Свједочанство о злочину у логору Слана на Пагу

Једно од наjстравичниjих свjедочанстава о усташком концентрационом логору Слана на отоку Пагу испричао jе деветнаестогодишњи усташа Јосо Орешковић, коjег су партизани ухватили 1942. године.

Оваj, до тада госпићки гимназиjалац, доспио jе у руке партизана управо као оспособљен за задатке масовног покоља у околици Коренице (Лика).

Свjедочење jе посебно интересантно jер осим осталог, даjе наjвjерниjу илустрациjу немогућности живота у условима логора Слана у коjем се управо преодгаjало и спремало младиће за кољачку службу.

Јосо Орешковић:

Још као ђак госпићке гимназиjе ступио сам 1939 у вjерску организациjу „крижаре“. Ту су нас под фирмом вjере одгаjали у усташком духу. На наше састанке су долазили Јурица Фрковић и Јуцо Рукавина и држали нам предавања против Срба и комуниста. Наша парола jе била -у име Криста убиj антикриста. Антикристи су били Срби, Жидови и комунисти. Организовали смо своjу ударну jединицу коjа jе ноћу нападала љевичаре.

Кад jе дошло до рата и расула jугословенске воjске ми смо jе разоружавали. Одмах смо ступили у усташе jер смо то сматрали своjом националном дужношћу. Мене су са jош неким Госпићанима одредили у логор Слано на отоку Пагу. Ту су се налазили наjвише Жидови и Срби, а било jе и неких Хрвата љевичара. Кад сам дошао тамо запањио сам се кад сам видио како муче оне људе. Спавали су под ведрим небом у жици. За храну су им нису давали ништа осим сланих риба, али им воде нису давали тако да су многи полудjели од жеђи.

У то jе дошла нова скупина заточеника. Старjешине су нам дале наређење да одвоjимо 200 заточеника из прве партиjе, да их одведемо на море и побиjемо. Ја и неки моjи другови нисмо могли. Онда су нас грдили и пребацивали нам какви смо ми то Хрвати и усташе. Говорили су нам да ниjе усташа онаj коjи не може с весељем убити Србина, Жидова и комунисту.

Да нас придобиjу на убиjање давали су нама млађима вина и ликера. Доводили су пред нас заточене дjевоjке, свлачили их до гола и говорили да можемо узети било коjу, али да их послиjе акта морамо убити. Неки младићи опиjени вином и занесени страшћу почели су тако убиjати. Ја нисам могао. Гадило ми се и то сам jавно рекао.

Након пар дана дошао jе у логор неки виши функционер из Загреба Лубурић. Дошао jе да погледа рад логора. Тек тада jе почело право клање. Море око Пага било jе црвено од крви. Лубурићу су реферирали да jа и jош неки нећемо да убиjамо. На то jе Лубурић сазвао све усташе, построjио нас и одржао говор у коjем jе рекао да су издаjице усташтва они коjи не могу да убиjаjу Србе, Жидове и комунисте.

На то jе упитао ко jе таj „усраша“ коjи не може да убиjа. Јавио сам се jа и jош неколико. Како сам био први по реду од тих коjи су се jавили, Лубурић ме jе позвао пред строj и упитао ме какав сам jа то усташа кад не могу убити Србина и Жидова. Рекао сам да сам спреман у свако доба дати живот за Поглавника, да мислим да бих могао убиjати у борби али да не могу убиjати овако голоруке људе, а особито жене и дjецу. Он се на то насмиjао и рекао jе да jе наша дужност да очистимо Хрватску од те куге, а тко то неће jе неприjатељ Поглавника и Хрватске као и они.

На то jе позвао jедног из своjе пратње и нешто му шапнуо. Оваj jе отишао и донио двоjе мале двогодишње жидовске дjеце. Лубурић ми jе предао jедно диjете и рекао да га закољем. Одговорио сам да не могу. На то су сви око мене праснули у смиjех, ругали ми се и викали- „усраша“, а не усташа. Онда jе Лубурић извадио нож и заклао предамном диjете говорећи: „Ево како се ради“.

Кад jе диjете вриснуло и праснула крв, све око мене се завртjело. Скоро сам пао. Један ме усташа прихватио.

Кад сам се мало прибрао рекао ми jе Лубурић да дигнем десну ногу. Дигао сам, а он ми jе под ногу ставио оно друго диjете. Онда jе заповjедио: „удри“. Ударио сам ногом и згњечио главу дjетету. Лубурић ми jе пришао, потапшао по рамену и рекао: „Браво, бит ћеш ти jош добар усташа“.

Тако сам убио прво диjете. Након тога сам се опиjао до смрти. У пиjанству сам заjедно са друговима силовао неке жидовске дjевоjке, а онда смо их поубиjали.

Послиjе се нисам морао ни опиjати. Касниjе, кад jе Слано ликвидирано и сви његови заточеници убиjени, послан сам у котар Кореницу на чишћење. Шта сам тамо радио знате…

Извор: Свjедочење jе записано у књизи Шиме Балена »Павелић« (стр. 78-80).