У овом страшном времену у којем је уништење постало мерило успеха, ја се радујем што нисам у „тренду“, што припадам лози градитеља и стваралаца, низу оних који су и мени и свету оставили само добро.
Е мој дједе, колико ме боле ове рушевине и твој труд који полако и сигурно нестаје. Знам да је болело и тебе, зато си и отишао прерано… И како да те не боли, како да
Не могу нам раздвојити душе неукаљане, сломити руке поломљене, извадити очи бездане. Кад вам дођем једног дана,рашћемо заједно,самоваћемо заједновековаћемо заједно. Рађаћемо се у пролећеи умирати у јесен.Спаваћемо под белином снега иотицати бистрим потоцима. Грејаће нас
Док су државе настале на тлу бивше СФРЈ брзо заборављале заједничку и стварале своју историју, у Србији је годинама трајао вакуум. Химна „Хеј Словени“, чије је интонирање на стадионима изазивало бурне реакције и салве звиждука,
Кад год видим овакав траг на небу и чујем далеки звук авиона, сетим се лета проведених код бабе и деде на селу. Баба ме је често водила са собом кад би ишла да обиђе краве
Пружи ми руке, рођена, утеха ми буди… Грлим те брезо, мила моја.Милујем ти распуклу кору и сићано лишће. Шапни ми, рођена,ко прође пољем нашим,ко замути воду са бунара.Причај ми, сестрице,о кући нашој,о јабуци с прозора,о
Седнеш овако испред куће у којој си такорећи одрастао, у којој су живели људи који су те волели више од живота па се сетиш…. Како ти је баба кувала гриз у свеже закуваној вареници, како
Пробудила сам се испод тракторске приколице, прљава и уморна, још мокра од кише која нас је неумољиво прогонила. Под церадом, која је подсећала на оне каубојске кочије, у колони која се није прекидала, грабили смо
Kиша… Прво летњи пљусак, а онда тешка, досадна река. Kапи које продиру до коже. Увек сам волела кишу. Сећам се како сам, као тинејџерка, с великим кишобраном шетала празним улицама мог града. Мора да су
У ритму глувог гламочког кола, ови су се стихови почетком месеца проломили над Шарановом јамом, једном од стратишта логора Јадовно на Велебиту. Кад се споје Гламочко глуво, Павлина Радовановић и Београдски синдикат настане песма о
Спавајте мирно, рођени моји!!! Пронашла сам вас, рођени моји, под зеленим покровом, међу дивљим травама, у шуми израслој из ваших костију. Водило ме срце, рањено и жељно. Водила ме крв ваша што тече мојим венама.
Фељтон „Пакао у каменој пустињи“ стравична је прича о усташким концентрационим логорима Слана и Метајна на острву Пагу које су усташе основали половином јуна и расформирали крајем августа 1941. године. Прочитајте фељтон: Пакао у каменој
Дошла си ми ноћас у сну… први пут. Дошла си ми ноћас у сну…први пут… У шуштавој белој хаљиници, с дечјим рукама, с очима пуним неба. Смешиле смо се једна другој јер… ми смо иста
Наш траг, наша нада, наше јутро!!! Зовем се Деса.Пет ми је година. Не знам јесам ли се родила кад се сејало жито ил’ косила мирисна трава.Можда сам дошла на овај свет у мећави, док је
Одгледах „Олују“. Чекала сам намерно да се мало слегне прашина, да прође она уобичајена еуфорија која прати премијере оваквих филмова. Чекала сам баш онако како сваке године, на годишњицу наше трагедије, чекам да прођу комеморације,
Serbian
Armenian
Croatian
Dutch
English
French
German
Greek
Hebrew
Hungarian
Italian
Norwegian
Polish
Russian
Slovenian
Spanish
