Сваком живом Србину, и ономе који воли и поштује Републику Српску, препоручујем да прочита књигу „ДЈЕЦА КОЈУ НИЈЕ ВОЛИО СВИЈЕТ “ аутора Бојана Вегаре. Чак штавише, обавеза сваког Србина би требала да буде да прочита,
Почеле су барикаде и читаво јутро смо испред телевизора. Тата је звао неког на телефон и док је разговарао отјерао нас је на спрат. Убрзо је дошао горе код нас и рекао нам да је
Сјетих се на моменат да можда није истина да је Дарко погинуо и да му је и на Отесу живот од снајпера спасила кутија метака у џепу кошуље. А онда преко пруге се зачу кукњава
Свако примирје је однијело неколико дечијих живота и баш свако су они прекршили. Данас је Дан сјећања на страдалу дјецу Српског Сарајева и обузе ме нека језа и хладноћа. Сјећам се дана кад су убијене
Наши су напредовали и гледали смо кроз двоглед као муслимани бјеже оним Игманским путем у колонама. Причало се, да нам треба 500 метара да се спојимо са Ђенералом и да је то крај рата. Мама
Сјећање на дане у којима све иза себе остависмо, сву муку, сав рат, све подвиге, све битке, сво херојство, те у колони живих и мртвих изађосмо из Српског Сарајева. Увијек у фебруару оживим у себи
Лео Капетановић је најмлађи логораш из Силоса у Тарчину. Аутобусом је дошао са Илиџе код бабе Савке у засеок Равне, код села Луке надомак Тарчина, одмах послије првих барикада у Сарајеву. Инсистирао је да иде
Да се зна, да смо први устали против свог зла свијета и створили Републику Српску. Ништа нам могли нисте, јер били смо сила Божија. Били смо војска и народ, а са нама је остао само
Чудили смо му се, ја и брат, што увијек стоји пред иконом увече и ујутру. Онда нас је научио да се и ми молимо. То је вјероватно, нешто највриједније, што ме је неко научио. Још
Хљеб је тијело Христово, рекао ми је давно ђед. Упамтио сам то и вјерујем у то читав свој живот. А ђед је увијек мео мрвице и стављао на прозор да се и птице засладе. Говорио
Чули смо да је сутра на Илиџи митинг за останак у Српском Сарајеву и ту ноћ договорили да узбунимо обје школе и да блокирамо путеве. Разрадили смо тактику и отишли у Жуновницу да кажемо остатку
Кроз главу иду мисли у низу и теку ми сузе од неке чудне среће. Помислих. Нису нас заборавили кумови. Нико нас није заборавио. Пробудила ме експолозија гранате близу зграде. Чујем мајку у купатилу. Устала је
Mного боли сазнање да Жутог више нема. Ово ми је прва смрт у овом рату неког кога сам искрено волио као друга и као великог борца и хероја. Јутрос кад је тата са смјене дошао
Сви, који нису имали или нису хтјели да слушају бабу и ђеда, завршили су деведесетих као Свети Петар Зимоњић, те 1941 године. Страдали су у логорима, јами Казани и на ко зна колико још стратишта.
Да ли ја као неко ко је видио све страхоте рата у Сарајеву, смијем доћи у Нови Сад или Београд да издам књигу о тим страшним данима и да ли дјеца мојих пријатеља, кумова и
Serbian
Armenian
Croatian
Dutch
English
French
German
Greek
Hebrew
Hungarian
Italian
Norwegian
Polish
Russian
Slovenian
Spanish
колачиће