома (Цигана). Домачаj луг, у шуми Млађе, код Липља, Скакавац, 6. и 7. jануара и 10. маjа 1942. Усташе су масакрирале 68 Срба, мушкараца, жена и дjеце. У Горњоj Требињи, на Кордуну усташе су побиле вишe oд 220 нeвиних цивилних жртaвa нa Бaдњaк и Бoжић, 6. и 7.jaнуaрa 1942. гoдинe. Извор: Ђуро Затезало „Радио сам своj сељачки и ковачки посао“ – свjедочанства геноцида. СКПД Просвjета, Загреб 2005. Везане виjести: Koмeмoрaциja у Гoрњoj Tрeбињи Koмeмoрaциja у Гoрњoj Tрeбињи нa Koрдуну

Рат против заборава професорке Смиље Аврамов

3. јануар 2025.

Смиља Аврамов може да нам послужи као драгоцени путоказ на путу националног освешћења и оздрављења. Када је 2. октобра 2018, у 101. години, престало да куца већ увелико ослабљено срце легендарне професорке међународног права Смиље Аврамов, Србија је остала без једног од најумнијих, најобразованијих и најчаснијих представника истинске националне елите. Иако је својим јавним деловањем и написаним књигама вишеструко задужила нашу земљу, мора се приметити да је опроштај од Смиље Аврамов био, баш као и њена слабо посећена сахрана, прилично скроман, а део јавности такође је непријатно изненадило сазнање да цењена професорка никада није постала члан Српска академије наука и уметности. На њен стоти рођендан, пре мало више од пола

Милош Ковић: Два Маутхаузена, три геноцида

2. јануар 2025.

Геноцид над Србима није био инцидент у историји Аустрије и Немачке. Није почео 1941, нити се окончао до данашњег дана. Од 1914. Поновљен је бар два пута. Градић Маутхаузен је пријатно место на обали Дунава, које одише типично аустријским спојем реда и лежерности. Све је ту на своме месту, сређено, поправљено, уобличено, очишћено. Посетилац може да у неком од кафеа поређаних дуж обале попије капућино и одмори поглед на великој, светлуцавој реци. Када је време лепо, може да гледа како Дунавом промичу једрилице и бродићи са релаксираним припадницима аустријске средње класе. На бреговима изнад ових пасторалних пејзажа налазе се два спомен обележја. Једно је гробље страдалника из Првог светског рата,

In Memoriam – Академик Проф. др Србољуб Живановић (1933 – 2024.)

2. јануар 2025.

Навршила се година дана како је у Лондону, после краће болести, у 90. години преминуо Академик Проф. Др. Србољуб Живановић. Рођен је 1933. године у породици железничког чиновника у Сарајеву. Вихор Другог светског рата је породицу Живановић као избеглице пронео кроз чак осам градова бивше Југославије, коначно их зауставивши у Београду. Ниже разреде гимназије и Малу матуру положио је 1948. године у Првој мушкој гимназији у Београду, а више разреде гимназије у Првој мешовитој гимназији у Земуну. Дипломирао је на Медицинском факултету београдског универзитета 1959. године као један од најбољих студената. 1964. године постао је један од најмлађих доктора наука у бившој Југославији. Своју професионалну каријеру посветио је анатомији, палеопатологији

На Тиси црна ћуприја

2. јануар 2025.

Само на утоку Јегричке у фашистичкој рацији леденом реком истекло је више од 1500 живота – Мост на Тиси у Жабљу и даље раздваја злочином неспојиве обале Пише: Младен Булут – Да је Бог дао, па да си се до рамена сасушила – клела је, до краја живота самотног, своју руку учитељица Анђелина Стефановић којом је посегла да злотворима отвори врата и у исти мах, од вазда богоугодног дома Живанових, начинила – гробницу. Тек једну од оноликих других у дугом низу уздуж и попреко сасвим опустеле Главне улице – онда преименоване у Horti Miklos utca – којим је, према службеном опису од 17. јануара 1942. једног специјално изаслатог будимпештанског детектива,

Оливера Шекуларац: Да л’ да јаучем или да мучим, мук само понеко чује, препозна…

31. децембар 2024.

О Покрову кад би у цркву завичајну требало поћи траговима предака, најпре тихо, сузно замолим Господа и све наше претке мученике да нама, који смо остаци наших преживелих лоза, да утеху и снагу да останемо под Богородичиним плаштом. Ми који знамо шта значи слава у Врепцу под небом, под оним истим небом под којим су се вековима рађали они чију крв носимо… Од њихове душе је и то небо, кости у земљи, корен на небу. Ако ишта памтим и знам, а пола живота сам на срећу уз Баку провела, знам да је мој деда Никола редовно цркви ходио. Њега убише туђи у његовој ’45-ој, цркву срушише они који за Бога

Ђурђица Драгаш: Знам да сам поносна што си био мој ђидо

30. децембар 2024.

Е мој дједе, колико ме боле ове рушевине и твој труд који полако и сигурно нестаје. Знам да је болело и тебе, зато си и отишао прерано… И како да те не боли, како да заборавиш и затвориш та врата?! Гледам ове слике већ данима….и размишљам … Деда је био стваралац, мајстор, столар који је својим рукама градио живот и школовао децу. Сви прозори, врата, све дрвено што је постојало у овој кући и дворишту, његово су дело, његова мука и зној. И не само то! Оставио је мој вредни ђидо свој поштени и стваралачки траг и у селу… на кућама, шталама, у подрумима, на кацама (дрвеним бурадима) које је

Где је завршило крваво благо Срба убијених у геноциду у НДХ

28. децембар 2024.

Према извештајима америчке обавештајне агенције, у току 1947. године, благо које су усташе након геноцида опљачкале од Срба и Јевреја у НДХ су католички фратри положили у Kartner Landes und hipoteken bank из Клагенфурта. Аутор: Раде Јеринић Ова банка, која је постојала од 1897. године, била је финансијска институција с којом су дуго времена сарађивали. Зашто је ова банка занимљива за нас? Из ове банке ће 1992. године настати Хипо Алпе-Адрија банка у Аустрији, која ће се потом проширити и на тржиште Балкана. Наравно, прву подружницу отвориће у Хрватској 1994. године. Бежећи из Загреба, крајем априла 1945. године, Анте Павелић је са собом понео огромну количину злата. Извештаји тајних служби

Надвили се сиви облаци над Јадовно

27. децембар 2024.

Црвену земљу ништа не очисти од крви у звијерствима проливене. Спустило се небо,тешко и оловно,Олујни вјетрови дувају све јаче. Надвили се сиви облаци над Јадовно,За српским живљем,Бог кроз кишу плаче. И земља сабласно задрхти,Ослушкујући жалосни пој. Посрамљена што се логор смрти,Налази баш на њој. Са Велебита и даље облаци долазе,Носећи хладну кишу.Да сапере измучене образе,Полуживих, што за слободом уздишу. Ал’ црвену земљу ништа не очисти,Од крви,у звијерствима проливене. Ријешени су антихристи,Да православље искоријене. Узалуд се дуге на истоку јављају,Беспомоћни облаци у даљину ходе.Мучења и тортуре се настављају,Мијеша се крв са локвицама воде. Јаук одјекује и понеки промукли глас,Прижељкују мученици судњи дан. Да у смрти потраже свој спас,Да утону у вјечни