Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:
Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:

ЈАДОВНИЧАНИ ПОРУЧУЈУ:

Тече 80-та година од почетка Покоља, геноцида почињеног над српским народом од стране НДХ. Осамдесет година од трагедије на Велебиту, личком пољу, острву Пагу.

 

Свједочење Златка Вајлера

Датум објаве: уторак, 29 маја, 2018
Објављено у Комплекс Јадовно
Величина слова: A- A+
Златко Вајлер
Златко Вајлер

Док сам набирао ова свједочења о логору Слана, свакоме бићу за којег сам дознао да је из Слане остао жив, порадовао сам се с великом свечаношћу у души. Као да ипак није све тако црно у јами коју сам откривао све дубљом на тијелу мојег ђедовског отока, захвалан некој непознатој природи која као да је ипак нешто добро и сама направила на путу којим се морала исказати у обрани човјека.

Суздржано сам зазвонио на вратима београдског стана Златка Вајлера да не би грубо узнемирио, за мене ускрслог! Кад се појавио на вратима, схватих: само овакав и једино овакав, крепак и чврст могао се одржати и бјежати! Захвалан сам му за храбрење којим ме је опуштао и за вјеру у борби за живот коју је доказивао и претакао у слушаоца. Касније, кад сам у књизи »Јасеновац« видио отиснуто његово сјећање, моја сам питања, уписана на магнетофонску врпцу ради ове књиге, започео управо тим његовим толико људским приступом:

»Јасеновац… представља доказ времена у коме је владао закон ножа, маља, крематоријума, душегупке и разних других начина убијања што их нормалан људски мозак не може да прихвати као стварност.

Ми преживјели логораши смо дужни и себи и овом друштву у коме живимо да стално указујемо на катаклизму у коју нас је довела предратна неслога наших народа, да говорим о времену у коме је владала усташка и четничка кама, кад се викало »Убиј Жидова.«

_ _ _ _

Рођен сам 1914. у Сушаку, а као дете од 5 година дошао сам с родитељима у Загреб, где сам живео све до дана мога хапшења 21. јуна 1941. године.

По завршеном школовању запослио сам се као службеник у ДТР-у, а за цело то време бавио сам се спортом и постизао врхунске резултате (био сам првак Југославије у стоном тенису, одличан гимнастичар и др.).

Политички недовољно заинтересованог нису ме много бринуле погоршане прилике у свету и нашој земљи. Долазак све већих група јеврејских избеглица из Аустрије и Немачке и њихово казивање о прогонима и страдањима нису много утицали на промену мог схватања све док се и код нас, у последњим годинама пред рат, нису све учесталије почели јављати антисемитски изгреди. Све чешће су се на спортским борилиштима и другде могли чути узвици »Удри Жидова, убиј Жидова«… па сам тек тада почео реалније сагледавати стање око себе.«

Али, ако и многи млади човјек хуманистички интегриран у друштво с којим стаса, није на вријеме сагледао оно што данас вјерује да је требало сагледати прво. Јер да се пренуо, не би се лако дао у руке. Зато, његове прве ријечи, у марту 1986. године, у његову стану забиљежене на мојој магнетофонској врпци, гласе: »Ухапшен сам…«

»… 21. VI 1941. и тог дана одведен сам у Петрињску улицу Загреб у онај централни затвор. Сутрадан сам пребачен у »Загребачки збор«[28], данашњи велесајам гдје је било зборно мјесто и тамо сам већ нашао неколико стотина људи. Ја јесам био члан СБОТИЧ-а али нисам по тој основи био ухапшен него као Јевреј и у Збору сам затекао неколико стотина углавном млађих људи. У Збору смо остали један дан и 23. VI смо кренули »(Можда је то било 22. VI, можда? Оставио сам како је изјављено, јер, Вајлер је прво био одведен у затвор у Петрињској улици, одакле је пребачен на Загребачки велесајам, Збор. Оп. писца);« били смо утоварени у вагоне и кренули пут непознатог. У току 23, 24, не знам сад тачно, били смо имали застанак у Госпићу, гдје су отворили врата од оних сточних вагона и ту смо могли само да добијемо да се напијемо.

У Госпићу смо наишли на неке познате другове који су као омладинци били пре тога ухапшени и депортирани у Копривницу у логор Даница. Они су били ухапшени још у мају. То је била прва омладинска група, од 17. до 20. година. То је била само омладинска група, транспортована у Копривницу и тамо су били… ту сам у Госпићу срео једног познатога, јер ја сам пре рата био члан Макабија – загребачко спортско друштво које је имало неколико клубова: ногометни клуб, столно тениски клуб, мачевалачки, гимнастички… и то са врло истакнутим резултатима; то су били рекордери, државни прваци у лакој атлетици и столном тенису, боксу итд… ту сам наишао на једног друга, звао се Божо Шварц…[29] њих је било овдје десетеро из те групе, из Копривнице, који су иначе сви пребачени на Јадовно, само је њих десетеро било задржано у Госпићу да буду чистачи улица. Ми смо их срели тамо око станице… То је био само један сусрет, успутни…

Ми смо тога дана кренули даље и ујутро другог дана смо се нашли у Карлобагу. То је било 24. VI. Истога дана у току предподнева нас су помоћу двије бродице били пребацили у Слану… то је дио Пага гдје нема нити травке нити… сам голи камен и ништа

друго… уколико се сјећам, не знам … можда, ту је у мом сјећању од Пага до Јасеновца продефиловало толико тих људи да … не могу увек да се сетим … нити могу све сместити … међу њима је свакако један од тих људи био Врбан … тај дан, кад смо дошли тамо, добили смо у подне јуху од крумпира …

Сутрадан ујутро око шест сати био је наступ и онда је била дошла нека усташка делегација, шта ја знам, а био је међу њима и врховни заповедник свих ових логора, Макс Лубурић. Били смо постројени сви тамо и онда нам је било саопштено, како смо дошли овде да радимо, ред, рад и дисциплина, арбеит мацх фреи, да ће се свака недисциплина строго кажњавати али да ћемо се након извјесног времена вратити кући.

То је углавном било и са психологијом масе, нас који прије нисмо политички довољно живјели, него смо били онако резултат једне малограђанске средине која се бавила својим одређеним послом, спортом, који су живјели у увјерењу да никад нису никога преварили да нису били непоштени према другоме, према томе шта им се може догодити него да на два три тједна иду у логор а онда ће опет бити све у реду. То је то сљепило, тог дијела младости, људи, тих првих дана, што је довело до тога да маса нас чека с ранчевима у кући да дођу по нас па да нас одведу и да се послије тога вратимо. Ех послије тога је почео тај наш крвави живот, … Иако су поуке већ биле давне, иако су већ долазили емигранти из Аустрије итд … људи су говорили … међутим човјек је као и болесник од рака, свијестан је да треба да умре али одбија ону спознају да је болестан. Тако и ми, никад се нисам никоме замерио, одгојени смо у грађанској средини, гдје, кад је мајка клала пиле, сви смо бежали из куће, или из кухиње, а не да смо могли помислити да постоје људи који би могли клати људе … то су све те околности које су нас довеле до логора … На самом Пагу одмах је почео рад и то углавном, једна група је радила на изради пристаништа и то тукли смо камење и градили пристаниште, на Башкој слани, тамо смо радили до паса у мору, слажеш камен на камен … и радили смо на путу одатле до самог логора … то је отприлике био пут неких три метра ширине …(говори Земљар: »… сада постоји. Хоћете ли доћи видјети?« Не. »Зашто?« Не, не, не могу. »Али, зашто; са мном; бит ћете мој гост?« Не, не. Све те реминесценције и сва та подсећања … то не …) Ми смо били прва група, било нас је близу пет стотина или 520 отприлике… читава та група из Загреба; послије осам дана је дошла и женска група … отприлике тако су стизале партије, отприлике, друга група опет послије осам, десет дана, трећа партија, тако све до негде краја јула или почетка аугуста су стизале партије које су биле слане из Загреба… У овој нашој првој групи то су били све Јевреји који су били углавном или студенти или су били чланови гимнастичких друштава и јасно, нетко је био члан Меркура, нетко СБОТИЧ-а али то није се гледало тко је члан СБОТИЧ-а због политичке квалификације него зато што је Јевреј. Они су вјеројатно преко Жидовске опћине добијали спискове, а онда су вршили селекционирање и узимали највиталнији дио… ту је била углавном комплетна ногометна екипа Макабија, гимнастичари, лакоатлетичари и остали спорташи… тако да је то био грô тог кадра…

Колико ја имам предоџбу биле су две бараке … једна или две …? можда једна можда две … бура је била после … зато некако мислим да су биле две … то ми … почели смо тај рад, ту је почело и батинање и шибање али није било још убијања … долазили су заточеници, одмах су прегледавани, одузимано је све, укључивани су у рад … изгледа да је Паг био логор гдје се требало путем систематског изглађивања да се уништава, не путем клања, него радом … Нама је био углавном доручак неки празан чај, ручак су можда били један или два крумпира и вечера опет тако; тако да у просеку нисмо добијали више од 500, 600 калорија а знате да организам тражи 3, 3 и по хиљаде … онда сам имао двадесет и пет година … тај рад је био исцрпљујући, људи су падали, ја не могу да се подсетим да је нетко у то време био убијен … ех, почетком аугуста? … негђе 5 – до 8. аугуста? …[30] за време једне јаке буре … срушена је та барака о којој смо говорили и том приликом погинула су двојица а осамнаест њих је било тешко рањено, што са деловима дрвља … кичме, ногу итд… ја мислим ………………. то је било у јулу, почетком јула … ту смо се одмах били нашли три добра пријатеља међу којима је био … на пр. Павао Лöw[31] предратни државни репрезентативац, послије рата се звао Павао Левковић, Загребчанин; онда Густи Хамбургер, и ја, ми смо били рекли да уколико можемо да се не раздвајамо … тако смо скупа спавали (Павао … је умро пре два месеца) и приликом рушења бараке једна попречна греда је пала крај нас на тога Густија Хамбургера и њему је сломило кичму и још један је погинуо, не знам како се звао, … Усташе су ујутро дошли око пет шест сати да покупе мртве и рањене, укрцали их на брод тиме да ће их предати у болницу у Карлобагу. Међутим, након два дана, тамо где је била једна шупа која се звала крпара, видјели смо да су сва одијела тих људи тамо значи негдје су завршили на средини пашкога канала.

Ми смо и даље радили и живјели како је ко могао, подносили галаму, вику, малтретирање, батинање, и негђе … ја мислим у другој половини јула покушали су бијег Бечлија Кајзер и Клајн. Двојица. Тај Кајзер је пре рата био наш државни првак на четири сто метара, био је аустријски али је наступао и у Југославији. На свим интерним државним првенствима он се такмичио за Макаби. Између тридесет четврте и тридесет седме године у Загребу је дошло много тих аустријских избјеглица … некоји су се смјестили у Загребу … а међу њима и ови су прихваћени од стране спортског друштва као истакнути спорташи. Они су покушали бијег … према Карлобагу, међутим прича се, не знам, пошто је била ноћ, није било оријентације … да су они пливали около и дошли опет на обалу Пага … негдје у близини су их ухватили. Овога Клајна више нисмо видјели а Кајзер је био дошао, доведен; био је сав онако одрпан, истучен … и најављено је да ће сутрадан бити јавно стрељање … Кајзера … за ту згоду опет је дошао Лубурић, био присутан … и могу вам признати да је било колико стравично, толико импозантно гледати тога Кајзера онако како је стојички он примио то, онако, храбро, гол, бос, по оном камењу, знате какав је онај камен … ишао према мјесту стрељања … кад су му наредили да се окрене није хтио да се окрене и тако су га стрељали … То је опет била прилика да Лубурић одржи збор на коме је говорио опет … како ће бити строго кажњаван тко није дисциплинован … Међутим ми смо већ постали, помало формално руине од људи … кроз тај минули мјесец дана ми смо почели да једемо сами себе … све оне резерве које смо имали у себи, тако да смо дошли отприлике негдје на четрдесет, четрдесет двије киле … Почетком, заправо пар дана послије тога дошла је једна група усташа с тиме да се тражи око шездесетак младих, снажних људи за рад на Солану у Пагу … али ће бити и хране … и хтјели смо да се јавимо … ту је комплетна ногометна екипа јавила се … стицајем околности ја и овај Павел нисмо ишли, јер он је имао дизентерију … таман кад се одабирало он је негдје чучао на латрини … тако да је њих 64 било одведено на Паг »у Солану … рекли су, за рад на Солани у Пагу«, а Паг иначе не познајем … (они су одвојени, у самом логору то је било на једном наступу логораша на којем су рекли: они који хоће да иду на рад у Солане[32] да се јаве … по мојој верзији … ја ћу вам испричати моју верзију … они су били одведени и за нас они су радили на Соланама)… дошао је и аугуст, ми смо ту већ били потпуно онемоћали и колико ме сјећање не вара, наиђе 21. аугуста дошло је до ликвидације логора на Пагу … око 21. Ја ћу вам испричати моју верзију шта је било са тим … наиме, то је потпало под Талијане… Усташе који су водили тај логор, они су углавном имали везу са самим Пагом, можда и са Метајном и углавном према мом размишљању, не могу свједочити, само знам да их више није било; они су непосредно пред долазак Талијана успјели да ликвидирају и побију и ове са Солане и женски дио из Метајне. Углавном ми смо одржавали везу само два пута недјељно углавном са бродићем који је возио храну до нас … и моје мишљење … да су они закаснили да нас ликвидирају јер су већ Талијани били ту и … тако да смо ми били онда транспортовани… тако да су 21. или 22. аугуста не знам тачно, углавном нâс укрцали и пребацили на Карлобаг гдје су нас били први пут укрцали за Слану. Пре тога опет је био дошао Лубурић и опет нам одржао говор из којег говора се могло доћи до убеђења као да идемо кући… Нас су опет у Госпићу били укрцали у вагоне и онда смо кренули; након једног дана дошли смо до Загреба, нисмо се зауставили у њему него смо продужили даље и онда су нас искрцали били … то је 23, 24. VIII … код села Крапје, то је десетак, дванаест километара од Јасеновца… Тамо су већ били исто припремили неки логор… нисмо се нигдје по путу задржали… та путешествија од Госпића је трајала око два дана … Јасеновац у то вријеме још није постојао, осим као приватна економија; власник је пре рата био неки Бешић или сада не знам тко… имали су кожару, ланчару, економију; то су они били одузели томе православцу и … дакле ми смо дошли били у Крапје око 24, 25. аугуста и смо сада почели рад у шуми, рад на насипу, тамо око обрађивања Лоњског поља, ту су нас почели страшно млатити и ишли смо на рад… десетак се никада није вратило, у почетку… а послије и стотињак… и тако у том Крапју сам био до око средине септембра када је почео да се формира јасеновачки логор. Вероватно су и они хтјели да легализују ту индустрију смрти тиме да по њемачком узору формирају као радни логор који је де факто био логор смрти, Јасеновац.

У том логору већ знате што је све било… грађевинска група, шумска група… најприје су они тражили да се из Крапја одвоје занатлије и млађи и снажнији људи… и они су почели да припремају тај логор да припремају бараке, биле су подигнуте неке две бараке док смо ми дошли… ја сам дошао неких петнаестак дана послије него што су прве групе отишле у Јасеновац и тамо сам прво радио на изградњи насипа, послије сам био пребачен у циглану… ја сам имао релативно срећу што један човјек који је завредио да буде херој… у тим каснијим групама долазили су људи исто који су били у Макабију и тако… људи које смо знали и међу њима неки Минц[33] који је био групник шумске групе у Јасеновцу… Тај, када је дошао у Јасеновац, сјећам се као данас, тај је донио једну велику Гавриловићеву саламу и један колут пашкога сира… и сваки дан је једну шниту сира и саламе узео себи и једну дао мени и једну овом, Павелу Левковићу… усташе су бацали у помијама оне коре од сира, ми смо то испирали па смо јели, онда, кад смо били у Крапју па ишли на шумске радове, нашли смо јежа па смо га појели и тако… требало је пасти или борити се, били смо потхрањени…

Из Слане према Карлобагу изашло нас је живих… ја мислим… не више од три стотине… они вјероватно за Јадовно из Госпића нису отишли јер, колико се сјећам… Јадовно је ликвидирано два дана прије… Што се тиче жена то су исто биле младе Макабејке у годиштима између 18 и 30 година, младе жене, у тим групама које су дошле са нама, гимнастичарке и тако даље; и оне су биле одмах одвојене и пребачене на другу страну Пага, у Метајну. Оне су већ у Госпићу биле одвојене.

Ја бих вам могао навести неколико имена тих гимнастичарки. Кад смо били на Велесајму, онда су били неки студенти који су били на неким радовима, покушавали су да се извуку, онда су питали тко има жену католкињу или тако… било је међу нама неколицина који су изашли… разне судбине… наводно, не знам то точно казати, да ли је био министар или је био неки функционер, Думанџић (?) који је био дошао да извуче неке заточенике… али ту се некако показала та солидарност тих заточеника… тако да ови који су тражили излаз, на неки начин, да има брак са аријевком… па су формално пљували пза њима и кад је тај Думанџић (?) дошао да некога извуче, рекло се фала, ја остајем са свима другима овдје. Иначе, што се тиче самих жена, њихову судбину у памћењу сам изгубио оног момента кад смо били одвојени и вјеројатно су оне непосредно пред наш повратак ликвидиране иако сам неке видио у Међеђи, на раду у економији, која је била формирана код Јасеновца као помоћни дио рада гдје се пекла мармелада од шљива и тако даље… постоји дакле могућност да је један дио тих жена пребачен у Крушчицу код Травника.

… За нама је дошла група грађана из Загреба. Ја знам да је дошла нека Рада Ралек да посјети неког свог момка[34], чиста аријевка католикиња; у Карлобагу јој је речено да је свака веза са заточеницима искључена, и она је онемогућена. Према томе, ми смо одмах знали да ми немамо никакве могућности контактирања… То смо некако дознали о њој… Ја сам писао већ у партизанима, за усмене новине, зидне, оно о бијегу итд. па и неколико година послије рата сам писао… међутим… и о логору Слана сам писао… не знам да ли је то објављено… на Нар. Армију… за батаљонски или бригадни лист, не знам више, не памти се све; не знам ни куда је нестало; непосредно послије рата написао сам неколико ствари, то су још били тачни подаци… виђење једног истог догађаја може бити различито… Тамо се одмах од заточеника формирала управа логора, јер знате како је било, постојало је заповједништво, а оно је формирало логорску управу од самих заточеника… тако да је за групника био Бруно Дијамантштајн и Миленко Пајташ (Мишо) из Загреба, они су убијени у оној »златној афери« која се приказује на један одређени начин, међутим то није тачно, иако о Б. Дијамантштајну ја лично не могу ништа позитивно да кажем (он је био животиња итд. и Шпилер) али за тога Пајташа не вјерујем да је то било тако. Постоји неколико верзија, међутим карактеристично је то да је вођа у тој афери био брат од Ивице Матковића поручник Матковић, усташа, и тачно је то да је Пајташ био шеф економије, да је Шпилер био групник у Градишки… иначе тај је Шпилер био самац, такођер звер; шиканирао је и малтретирао је логораше само да себе извуче као исправнога али Пајташ није био такав… Бруно је и у Јасеновац дошао као групник… моје је виђење тако да су кад су долазиле групе тамо све предавали и да су у оним крпама код њих нашли то злато… Матковић је њима дао наређење да злато проналазе и да га њему предају. Он је као усташки натпоручник на звјерски начин због тога убијен… од тога су створили »златну аферу« гдје су наводно хтјели да користе и ови логораши, не знам на који начин… Никола Николић мисли да је то афера… али није тако… ружно он то износи… он на пр. за Винера који је био групник послије говори као о слугану усташком, међутим он се небројено пута залагао како да спаси понеког заточеника. Жидов је био, знате, у то вријеме та логорска управа се формирала, она је почела на самом Пагу и то је било и послије језгро те управе… између тих заточеника Јевреја који су били махом интелектуалци и оног јадног српског живља који је довођен са села, сељаци… они су ипак узели људе који ће бити и писари итд. да руководе радом… то су углавном били Јевреји.

Павао Левковић
Павао Левковић

ИН МЕМОРИАМ др ПАВЛУ ЛЕВКОВИЋУ

Нажалост, касно смо сазнали за постојање свједока какав је овдје могао бити др. Павао Левковић. И он је један од оних јуначких прогнаника којему су и случај и храброст сачували живот и у Слани и у Јасеновцу а коначно и у НОБ-и. Др Радан га помиње ријечима: »Посљедње дане заједно смо укрцавали жице на стубове логора«.

Како, дакле, од др Левковића нисмо стигли сазнати његову личну исповијест о Слани, пренијет ћемо овдје чланак који је у поводу његове смрти отиснут у »Јеврејском прегледу«, XXXVI, Београд, јануар – фебруар 1986. год:

У Дубровнику је 1. јануара у 76. години живота умро др Павао Левковић, пуковник ЈНА у пензији, потомак познате загребачке јеврејске породице.

Сахрањен је 3. јануара на борачком гробљу у Дубровнику уз војне почасти и у присуству представника свих друштвено – политичких организација, делегације ратних другова и многобројног грађанства, пријатеља и поштовалаца.

Павао Левковић је рођен 1910. у Загребу у којем је 1934. дипломирао на Правном факултету, а 1936. и докторирао.

У младости се активно бавио спортом тако да је од 1930-1933. био стални члан фудбалске репрезентације Југославије. Припадао је кругу најистакнутијих чланова »Макабија«. Почетком окупације ухапшен је 21. јуна 1941. у Загребу и одведен у логор Слано на Пагу, гдје је започео своју трку са смрћу која је трајала 800 дана. У августу исте године пребачен је у логор Јасеновац гдје опет бије свакодневну битку за голи живот. Из логора је побјегао у септембру 1943. и прикључио се борцима Прве пролетерске бригаде.

У току зиме 1941-42, у логоре Јасеновац и Стару Градишку спроведени су му отац Алфред, мајка Малвина и сестра Елза, али за њих није било повратка.

Одмах по доласку у партизане, др Левковић се истакао храброшћу и бригом за људе, постао је командир чете и био примљен у Партију. У новембру 1943. приликом напада на Травник, код Турбета је митраљезом сам штитио повлачење своје чете и био рањен. Добио је писмену похвалу штаба Прве пролетерске дивизије за »исказану храброст и умешно руковођење«.

Као човјек високе културе, широког образовања и зналац више свјетских језика, убрзо је прерастао своје војне задатке и већ почетком 1944. био премјештен на дужност при Врховном штабу за рад са »страним мисијама«. До краја рата био је на високим војним дужностима при штабовима I корпуса и I армије.

Одмах по завршетку рата, као мајор ЈНА радио је у Комисији за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача, а потом све до пензионисања у Управи војне индустрије. За рад у току рата и у послијератном периоду одликован је бројним ратним и мирнодопским одликовањима.

Из здравствених разлога је напустио Београд и преселио се у Дубровник, у којем је радом и понашањем убрзо стекао велики углед и многобројне пријатеље.

[28] То је стари Загребачки велесајам (Збор); данас је ту Студентски центар, Савска улица.

[29] Божо Шварц, ухапшен 27.В 1941 (дакле готово мјесец дана прије других група. Одведен је у логор Даница, Копривница, одакле је одведен с групом у Јадовно. Из Јадовна је с групом Жидова враћен у Госпић и чистио је улице (градски пометач). Ово га је спасило од ликвидације у Јадовном гдје је с њиме било доведено око 170 Жидова. Касније је у Јадовно допремљено и ликвидирано око 2-3000 Жидова из Загреба као и небројано Срба. Шварц се у Госпићу сачувао у тзв. »Овчари«, мањем логору крај Госпића. Ту се касније нашао са преживјелима са Слане. Одавде је отпремљен према Јастребарском и напокон доспио у Крапје (Јасеновац).

[30] Затвореници врло често бркају датуме.

[31] Др. Павао Лöw, Левковић

[32] Вајлер је и даље вјеровао да је група заиста ишла на рад на Соланама, што је била чиста усташка превара.

[33] Мајер Минц.

[34] У посјету на Слану успјела је само жена Милана Фукса (види одломак под насловом: На Слани убијени познати Загребчани!)

——————————————————————————————————————————

< Очевидац Видас Радомир  Садржај    Директор сарајевског ЕНЕРГОИНВЕСТА свједок Слане >

 

Напомена редакције портала Јадовно.срб.: Овај прилог је први пут објављен на нашем порталу 11. јула 2010. године.




Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани вез упозорења.

КОМЕНТАРИ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Top