arrow up
Latinica | Ćirilica
sr Serbian
hy Armenianhr Croatiannl Dutchen Englishfr Frenchde Germanel Greekiw Hebrewhu Hungarianit Italianno Norwegianpl Polishru Russiansr Serbiansl Slovenianes Spanish
POMOZITE NAŠ RAD DONACIJOM
Latinica | Ćirilica
sr Serbian
hy Armenianhr Croatiannl Dutchen Englishfr Frenchde Germanel Greekiw Hebrewhu Hungarianit Italianno Norwegianpl Polishru Russiansr Serbiansl Slovenianes Spanish

Đurđica Dragaš: Povratak kući

9. oktobar 2025.

Pitaju me gde sam bila do sad… Saginjem glavu… Sama sam…. Slušam ptice… Pitaju me gde sam bila do sad… Ćutim… Pružam ruke ka nebu, čini mi se da dodirujem ivice oblaka.. Osećam njihovu paperjastu mrežu pod prstima. Smeše mi se, nestalni, nežni, daleki.. Pitaju me gde sam bila do sad… Saginjem glavu… Koračam kroz divlje trave, kupine mi se penju uz noge… Milujem njihovo trnje… Nebolno je, kao da samo želi da mu budem blizu, da oseti ljudsku kožu, toplotu, ritam mog srca .. Pita me gde sam bila do sad… Plačem.… Čujem čekrk sa bunara… Trčim…željna, srećna, opijena.. Čeka me kanta puna vode… Ne razmišljam, ne pitam…pijem, gasim

Đurđica Dragaš: Znate li ko je Stojadin Mirković?

29. septembar 2025.

Imao je Cole izbor. Mogao je, kao i ostali vojnici sa kojima je bio u vojnom skladištu Barutana kraj Bjelovara, da posluša naređenje majora Milana Tepića i povuče se u zaklon. Prvi put se oglušio o naredbu. Decembar 1990. godine. Kraj skromne kuće u selu Gornje Leskovice na Povlenu mešaju se muzika, pesma, ponos i suze. Porodica Mirković, njihovi rođaci i komšije prate u vojsku svog Stojadina. Coletu (kako od milja zovu ovog veselog mladića) se ispunila želja. Biće tenkista i posle ovog slavlja kreće put Banjaluke, do Centra za obuku vozača vojnih vozila. Dok veselo i prilično pijano društvo slavi Coletov test zrelosti, majka Anica krije suze. Brinula bi

Đurđica Dragaš: Ne pitajte koliko nas ima

3. septembar 2025.

Naša je krv na klasju što zri u kasno leto, na kućnim pragovima gde nas nađoše zveri.Naš pepeo samuje na zgarištima. Pitate koliko nas ima…Ima nas više nego vas!!! Sa nama spavaju nerođena deca i presahle majčine grudi. Iza nas ostaše pusta sela, izgubljena stada i neuzorane njive.Iz naših kostiju raste trava po kojoj gazite.Iz naših očiju pobeže nebo pod kojim hodate. Naša je krv na klasju što zri u kasno leto, na kućnim pragovima gde nas nađoše zveri.Naš pepeo samuje na zgarištima. U svakom smo drvetu, listu, cvetu, vetru što vam miluje lice.U svakoj smo kapi mirisne kiše, u pahulji što se ledi na prozoru. Naša duša je u

Đurđica Dragaš: NEIZBROJANI

31. avgust 2025.

Mnogo nas je… mnogo više nego vas!! Pitate koliko nas ima,tražite nam imena…. Mi smo neizbrojani, bezimeni.Sa nama spavaju nerođena deca i presahle majčine grudi.Iza nas ostaše pusta sela,izgubljena stada i neuzorane njive.Iz naših kostiju raste trava po kojoj gazite.Iz naših očiju pobeže nebo pod kojim hodate. Naša je krv na klasju što zri u kasno leto, na kućnim pragovima gde nas nađoše zveri.Naš pepeo samuje na zgarištima. U svakom smo drvetu, listu, cvetu,u proleću što nas probuditi neće.U svakoj pahulji što se ledi na prozoru. Naša duša je u kamenu što ga bacate na nas,u svakoj gruboj reči,u zaboravu kojim nas ubijate ponovo. Al’ mi vas pratimo, nevidljivi, lagani,

Đurđica Dragaš: Paška plava grobnica

23. avgust 2025.

U znak sećanja na žrtve NDH logora na ostrvu Pagu. U noći između 14. i 15. avgusta ubijena je poslednja grupa logoraša. Bilo ih je 791 -91 dete do 15 godina, uključujući bebu od pet meseci, 293 žene i 407 muškaraca. Logor je zatvoren pod pritiskom Italijana koji su kasnije ekshumirali ove žrtve i spalili njihova tela u strahu od zaraze. Na ovom ostrvu smrti stradalo je oko 8 hiljada Srba i Jevreja, a među njima je bilo i Divoseljana. Mir njihovim dušama! PLAVA GROBNICA Vezaše mi kamen oko vrata. Odvuče me na dno, plavo i samotno. Nestade mi daha u grudima, zaboli me so na ranama. Al’ trajaše kratko.

Feljton: Logor Slana – Pag 1941.

20. avgust 2025.

Feljton „Pakao u kamenoj pustinji“ stravična je priča o ustaškim koncentracionim logorima Slana i Metajna na ostrvu Pagu koje su ustaše osnovali polovinom juna i rasformirali krajem avgusta 1941. godine. Pročitajte feljton: Pakao u kamenoj pustinji Autori: Borislav Ostojić, Mihael Sobolevski Feljton „Pakao u kamenoj pustinji“ stravična je priča o ustaškim koncentracionim logorima Slana i Metajna na ostrvu Pagu koje su ustaše osnovali polovinom juna i rasformirali krajem avgusta 1941. godine. U feljtonu su opisana mučenja i zvjerstva ustaških krvnika koji nadmašuju srednjovjekovne primjere mračne inkvizicije. Imena i događaji su autentični. To su kazivanja očevidaca, rijetkih preživjelih logoraša i preslušanja uhvaćenih ustaških krvnika.Slana i Metajna, more oko njih, sabirni centar

Iznošenje Časnog krsta na paški rt Slana

I Jadran ima Plavu grobnicu, strašniju od Krfa

15. avgust 2025.

Šta povezuje Vido i Pag i zašto ova ostrva ne bi trebalo da budu mesta za žurke i provod. Verovatno sam jedan od retkih stanovnika Srbije koji je grčko more prvi put video tek sa četrdesetak godina. Tokom devedesetih bilo kakvo more ili odmor bili su za mene „misaona imenica“, a posle, kad sam počela da radim, nekad nije bilo vremena, a nekad dobrog plana. Piše: Đurđica Dragaš Nekako mi je stalno izmicalo to putovanje, a znatiželja bivala sve veća. Konačno su se kockice sklopile pre pet godina. Pošto mi kupanje i sunčanje nisu nikad bili prioritet, odlučila sam se za predsezonu i neku vrstu hodočašća. Ispunila sam sebi davnašnju

Kolona

5. avgust 2025.

Probudila sam se ispod traktorske prikolice, prljava i umorna, još mokra od kiše koja nas je neumoljivo progonila. Pod ceradom, koja je podsećala na one kaubojske kočije, u koloni koja se nije prekidala, grabili smo dalje, putem koji je vodio preko Drine i Save, tamo gde su nas odavno „terali“! Bože, šta će biti s nama?!?! Piše: Đurđica Dragaš U tu nepreglednu, nesrećnu kolonu stali su vekovi trajanja i borbe. Iako tada nije tako izgledalo, jasno je danas da nismo poraženi i uništeni. Dokaz se nazirao već u koloni, u radoznalim dečjim očima koje su virile ispod cerada, u plaču beba koje su se rađale usput… Sunce je lagano rasterivalo

Đurđica Dragaš: Kiša suza u Oluji, kad nemaš ništa, a imaš sve

4. avgust 2025.

Kiša… Prvo letnji pljusak, a onda teška, dosadna reka. Kapi koje prodiru do kože. Uvek sam volela kišu. Sećam se kako sam, kao tinejdžerka, s velikim kišobranom šetala praznim ulicama mog grada. Mora da su komšije, smerni stanovnici male varošice, bili ubeđeni da sam pomalo „sišla s uma“, ali ja sam samo uživala, udišući miris kapi koje su se mešale s asfaltom, lišćem i travom. Sećam se straha, ali i uzbuđenog iščekivanja kad, posle duge letnje suše, „bele kule“ (kako je moja baba zvala gradonosne oblake) najave oluju. Lica priljubljenog za prozor gledala sam, potpuno opčinjena, kako priroda ruši, lomi, uništava, ali i daje novi život. Radovala sam se znajući

Đurđica Dragaš: Otet mi je zavičaj, zar se to zaboravlja

3. avgust 2025.

Kada čujem reč „oluja“, pred očima mi se ponovo ukazuje svitanje 5. agusta, kada sam se opraštala sa zavičajem. Imala sam 21 godinu i bila student u Beogradu. Tokom raspusta sam se vraćala kući u Korenicu, gde je moja porodica morala da pobegne 1991. iz Gospića. Napad je počeo 4. avgusta rano ujutro. Bilo je i ranije granatiranja, ali ovo je bilo drugačije. Nije prestajalo satima. Na Radio Zagrebu, koji smo jedino mogli da uhvatimo, slušali smo Tuđmanov govor u kome nas poziva „da ostanemo, da ne pružamo otpor, da će doći hrvatska vojska i da oni koji nisu ništa zgrešili nemaju čega da se plaše“. To nas je upravo

Đurđica Dragaš: KOLO

19. jul 2025.

U spomen na srpsku decu koju su ustaše zverski pobile u šumi Mašvini na Kordunu 1942. godine, a potom ih polegle na travu, u krug, u stravično „dečje mrtvo kolo“. KOLO U kolu sam ti majko ostala,nebu se predala.I Jovana sam za ruku držala…dok nam ruke ne odsekoše. U kolu sam se s dušom rastala.Pustila je da odleti.Odneo je leptir k tebi,k selu našem, pod oblake. Odseče mi krvnik kike,plave poput žita zrelog.Proguta ih trava divlja,da izrastu, da pričaju.Pletenice, čarobnice. U kolu sam, majo moja.U kolu što se k nebu vije.Ne boli me više ništa,osim ruke Jovanovešto u mojoj zavek osta. Više: KOLUMNISTI – PRIJATELJI: Đurđica Dragaš

Đurđica Dragaš: Nidžo, Velebit te pamti, sigurna sam

10. jul 2025.

Dragi Nidžo, bila sam ti skoro u Smiljanu. Bilo je plavo nebo, bez oblačka. Onako prozračno i široko kako samo ličko može da bude. Sećaš se sigurno tog neba… svi ga sa sobom po svetu nosimo. Kosila se trava i talasalo žito. Mirisalo je baš onako kako pamtiš. Znaš kad lička zemlja diše…. Zelenio se Velebit plavičasto. Težak i moćan. Savršen i strašan. Velebit kojeg u krvi i kostima nosimo, planina što naraste i oteža od krvi naše i kostiju po utrobi njegovoj rasutih. Pamti starina sve naše tajne, pamti i ćuti. Kako li je njemu Nidžo moj?! Bole li ga rane naše il’ mu život i smrt dođu na

U petak 20. juna u 15 časova, u Karlovcu promocija knjige Đurđice Dragaš Vukovljak „Jer mi smo ista krv“

15. jun 2025.

Sa blagoslovom Njegovog preosveštenstva, gospodina Gerasima, promocija će biti održana u crkvenoj sali u porti Sabornog hrama Sv. Oca Nikolaja. Riječ je o prvoj pjesničkoj zbirci koju čine stihovi puni sjete i tuge, a koju Đurđica posvećuje svim nevinim žrtvama Pokolja. Đurđica Dragaš Vukovljak je urednica privredno-političke rubrike Prvog programa Radio Beograda. Iako se dugo bavi pisanjem a njeni tekstovi i pjesme su objavljivani na sajtu i društvenim mrežama udruženja građana „Jadovno 1941.“ i RTS-a, do sada nije objavila knjigu. Zbirka pjesama Jer… mi smo ista krv njen je književni prvenac. O poeziji i književnom izrazu govoriće Gordana Dostanić iz udruženja Ognjena Marija Livanjska iz Beograda, a o inspiraciji za ovu zbirku govoriće Momčilo Mirić, predsjednik udruženja

vukasin-ikona.jpg

Đurđica Dragaš: Spavaj mirno Vukašine… tvoje je carstvo nebesko!!!

30. maj 2025.

Razoružao si bezdušnika rečima svetačkim – Samo ti dijete radi svoj posao!!! Plavo je nebo danas, Vukašine.Sunce miluje nekošenu travu, tvoju postelju samrtnu… Samotna ptica peva o tebi, o tvojim blagim očima i žuljevitim rukama seljačkim…Peva o tvojoj duši nevinoj. Ne plače nebo za tobom danas kao što ni ti nisi plakao pred svojim dželatom.Gledao si ga očima iskopanim, miran i nedodirljiv. Obrisao si njegovo okrvavljeno čelo rukama odsečenim. Mislila je zver da će se nahraniti tvojim bolom, da će, kidajući tvoje telo, umiriti svoju glad…Nadala se da ćeš moliti za život, da ćeš otići sa strahom u očima… Nadala se, al’ uzalud… Osakaćen, rastrgnut, umoren… gledao si krvnika dušom

Đurđica Dragaš: DUŠA PUNA LIKE

19. maj 2025.

Raduj se, grli se sa korenjem i zemljom jer u njoj nestadosmo i iz nje iznikosmo.. Lika; FOTO: Jadovno 1941. / D. Bastašić Lutaj noćas, dušo moja. Putuj sama, očiju širom otvorenih. Pustila sam te kao pticu, kao nerođeno dete, nemirno i srećno.  Pustila sam te da skitaš po sećanjima mojim,  da me pronađeš u dodirima i mirisima, u bojama i slikama. Otvorila sam dlan i dala ti slobodu. Slobodu da mi se s jutrom vratiš. Da mi doneseš  rosu i maglu praskozorja. Da zahvatiš vodu sa bunara i napojiš me studeni njenom. Trči mojim koracima dečjim, igraj se nevina i radosna….kao sunce, kao osmeh, kao prvi poljubac. Otvori kišobran

NAJNOVIJE VIJESTI

Popis
10.502 žrtve

Udruženje Jadovno 1941. je formiralo Centralnu bazu žrtava, koju možete pretražiti unosom pojedinih podataka o žrtvama.

PRETRAGA

Kalendar
Pokolja

Odaberite godinu ili mjesec i pretražite sve događaje koji su se desili u tom periodu.

PRETRAGA