Ако је у 90-има голи страх била кључна категорија за Србе у Хрватској, онда се из тог страха и позиције „прешућеног идентитета“ у току три деценије изродила одредница која је кобна за сваки осјећај националне и вјерске припадности, а то је утапање у већини или – асимилација. За истински прелазак из једне религије у другу, или пак за напуштање сваке религиозности, потребна су два кључна предувјета: увјерење и слобода. Што се догађа пак ако је мотив за прелазак из једне вјероисповијести у другу – страх, конформизам или линија мањег отпора, нарочито у друштвима гдје постоји висока стопа националне или вјерске нетрпељивости, као и ниски праг толеранције према другима и другачијима?