Драган Радовић Архиве - Јадовно 1941.

Почетна » Драган Радовић

Страдање купрешког села Вуковско у новембру 1942. године

18. новембар 2025.

Масовни злочин над српским становништвом купрешког села Вуковско Црна легија је извршила у новембру 1942. године када је страдало најмање 258 житеља овог села. Међу жртвама великог покоља је 136 дјеце узраста до 15 година, од чега 59 дјеце узраста до три године, односно осморо дјеце у колијевкама. Из многострадалне породице Васић преживјела је Перса Васић тако што се рањена подвукла под мртве чланове своје породице. Дио становништва успио је избјећи у шуму, али су наредних дана умирали од посљедица смрзавања и глади. Према записницима Земаљске комисије за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача, забиљежених на основу групе преживјелих свједока, Црна легија је у селу Вуковско вршила потпуно свирепе злочине

ПЛАКАЛИ СМО ПЈЕВАЈУЋИ

30. јул 2025.

У деведесет првој години живота, Милена (Алексић) Кецман објављује драгоцјену књигу од значаја за српску културну баштину. Милена је рођена 29. јануара 1934. године у селу Ракелићи, код Приједора. Скоро цијели свој радни вијек провела је у просвјети — најприје као учитељица, а потом као наставница руског језика. Посвећена своме позиву, и након одласка у пензију остала је везана за образовање, усмјеравајући свој труд на очување сјећања и историје родног краја. Вођена жељом да будућим генерацијама остави вриједно свједочанство о прошлости, почела је да сакупља податке о селу, ослањајући се на властита сјећања, казивања комшија и пријатеља, као и доступну документацију. У свом раду обухватила је период Краљевине Југославије, а

Љубица – исповједница вјере православне

25. мај 2025.

Најупечатљивији утисак током више од педесет пројекција документарног филма ГАРАВИЦЕ јесте реакција гледалаца на свједочанство Љубице Шикман о страдању њене породице на ријеци Корани. Док траје филм, публика повремено уздише, шапуће или се комеша. Али када Љубица проговори, настаје тишина у којој се ни дах особе поред не чује. То ћутање, дубоко и потресно, најискренији је одговор на њену животну причу. Зато није чудо што Љубицу с разлогом називамо исповједницом вјере православне – јер је свој тежак крст носила достојанствено, непрестано понављајући: “Ја сам православка и Српкиња.” Љубица је рођена 10. октобра 1935. године у селу Буковица код Цазина као треће дијете Новака и Руже, рођене Влаисављевић. Прије ње, у породици су

Спаљивање српске дјеце у селу Брижина 20. априла 1942. године

18. април 2025.

Најмасовнији злочин над српском дјецом у селу Брижина код Бугојна усташе су починиле 20. априла 1942. године. У штали Недељка Пилиповића тог дана живо је спаљено 86 мјештана српске националности, међу којима 46 дјеце млађе од 16 година — од чега 28 дјеце млађе од пет година. Повод за овај тешки злочин било је убиство усташког стожерника и организатора покоља српског народа у бугојанском срезу, Николе Јуришића, ког је неколико дана раније ликвидирала партизанска патрола. У знак освете, хрватске и муслиманске усташе предвођене Матком Матанићем Јозом из села Љубнић, упадају у осамљено планинско село Брижина и спаљују српску нејач затворену у штали. У пламену и најтежим мукама живот су изгубила

Покољ јануара 1942. године у романијском крају

23. јануар 2025.

Јануар 1942. године означио је други велики талас злочина над српским народом у романијском крају. Прве злочине извршиле су муслиманске усташе у Сокоцу, у селима Рудине, Брејаковићи, Балтићи и Подроманија, где је страдало најмање 300 српских цивила. У селу Балтићи, убијена је жена Милоша Јовановића са шесторо дјеце старости од 2 до 14 година. Убрзо након ових злочина, на простор Сокоца стигла је и Францетићева Црна легија, настављајући терор у селима Вражићи, Бјелосављевићи и Газиводе. Тада је пострадало најмање 150 Срба. Након Сокоца, усташке јединице Црне легије су се подијелиле у двије групе. Једна је наставила крвави поход кроз српска села Сокоца, Хан Пијеска и Власенице, док је друга кренула

ИСТОРИЈСКИ РОМАН “КОРАНА КО РАНА”

23. јануар 2025.

Драган Гргић, рођен 1917. године у селу Марин Мост код Цазина, 1961. завршио је писање романа на 500 страна. Била је то прва књига о страдању Срба и злочинима хрватских и муслиманских усташа на простору бихаћког краја и јужног Кордуна. Трагични период рата обиљежио је губитак оца, мајке и брата, као и рањавање у борбама против усташа. Након завршетка романа, носилац “Партизанске споменице 1941” суочава се са забранама, кривичном одговорношћу и притисцима државних власти. У тако неријешеним сукобима преминуо је од посљедица инфаркта 1985. године у петроварадинској болници. Иза њега није остало потомство. Остао је само један испражњен трофејни пиштољ и посљедња нада да ће доћи боље вријеме када ће

ГАРАВИЦЕ – СРПСКА ПРИЧА ПРЕД ОЧИМА СВИЈЕТА

19. јануар 2025.

Фондацију „Заборављени коријени“ контактирало је уредништво РТ (Russia Today) са најљепшим ријечима похвале за документарни филм „Гаравице“. Режисери ове престижне и глобално познате медијске мреже не само да су погледали филм, већ су га и назвали „свјетским“, додјељујући му највише оцјене. Тим поводом упутили су и писмо намјере да се филм емитује на РТ платформама на шест језика: енглеском, арапском, руском, шпанском, француском и њемачком. Фондација бесплатно уступа права на емитовање документарног филма „Гаравице“. Филм ће се од 1. фебруара 2025. приказивати пред стотинама милиона гледалаца широм свијета. Извор: Фондација Заборављени коријени

Душан Бодирога: Филм „Гаравице“ мора бити проглашен за филм од националног значаја

11. децембар 2024.

Драган Радовић је снимио филм који је можда и најбољи филм о страдању Срба у Другом свјетском рату! Оно што би требало да раде државни институти, факултети, државна политика и тимови људи који ионако примају плате из буџета, урадио је један једини човјек без ичије било какве помоћи! Наиме, и у Фочи је приказан филм „Гаравице“ о једном од највећих стратишта Срба у Другом свјетском рату и о страдањима нашег народа у Бихаћу, Цазину, Босанској Крупи, Великој Кладуши и Босанском Петровцу. Аутор овог филма је Драган Д. Радовић из фондације Заборављени коријени који је у овом филму био све: режисер, текстописац, истраживач, историчар, сниматељ, монтажер, продуцент и финансијер. Тај Драган

Господине, опали још један метак, јер ме нијеси добро погодио

9. децембар 2024.

ВЕЛИКИ УСПЈЕХ ФИЛМА „ГАРАВИЦЕ“ Гледаоци документарног филма „Гаравице“ сигурно су запазили свједочење Хрвата Живка Ћурића о закопавању српских жртава када каже да је један остао жив и јавио му се ријечима „па зар ти мене не познаш, кад смо заједно служили војску у Неготину, ја сам Карановић Никола“, а затим када је усташа пуцао из пиштоља у њега, он поново одговорио „господине, опали још један метак, јер ме нијеси добро погодио“. Име и презиме уз детаљ о служењу војске у Неготину били су довољни да Николини потомци након гледања филма препознају о коме је ријеч. Никола је рођен око 1900. године у селу Липа од оца Луке и мајке Марије

ДОКУМЕНТАРНИ ФИЛМ “ГАРАВИЦЕ”

23. август 2024.

Погледајте филм „Гаравице“ 07. септембра 2024. од 21. час на РТРС-у. Документарни филм ГАРАВИЦЕ представља причу о једном од највећих стратишта српског народа током Другог свјетског рата. Филм објашњава и посљедице које су услиједиле након ликвидација на Гаравицама и другим масовним стратиштима у Бихаћу, Цазину, Великој Кладуши, Босанској Крупи и Босанском Петровцу. Погледајте филм „Гаравице“ 07. септембра 2024. од 21. час на РТРС-у. Библијску трагедију обиљежила је и насилна исламизација и покатоличавање Срба, умирање и остављање дјеце у сметовима Грмеча. Судске пресуде и архивска грађа забиљежили су злочине из страсти, скидање крваве одјеће са унакажених српских жртава и учешће дјеце муслиманских и хрватских усташа у злочинима. Филм је базиран на

Страдање нашег народа

4. јул 2024.

Драган Радовић: Страдалници су, тог пролећа 1942, могли да бирају између две смрти, оне на обали, од усташа, или оне у таласима хладне Дрине. Најчешће су се опредељивали за другу – као мање страшну – јер су на обали усташе силовале девојке и отимале новорођенчад од мајки, набадали их на бајонете, па бацали у Дрину. Пише: Слађана Илић Недавно је у Источном Сарајеву, у издању Фондације “Заборављени коријени”, објављена капитална књига. Реч је о зборнику први пут штампаних докумената о страдању Срба у Другом светском рату у романијском крају и у деловима источне Босне, који данас обухватају општине: Соколац, Пале, Источни Стари Град, Олово, Кладањ, Власеницу, Хан Пијесак, Рогатицу, Вишеград,

ЗБОРНИК „СТАРИ БРОД“ ПРЕМИЈЕРНО ЋЕ БИТИ ПРЕДСТАВЉЕН 24. И 25 . МАЈА

29. април 2024.

Радовић је рекао да ће јавност Републике Српске бити затечена сазнањем да је још 1941. године на простору Вишеграда и Рогатице уз Дрину био збјег од 12.000 Срба из Срема које су усташе намјеравале погубити, али да Њемачкој, која је баш у то вријеме нападала СССР, није одговарало да се на том простору врше злочини, а њемачки фашисти били су запрепашћени суровошћу усташких злочинаца. Зборник докумената „Стари Брод“ у издању Фондације „Заборављени коријени“, који документовано освјетљава размјере усташких злочина над Србима у романијском крају и дијеловима источне Босне у Другом свјетском рату, биће премијерно представљен 24. и 25. маја у Старом Броду, када ће бити служен помен старобродским жртвама убијеним

ЗБОРНИК ДОКУМЕНАТА “СТАРИ БРОД”

16. април 2024.

Зборник докумената „Стари Брод“ у издању Фондације “Заборављени коријени” на више од 700 страна доноси до сада необјављена докумената о страдању Срба током Другог свјетског рата у романијском крају и дијеловима источне Босне. Обухвата данашње општине Соколац, Пале, Источни Стари Град, Олово, Кладањ, Власеницу, Хан Пијесак, Рогатицу, Вишеград, Ново Горажде, Горажде, Чајниче и Рудо. Документи потичу из Војног Архива у Београду, Архива Босне и Херцеговине у Сарајеву и Архива Југославије у Београду. По први пут, јавности се представљају ови факсимили и преписи пресуда, извјештаја, записника и свједочења из 1946. и 1947. године. Премијерно представљање зборника одржаће се у оквиру обиљежавања страдања Срба у Старом Броду, 24. и 25. маја 2024.

На празник Благовијести 1934. године рођена бака Роса Кончар

9. април 2024.

На празник Благовијести, 7. априла 1934. године, рођена је бака Роса Кончар у селу Доња Гата у општини Бихаћ. Бака Роса, рођено Цимеша, оставила је један од најупечатљивијих утисака на гледаоце документарног филма ГАРАВИЦЕ. Њено живописно свједочење, ношња, марама и крајишки изговор привлаче пажњу већ у првим секундама, не остављајући никога равнодушним. Током снимања интервјуа, у априлу 2022. године, непоколебљиво је изразила жељу да помогне у стварању филма. На свако питање, оштроумна и интелигента жена, одговарала је детаљно, откривајући и нове приче. Ниједном није поновљено снимање, јер је увијек говорила течно. Биле су потребне седмице да се преслуша и размисли о свему изговореном. Након сваке преслушане реченице само су се смјењивали

Владимир Бурсаћ: Успомена и сећање на човека који је само говорио истину у једно глуво доба

1. април 2024.

Након што је Фондација “Заборављени коријени” обновила споменик Драгану и Бојани Гргић, 30. марта 2024. године служен је и парастос брачном пару Гргић. Парастос је служило седам свештеника из пет епархија Српске православне цркве. Драган Гргић и његова супруга Бојана нису били благословени децом, биолошким потомством, наследницима. Међутим, чињеница да се петнаестак људи данас скупило на њиховом гробу, скоро 40 година како се завршио земаљски живот Драгана Гргића, као и да је Драган Радовић небројено пута био на овоме месту, док се обнављао споменик говори нешто сасвим друго. Говори да су Драган и Бојана иза себе ипак оставили децу, духовну децу и да смо ми та њихова деца, која чувају