Свједочења и казивања

Из исповести деце, сада већ особа у поодма­клим годинама, која су насилно дотерана у хрватске логоре, веома лако се може закључити да логори у Хрватској нису били никакви радни ло­гори, како их неки хрватски аутори желе представити, и да из тих логора нису спасавана српска деца, већ да су ти логори били општа мучилишта за све оне који су у њих били на силу доведени да би на најсвирепији начин били мучени, а потом убијани ра­зним тупотврдим предметима или клани ножеви­ма.

Из исповести преживеле српске деце (у овој књизи), сада особа у старосној доби, која су била присилно одведена у хрватске логоре, а која су сав каснији животни век провели у једном систему који се заснивао, у првом реду, на лажима, па су тако сви злочини геноцида приписивани усташа­ма, не називајући их чак ни њиховим правим име­ном: клеро-нацистима. Реч „усташа“ уливао је свима страх у кости и иза тога нико није видео хрватску државу и друге структуре њене власти укљу­чене у геноцид. Појам „усташа“ је појам зла, појам силе и моћи, силе која може све шта хоће и која сва почињена зла прима на себе, и иза чега се нико други не види. Отуда и ова бивша деца – паћеници која су неким чудним околностима остала жива. Сва зла која су им се догађала у хрватским логорима смрти, а и прије до­ласка у логоре, виде само у једном сегменту државне власти – усташама. То, ваљда, долази и отуда што је тзв. комунистичка власт у Југославији, успостављена диктатуром Комунистичке партије, одмах непосредно иза завршетка Другог свет­ског рата, све чинила да умањи масовно учешће хрватског становништва у геноциду и сва зла свали на „крхка“ плећа оне „шачице“ хрватских клеро-нациста – усташа, који су се у неколико камиона довезли из Италије и са Јанка Пусте из Мађарске. Отуда су усташама и само усташама приписивана сва почињена зла „нашим народима и народно­стима“ у које чак и не спадају Роми и Јевреји. При томе се све чинило да се „то зло“ што је год могуће више умањи или сакрије и дакако припише окупатору, а стварне планере, организаторе и извршиоце геноцида, прогласе само помагачима окупатора, а усташе су им у томе само мало по­магале!?

Оно што је аутор посебно запазио читајући ове језиве дечије исповести уврштене у књгу, је­сте страх, несавладан страх од усташа који је још увек код присутан, чак и код одраслих особа. Тај страх је чак толики да се боје и да потпишу своја казивања, не зато што њихова казивања не би била довољно истинита, већ зато што мисле да би се то зло могло опет поновити.

<Одговорност за геноцид                                                                    Садржај                                                      Гојко Кнежевић>