arrow up
Latinica | Ćirilica
sr Serbian
hy Armenianhr Croatiannl Dutchen Englishfr Frenchde Germanel Greekiw Hebrewhu Hungarianit Italianno Norwegianpl Polishru Russiansr Serbiansl Slovenianes Spanish
POMOZITE NAŠ RAD DONACIJOM
Latinica | Ćirilica
sr Serbian
hy Armenianhr Croatiannl Dutchen Englishfr Frenchde Germanel Greekiw Hebrewhu Hungarianit Italianno Norwegianpl Polishru Russiansr Serbiansl Slovenianes Spanish

Đurđica Dragaš: TRAG

12. septembar 2023.

Kad god vidim ovakav trag na nebu i čujem daleki zvuk aviona, setim se leta provedenih kod babe i dede na selu. Baba me je često vodila sa sobom kad bi išla da obiđe krave u polju i „prepne“ ih tj. premesti kočiće za koje su bile vezane kako bi dobile još koje parče netaknute trave. Išle smo kilometar – dva u jednom pravcu, po najjačem suncu, u sred dana (jer baš tad to i mora da se uradi), ali nije mi bilo teško. Trčkarala sam uz njen odlučni i žurni korak, držeći je za ruku i nadajući se da ćemo u povratku svratiti na kafu kod njene „druge“, Milke

Đurđica Dragaš: BREZA DIVOSELJAČKA

19. avgust 2023.

Pruži mi ruke, rođena, uteha mi budi… Grlim te brezo, mila moja.Milujem ti raspuklu koru i sićano lišće. Šapni mi, rođena,ko prođe poljem našim,ko zamuti vodu sa bunara.Pričaj mi, sestrice,o kući našoj,o jabuci s prozora,o jutru što na hleb miriše. Odaj mi tajnu koju ti proletos donese bura s Velebita.Stanuju li duše njihove u oblacima što kišu nose.Čuje li se tužbalica devojačka,nosi li je vetar k moru,krije li je u utrobi zemlja. Jesu li im ruke u korenju tvome,Rasteš li iz snage njihove,Jel’ ti lišće šapat dečji. Pričaj mi, mila moja.Same smo pod ovim nebom našim,same međ’ grobovima njihovim. Pruži mi ruke, rođena,Uteha mi budi… Od istog autora: Đurđica Dragaš –

Đurđica Dragaš: Setiš se i ne znaš šta bi sa sobom!

14. avgust 2023.

Sedneš ovako ispred kuće u kojoj si takoreći odrastao, u kojoj su živeli ljudi koji su te voleli više od života pa se setiš…. Kako ti je baba kuvala griz u sveže zakuvanoj varenici, kako si joj spavala “ u krilu“, kako te je učila da pleteš i kako si joj pomagala da „tka“ biljce. Setiš se i djeda, pitomog i vrednog čoveka koji je svojim rukama napravio sve ovo oko tebe što sada propada i nestaje… i onu kacu u podrumu što još prkosi. Djeda, kojeg si, mala i prehlađena, molila – đido, loži vatru, gota (gotova sam) pa ste to prepričavali godinama… Setiš se i ne znaš šta

Slabo sila prašta za srušena im carstva, zbog stava i inata Srbin vazda strada

21. jul 2023.

U ritmu gluvog glamočkog kola, ovi su se stihovi početkom meseca prolomili nad Šaranovom jamom, jednom od stratišta logora Jadovno na Velebitu. Kad se spoje Glamočko gluvo, Pavlina Radovanović i Beogradski sindikat nastane pesma o stradanju koja je simbolično povezala čitav srpski narod… od Kosova i Metohije, preko Beograda i Bosanske Krajine do Šaranove jame, stratišta na Velebitu na kojem je prvi put zvanično emitovana. Odslušana je u tišini, kao himna, a Feđa Dimović iz Beogradskog sindikata posle svega, nije krio emocije. Zahvalan na pozivu da prisustvuje Danu sećanja na žrtve logora Jadovno, kaže da su mu se, dok je slušao pesmu i gledao ljude oko sebe bukvalno tresle noge.

Đurđica Dragaš: Pustilo nas je naše Divoselo da se pronađemo, dotaknemo i radujemo plačući

30. jun 2023.

Spavajte mirno, rođeni moji!!! Pronašla sam vas, rođeni moji, pod zelenim pokrovom, među divljim travama, u šumi izrasloj iz vaših kostiju. Vodilo me srce, ranjeno i željno. Vodila me krv vaša što teče mojim venama. Dozivali ste me, znali ste da vas tražim, u mraku divoseljačkom, u muci našoj zajedničkoj. Znam da ste mi se radovali! Radovala sam se i ja vama! Osetili ste moju ruku na vašem hladnom uzglavlju, moj drhtavi poljubac, moje suze na crnoj, krvavoj zemlji divoseljačkoj. Smirivali ste moje ludo srce, brisali tugu, radovali se mom životu. Tešili ste me iz svoje mračne, samotne postelje. Prepoznali ste moj osmeh, vatru u očima i beleg na levom

Đurđica Dragaš: Priča o Desi iz Divosela

8. maj 2023.

Došla si mi noćas u snu… prvi put. Došla si mi noćas u snu…prvi put… U šuštavoj beloj haljinici, s dečjim rukama, s očima punim neba. Smešile smo se jedna drugoj jer… mi smo ista krv! Pričala si mi o tom danu, o jutarnjoj rosi i požutelom, ustalasanom klasju. Mirisale smo zajedno sveže skuvano mleko i jele tvrdi hleb. Šaputala si mi o majčinom skutu i dedinom brku, o rumenom dečaku Jovanu. Jurile smo za šarenim teletom, milovale zvezdu na konjskom čelu, slušale ptice i šumu… Prepoznavale smo jedna drugu, bez dodira i pogleda jer… mi smo ista krv! Pričala si mi o strahu, o očevoj bori na čelu, o

Đurđica Dragaš: Desino stablo

14. april 2023.

Naš trag, naša nada, naše jutro!!! Zovem se Desa.Pet mi je godina. Ne znam jesam li se rodila kad se sejalo žito il’ kosila mirisna trava.Možda sam došla na ovaj svet u mećavi, dok je oko kuće zavijala bura.Možda su me donele ptice što se u proleće vraćaju s juga.Ne znam…Ne stiže majka da mi kaže… Imam bracu Jovana.Imam i babu i djeda.Imam strica, strinu.Imam puno rođaka i komšija.Svi smo tu, al’ nema mame i tate… Sanjam ih često, pamtim njihove ruke i obraze, sećam se majčinog mirisa i očevih brkova. Plačemo nekad ja i moj Jovan kad pada kiša… da se ne vidi!Dozivamo ih kad divlji vetar lomi drveće…

Odživljeni film: Zašto nisam plakala dok sam gledala „Oluju“

7. februar 2023.

Odgledah „Oluju“. Čekala sam namerno da se malo slegne prašina, da prođe ona uobičajena euforija koja prati premijere ovakvih filmova. Čekala sam baš onako kako svake godine, na godišnjicu naše tragedije, čekam da prođu komemoracije, govori, parastosi, s jedne i slavlje i euforija s druge strane. Otišla sam u bioskop sama jer uvek mi je tako najlakše da se suočim s mukom i iskušenjem. A baš to sam očekivala od filma koji se bavi temom koja mi je obeležila život. Iako sam poslednjih dvadesetak dana pročitala i čula najrazličitije komentare (od osporavanja do divljenja) po glavi mi se „motala“ samo jedna rečenica Jove Maksića. Baš uoči premijere, Jovo, koji inače tumači

Đurđica Dragaš: Moje čudo u čudnoj 2022. godini

2. januar 2023.

Kraj jedne i početak nove godine, vreme kada pravimo planove, ali još više podvlačimo crtu, zbrajamo i oduzimamo, razmišljamo o proteklih dvanaest meseci. Da li smo mogli bolje, jače, uspešnije? Jesmo li ispunili obećanja data  sebi i drugima, jesmo li „varali na kontrolnom“, razočarali ili usrećili svoje bližnje, možemo li da, bez stida, pogledamo svoj odraz u ogledalu? Iako je sigurno mnogo onih koji se ne osvrću i ne prave planove, onih koji žive samo za danas, verujem da je ipak više nas koji sebi postavljamo sva ova pitanja! Sećam se… i 2022. smo dočekali bez snega, u debelom plusu. Nije nam ipak, onako globalno, donela baš mnogo sunca i lepote.

Đurđica Dragaš: Zašto sam nosila Natalijinu ramondu u Londonu

12. novembar 2022.

Kada je u februaru 2002. prvi put proslavljan novi državni praznik, ustanovljen par meseci ranije, većina medija objavila je i ankete o tome koliko građani uopšte znaju o Sretenju. Na ono najjednostavnije novinarsko pitanje – znate li šta danas proslavljamo – većina nije imala odgovor. Naravno, čast izuzecima, ali osim zbunjenih pogleda i par maglovitih činjenice o „nekom ustanku“ , ankete su svedočile o tome da se o novom „obeležju“ države zna vrlo malo. Devetnaest godina kasnije, nažalost, nije mnogo bolje. Još uvek previše ljudi ne zna ono što bi, kao državljani ove zemlje, svakako trebalo da znaju. Zašto je tako? Istorija ovih naših prostora obilovala je prevratima, promenama, burnim

Đurđica Dragaš: Narod koji se plaši da sam sebi prizna da je nad njim počinjen genocid, ne može očekivati da to učini neko drugi

18. avgust 2022.

Narod i država koji nisu uspeli da prebroje ni žrtve svog poslednjeg stradanja – NATO agresije – ne mogu ništa bolje ni da očekuju! I objavi Džeruzalem post sramni tekst u kojem izvesni David Goldman tvrdi da u Jasenovcu nije stradalo više od 4 i po hiljade ljudi! I optuži nas besprizornik da smo lagali, da lažemo i dalje i da moramo smesta da prestanemo sa „sramotnom zloupotrebom Holokausta“. I rekoše mnogi da Goldman i ne zaslužuje komentar, ali ja ipak moram da napišem par rečenica. Navikli smo mi, Srbi, na ovakve priče, tekstove, satanizovanje po svetskim medijima. Navikli smo da u američkim filmovima Srbin mora da bude terorista, ratni

Jadovničani svoj deseti Časni krst podigli uz jamu Tučić ponor kod Gračaca

17. jul 2022.

U subotu 02. jula 2022. na Velebitu i Ličkom polju, trinaestu godinu za redom, u organizaciji UG Jadovno 1941. iz Banje Luke, obilježen je Dan sjećanja na Jadovno 1941. Tom prilikom su Jadovničani uz blagoslov Oca Predraga Pantelića, paroha Gračačkog, uz jamu Tučić ponor postavili i osveštali Časni krst. Krsno znamenje našim postradalim Srbima, Svetim Novomučenicima Gornjekarlovačkim i Jadovničkim. Nakon parastosa i osveštanja Časnog krsta, stihove svoje pjesme „Oči Jovanove“, govorila je autor Đurđica Dragaš. Okupljenima se potom obratio Dušan J. Bastašić, predsjednik udruženja Jadovno 1941. iz Banje Luke. Braćo i sestre, Ovo je Jama Tučić ponor. Nalazi se između železničke stanice Gračac i sela Štikada kod naselja Vrace, udaljena

Optužnica protiv hrvatskih pilota, u ime Aleksandre iz kolone pitam: Šta se čekalo do sad

31. maj 2022.

Odavno me nešto nije iznenadilo kao vest da je srpsko Tužilaštvo za ratne zločine podiglo optužnicu protiv četvorice hrvatskih pilota zbog napada na kolonu izbeglica na Petrovačkoj cesti. Prva reakcija bila je onako, iz srca – hvala bogu, a onda je usledilo i pitanje – šta se čekalo do sad! Piše: Đurđica Dragaš Prošlo je 27 godina od tog krvavog i suludog zločina u kojem je bukvalno iskasapljeno i spaljeno trinaestoro ljudi među kojima je bilo i šestoro dece. Mnogi od preživelih nisu dočekali ni ovaj nagoveštaj pravde. Umrli su tugujući, pitajući se kakav je to svet u kojem nije zločin bombardovati kolonu izbeglica. Otišli su razočarani, nesrećni, zaboravljeni. Sećam se

Đurđica Dragaš: Jasenovac – najtužnija srpska reč

22. april 2022.

Ko je mogao da pomisli da ćemo se na jednoj beogradskoj pijaci, decenijama kasnije, naći baš mi – potomci „izabranih“, čudom preživelih?! Nazovite to slučajnošću, ali ja ipak verujem da nas je spojila sudbina. Pre više od dvadeset godina, dok sam još bila student, radila sam nekoliko meseci kao prodavačica na tezgi na jednoj beogradskoj pijaci. Iako sam na početku brinula kako ću se snaći i kako će me prihvatiti ostali, iskusni prodavci, nedoumice su brzo rešene. Shvatila sam da moje „komšije“ uglavnom nisu prevejani preprodavci sumnjivih biografija, već „sapatnici“, zemljaci, izbeglice, ljudi kojima je pijaca silom prilika postala izvor prihoda. Da nije bilo rata, zla i neimaštine, ne verujem

Đurđica Dragaš: Mi znamo šta su Prebilovci

2. april 2022.

Ušla sam u mrak bioskopske sale noseći sa sobom ostatke dana, beogradske gužve, one uobičajene, svakodnevne nervoze s kojom živimo. Izašla sam uplakana, potresena, ali preporođena. Drhtavih očiju, ali punog srca. Posle filma „Prebilovci – tamo i kamen ima ožiljak“ u glavi mi je bila samo jedna misao – život je čudo, strašno, surovo i blistavo čudo! Kako drugačije objasniti ono što se u tom hercegovačkom selu desilo 1941, 1942, 1990, 1991, 1992? Kako drugačije pojmiti to što i danas, uprkos svemu, u Prebilovcima živi 40-ak ljudi, što se čuje dečji smeh i crvkut ptica?! Jer, kao što reče jedan od učesnika filma, ni ptice neće da pevaju ako nemaju

NAJNOVIJE VIJESTI

Popis
10.502 žrtve

Udruženje Jadovno 1941. je formiralo Centralnu bazu žrtava, koju možete pretražiti unosom pojedinih podataka o žrtvama.

PRETRAGA

Kalendar
Pokolja

Odaberite godinu ili mjesec i pretražite sve događaje koji su se desili u tom periodu.

PRETRAGA