Serbian
Armenian
Croatian
Dutch
English
French
German
Greek
Hebrew
Hungarian
Italian
Norwegian
Polish
Russian
Slovenian
Spanish
Juna meseca 2012. godine, Okružno javno tužilaštvo iz Murske Sobote podiglo je optužnice za navodne ratne zločine protiv penzionisanih starešina JNA – generala Vlade Trifunovića i pukovnika Berislava Popova.
Piše: Radisav T. Ristić
(Odlomak iz neobjavljene knjige „Medijski porazi JNA – Istina o Kadijeviću)
Podizanjem optužnice Slovenija je podgrejala ružna sećanja na sopstvene zločine počinjene nad devetnaestogodišnjim i dvadesetogodišnjim vojnicima bivše Jugoslovenske narodne armije. Političko rukovodstvo Slovenije, odnosno Tužilaštvo Murske Sobote, potkrepljujući lažne izjave koje su u to vreme davali Milan Kučan, Jelko Kacin i drugi razbijači SFRJ, zaboravljaju, izgleda, mučka ubistva, masovna maltretiranja i ostale oblike neljudskog delovanja prema svemu i svakom ko je nosio sivomaslinasto obeležje JNA – u to vreme jedine regularne formacije oružanih snaga Jugoslavije. Srpska javnost je, nažalost, o tim zločinima samo delimično obaveštena, pri čemu su mnoga gnusna zlodela do dananjih dana ostala nepoznata ne samo srpskoj, već i celokupnoj evropskoj i svetskoj javnosti.
Mnogi od tih događaja nedvosmisleno, kroz konkretne ljude i primere, ukazuju na slovenačke bestijalnosti koje, bez obzira što su prekrivene velom tajnosti, predstavljaju neporeciva svedočanstva o neverovatnim zločinstvima počinjenim u poslednjoj deceniji dvadesetog veka. Verodostojna svedočanstva su iskazana kroz brojne izveštaje vojnih obaveštajnih i medicinskih organa i izjava očevidaca i učesnika borbenih dejstava vođenih na tlu dežele.
Pre nego pređemo na opis slovenačkih zločina, osvrnimo se najpre na „zločine“ koje su, prema optužnici Okružnog tužilaštva Murske Sobote, počinili nad civilnim stanovništvom general Trifunović i pukovnik Popov. „Zločin“ o kom je reč, počinjen je jer je general Trifunović, komandant korpusa u Varaždinu, od Komande Zagrebačke vojne oblasti dobio zadatak da deo jedinice uputi radi obezbeđenja graničnih prelaza na jugoslovensko-austrijskoj granici. Bila je to, u stvari, odluka i naređenje Saveznog izvršnog veća Jugoslovenskoj narodnoj armiji i MUP-u da neposredno obezbede sprovođenje u život „Saveznih propisa o prelaženju državne grance na teritoriji Republike Slovenje“. Odluka Saveznog izvršnog veča je usledila kao odgovor na nezakonite odluka koje je jednostrano donela Skupština Slovenije, a koje su ugrožavale „teritorijalnu celokupnost Jugoslavije, njene državne granice i njen suverenitet u međunarodnim odnosima“. Postupajući po navedenoj odluci, odnosno naređenju, general Trifunović je izdao zadatak pukovniku Popovu, komandantu varaždinske kasarne „Kalnički partizani“, da sa jedinicom obezbedi granične prelaze koji izvode preko Ormoža, Ljutomera i Gornje Radgone.
Svi zločini slovenačke TO
Na putu prema graničnim prelazima, jedinicu iz varaždinskog garnizona u zasedi je sačekala teritorijalna jedinica Slovenije koja je mučki, bez ikakvog povoda, ničim izazvana, otvorila vatru na ljude koje je predvodio pukovnik Berislav Popov. Epilog: ubijeno pet, ranjeno 17 i zarobljeno 30 vojnika, a uništeno dvadesetak neborbenih i deo borbenih vozila. Za taj gnusni zločin nad vojnicima, kao i zločin na karauli Holmec, o čemu će kasnije biti više reči, Helsinški odbor Slovenije je pokrenuo pitanje odgovornosti počinioca i nalogodavaca za počinjeni zločin, ali rukovodstvo Slovenije ne samo da nije reagovalo na to, već je sve preduzelo kako počinjeni zločin ne bi dopreo do javnosti. Nažalost, ni medijima u Srbiji nije pružena mogućnost da obelodane navedeni zločin Slovenaca, jer ga je skrivalo i vojno i državno rukovodstvo zemlje.
Sve podatke, navedene u nastavku ovog priloga, zabeležio je, na osnovu brojnih zvaničnih izveštaja, autor ovih redova – u to vreme načelnik Službe za informisanje o oružanim snagama SFRJ. Pored tih podataka, opširnije pojedinsti o tim dešavanjima zabeležene su u još uvek neobjavljenoj knjizi „Medijski porazi JNA – Istina o Kadijeviću“. Primeri koji slede odnose se isključivo na zbivanja u Sloveniji, mada je mnogo zločina nad Srbima počinjeno i tokom kasnijih borbenih dejstava na tlu Hrvatske i Bosne i Hercegovine, koji su takođe detaljno obrazloženi u nastavku te knjige.
Zločini slovenačkih paravojnih formacija, počinjeni mučkim ubistvima tek zavojničenih mladića, bili su vrlo dobro poznati ljudima u vojnom vrhu. Znalo se za brojna hapšenja starešina JNA i nečovečan odnos prema ranjenicima, ali se ništa, osim verbalnih osuda, nije preduzimalo da se takvo stanje spreči – ako nikako drukčije onda legalnom vojnom silom nad nelegalnim zločinačkim vojnim sastavima. Mnogi od tih monstruoznih primera nisu, nažalost, nigde zabeleženi. Svi ti zločini, međutim, nisu nepoznati haškim istražiteljima, prethodnom i aktuelnom slovenačkom rukovodstvu, baš kao i srpskom, ali u večnom sećanju ostaju samo porodicama žrtava tih zločina. Ne zaboravljaju ih, naravno, i mnogi koji i danas, kao invalidi sa trajnim zdravstvenim posledicama, žive sa tragovima nečoveštva brutalnih slovenačkih ubica.
Slovenački zločini tim više dobijaju na težini što su počinjeni grubim kršenjem odluka savezne države od 25. juna 1991. godine. Savezno veče Skupštine SFRJ i Savezno izvršno veće, tog su dana jasno i nedvosmisleno naložili JNA da, pored ostalog, spreči prekrajanje zemlje i promenu njenih granica, suprotstavljajući se time jednostranoj i nezakonitoj odluci Skupštine Slovenije, od 8. maja iste godine, o otcepljenju Slovenije od SFRJ. Navedena slovenačka odluka, međutim, nije imala snagu zakona jer je, suprotno federalnom ustavu i pozitivnim zakonskim propisima, ugrožavala teritorijalnu celovitost SFRJ, njene državne granice i njen suverenitet u međunarodnim odnosima.
Udar na SFRJ i JNA
Postupajući u skladu sa odlukama navedenih saveznih organa, nešto manje od 2000 pripadnika JNA krenulo je dva dana kasnije, 27. juna znači, na izvršenje zadatka koji nije podrazumevao bilo kakve provokacije, sukobe i borbena dejstva. Radilo se, praktično, o mirnodopskom zadatku strogo ograničenog karaktera koji je u svakom pogledu počivao na odredbama Ustava SFRJ kojim se, pored ostalog, propisuje da oružane snage štite nezavisnost, suverenitet, teritorijalnu celovitost i ustavni poredak zemlje. Pre polaska jedinica JNA na izvršenje zadatka radi obezbeđenja 35 kopnenih graničnih prelaza, jedne pomorske (Kopar) i jedne vazdušne luke (Brnik), pravovremeno je obavešteno rukovodstvo Slovenije. Rukovodstvo Slovenije je, međutim, kao odgovor organizovalo masovna zaprečavanja komunikacija na pravcu kretanja jedinica JNA i, istovremeno, izvršilo mobilizaciju svoje teritorijalne odbrane koja je u konkretnom slučaju predstavljala paravojnu formaciju. Ta paravojska će ubrzo, suprotno svim međunarodnim zakonima, izvoditi terorističke akcije u pravom smislu te reči. A ta takozvana republička vojska brojala je u tom trenutku 35.000 ljudi koji su krenuli u hajku ne samo na vojnike koji su krenuli na izvršenje mirnodopskog zadatka, već i na atakovanje porodica starešina JNA, ne štedeći čak ni žene i decu, čija je jedina krivica bila što su članovi porodica aktivnih vojnih lica.
Neposredno po prijemu obaveštenja o zadatku, slovenačko je rukovodstvo, umesto da prihvati preporuke i odluke najviših organa savezne države, preduzelo 26. juna mere koje se, u najmanju ruku, mogu nazvati ne samo necivilizovanim, već sasvim opravdano terorističkim i varvarskim. U toku tog dana, naime, na putu prema jugoslovensko-austrijskoj granici, prisilno je zaustavljeno više od sto teretnih i putničkih domaćih i stranih vozila. Njima su zaprečene komunikacije kojima je, sutradan, trebalo da u marševskoj koloni prođu pripadnici JNA. Vozači su silom bili prinuđeni da ne napuštaju vozila koja su služila kao štit slovenačkoj paravojsci koja se spremala da mučki otvori vatru po koloni koja nije bila spremna za ućešće u bilo kakvim borbenim radnjama. Na taj su način, kako je kasnije utvrđeno od pravnih i vojnih eksperata, grubo narušena pravila humanitarnog prava, jer su zaustavljena vozila postala legitiman cilj napada, s obzirom da su izgubila civilno svojstvo.
Na kolonu JNA, koja se zaustavila pred tim preprekama, brutalno je otvorena vatra iz svih oruđa i oružja kojima je raspolagala slovenačka paravojska. Mladići u sivomaslinastim uniformama bili su prinuđeni da se brane od ničim izazvanog napada. U razmeni vatre stradali su tom prilikom i neki vozači silom zadržanih vozila. Njihovi životi padaju na dušu donosioca i izvršioca zločinačke i sulude odluke da se vozači, kao živi štit, zadrže u svojim vozilima, iako je bilo očigledno da će mnogi od njih postati nevine žrtve. Imena organizatora i učesnika ove neljudske akcije, Slovenci skrivaju do današnjih dana, mada su njihova imena vrlo dobro poznata i domaćoj i svetskoj javnosti.
Postavljanje barikada na pravcu kretanja jedinica JNA i ubistva vojnika, bio je samo deo paklenog plana slovenačkog rukovodstva u satanizovanju federalne vojske i fizičkoj likvidaciji njenih pripadnika. Na udaru su bili i članovi porodica oficira i podoficira, kao i građani Slovenije koji se nisu slagali s takvom politikom svog republičkog rukovodstva. No, krenimo redom.
Paravojni sastavi Slovenije, instruisani od republičkih i lokalnih vlasti, znali su da JNA neće upotrebiti oružje tamo gde postoji i najmanja mogućnost ugrožavanja civilnog stanovništva. Zato su ispred svojih nelegalnih oružanih sastava isturali žene i decu i pod njihovom „zaštitom“ otvarali vatru na vojnike i starešine kojim nije padalo na pamet da odgovaraju istom merom. Jedan u mnoštvu takvih primera je i slučaj u Rožnoj dolini gde je slovenačka paravojska isturila ispred sebe nedužne civile, uglavnom žene i decu i iz takvog „borbenog poretka“ dejstvovala vatrom na marševsku kolonu koja za to nije davala bilo kakav povod.
Slovenija rat 1991 Najmonstruozniji zločin
Jedan od najmonstruoznijih zločina Slovenaca nad nenaoružanim vojnicima sa karaule „Holmec“, zabeležila je 28. juna, na Vidovdan, kamera austrijske televizije ORF. Da tog dana, na tom graničnom prelazu, udaljenom desetak kilometara od Blajburga, ne beše ove TV ekipe, gotovo ništa se ne bi znalo o zverskom i hladnokrvnom streljanju trojice zarobljenih vojnika graničara koji su odložili oružje u kome nije bilo nijednog jedinog metka. Trojica mladih vojnika, sve se to lepo vidi na snimku, istakli su belu zastavu sačinjenu od krevetskog čaršava. Sve to, međutim, nije bilo dovoljno zverima u ljudskom obliku da odustanu od životinjskog nagona i rafalnom paljbom usmrte trojicu devetnaestogodišnjaka. Mada je, istini za volju, slovenački Helsinški komitet za ljudska prava okvalifikovao taj događaj kao „prvi dokumentovani ratni zločin na prostoru bivše SFRJ“, slovenačke vlast je ćutke prešla preko te bestijasnosti. Pred tim dokazanim ratnim zločinom, kao i mnogim drugim koje su počinili Slovenci, oči je zatvorio i Haški tribunal.
Mada je zvanično rukovodstvo Slovenije zločin na Holmecu okvalifikovalo kao incident, a njihovo republičko tužilaštvo konstatovalo kako „nikakav zločin nije počinjen“, predsednica Helsinškog odbora Slovenije, gospođa Neve Miklavčič Predan, obratila se Tužilaštvu u Hagu, sa predlogom da se pravdi privedu počinioci i organizatori gnusnog zločina. U odgovoru iz Haga, ispod čijeg teksta stoji potpis Karle del Ponte, navedeno je, pored ostalog, da se „veoma ceni plemenit rad slovenačke helsinške organizacije“, ali da je rat u Sloveniji „prekratko trajao da bi se počinili brojniji ratni zločini“. Očigledno, odgovor Karle del Ponte, imajući u vidu njegovu besmislenost, ne zaslužje nikakav komentar.
Pripadnici slovenačke paravojske, uz blagoslov republičkih čelnika, nisu imali milosti ni prema ranjenim vojnicima i starešinama, kao ni u odnosu na medicinsko osoblje koje im je priticalo u pomoć. U masi tih primera koje su registrovali operativni, obaveštajni i medicinski organi JNA, navodimo samo nekoliko.
Hapšenje lekara
Dr Vukica Bulatović je sanitetskim vozilom, vidno i propisno obeleženo crvenim krstom, pokušala da dođe i ukaže pomoć ranjenim vojnicima na graničnom prelazu Šentilj, koji su mučki, bez ikakvog povoda, napale grupe beskrupoloznih ostrašćenika. I ovog puta, naravno, uz blagoslov vlasti. Sanitetska ekipa sa dr Bulatović na čelu, uhapšena je pri pokušaju da pruži neophodnu medicinsku pomoć povređenima i odmah sprovedena u zatvor u Pesnici nedaleko od Maribora. Saslušanje je trajalo više časova, a doktorki Bulatović je ponuđeno da se pridruži slovenačkoj teritorijalnoj odbrani, transformisanoj u to vreme u terorističku paravojnu organizaciju. Pošto je odbila njihov predlog, „civilizovani“ Slovenci su joj dali rok od 24 časa da napusti Sloveniju. Ranjenim vojnicima na Šentilju nije pružena nikakva medicinska pomoć.
Sličnu torturu doživeo je i doktor Senad Duraković u trenutku kada je pružao pru pomoć povređenim pripadnicima JNA. Prekinut je u himanoj misiji i uhašen. I njemu, kao i doktorki Bulatović, ponuđeno je da se pridruži slovenačkim teritorijalcma. Ponos, dostojanstvo i vojnička obaveza, međutim, bili su jači od svih ponuda i pritisaka. U znak protesta u zatvoru je štrajkovao glađu.
Doktor Goran Golubović, koji je takođe pružao pomoć ranjenim vojnicima i starešinama, prevozio je sanitetskim vozilom teško ranjenog poručnika Darka Bulatovića. Na putu prema bolnici, mučki – iz zasede, na sanitetsko vozilo, takođe propisno obeleženo, ispaljen je protivoklopni projektil. Teško ranjeni poručnik dobio je još teže povrede, a ranjeni su vozač i doktor Golubović. Nikom od povređenih u vozilu nije pružena neophodna medicinska pomoć. Bio je to još jedan od načina „viteškog ratovanja“ dežele na putu do otcepljenja od SFRJ. Nema, nažalost, podataka o daljoj sudbini doktorke Bilatović, doktora Golubovića i teško ranjenog poručnika Darka Bulatovića.
Kršenje svih konvencija Međunarodnog ratnog prava
Trebalo bi zaista mnogo prostora da se navedu svi primeri brutalnog postupanja slovenačkih paravojnih formacija prema vojnicima, starešinama i njihovim porodicima, kao i sopstvenim građanima koji nisu podržavali načine i primenu sredstava putem kojih su nastojali da se otcepe od sopstvene države. Ipak, da bi se stekla potpunija slika o o nekim srednjovekovnim metodama koje su primenjivali, navodimo samo neke primere koji ilustruju svu brutalnost, neljudski odnos i kršenje svih konvencija Međunarodnog ratnog prava. Neki od tih primera prevazilaze čak i užase iz fašističkih koncentracionih logora u Drugom svetskom ratu.
Među zatvorenicima u Kazneno-popravnom domu Dob pri Mirni, kako se navodi u vojnim izvorima, nalazilo se više teških bolesnika. Među njima su bili: kapetan Sahudin Lalić sa akutnim pogoršanjem čira i teškom depresijom; potpukovnik Rade Otašević koji je uhapšen neposredno posle izvršene operacje – u vreme kada je, sa inficiranom ranom i visokom temperaturom, bio na bolovanju u svom stanu; Dragan Blagojević, sa zagnojenim prostrelnim ranama u predelu ramena i podlaktice i takođe visokom temperaturom. Osim njih, u veoma teškom zdravstvenom stanju bili su: pukovnik Vučković, kapetan I klase Blagoje Mirović, zastavnik I klase Petar Radan, potpukovnik Milan Saračević, vodnik I klase Šaćir Bećiri i major Đorđe Petrović. U svim civilizovanim zemljama čak se i najokorelijim kriminalcima i zločincima, ukazuje u takvim slučajevima neophodna medicinska pomoć, ali dežela je svesno kršila te humanitarne međunarodne norme. Upravnik tog kazamata kao da je na specijalizaciji bio kod samog Mengelea, hladnokrvno kaže da mu je poznato zdravstveno stanje pomenutih starešina, „ali da je to zatvor, a ne bolnica“. Doktor Vrbanić, koji potvrđuje navedene reči ovog Mengeleovog sledbenika, kaže da su „opšti uslovi smeštaja u ovom zatvoru izrazito loši – zatvorenici su smešteni u samicama po dvoje, a u zatvorskim sobama nabijeni kao sardine“.
Zastavnik Momir Stojanović i još neke starešine JNA uhapšeni su u Domžalama. Posle dugotrajnog ispitivanja, uzimanje otisaka prstiju i slikanja, zastavniku i ostalim zatvorenicima su vezane ruke, zatim ukrcani u kontejner-furgon na motornom vozilu i prebačeni u napušteni rudnik Dol pri Hrastniku. U toku prevoženja, zbog nedostatka kiseonika i izduvnih gasova, mnogi su tokom puta dugog šezdesetak kilometara, izgubili svest. Ni tada, iako su sprovodnici sve to čitavo vreme gledali, nisu im odvezane ruke. U katakombama napuštenog rudnika, smešteni su u prostoriji od tridesetak kvadratnih metara – bez vode i toaleta, u kojoj je već bilo smešteno više od sto uhapšenih.
Na udaru slovenačkih terorističkih sastava našli su se, pored pripadnika JNA, carinici i ljudi iz Ministarstva unutrašnjih poslova koji, kao i vojnici, nisu davali nikakvog povoda za napade od Slovenaca. Čak su neviđenim torturama bili izloženi i brojni građani iz drugih republika koji su se, neposredno po izbijanju napada na jedinice JNA, nalazili na proputovanju kroz Sloveniju. O tome takođe postoje brojna svedočanstva o kojima su govorili mnogi ljudi koji su bili izloženi raznim oblicima maltretiranja u gotovo svim delovima Slovenije.
Tortura nad carinicima
O torturama kojima su bili izloženi službenici Savezne uprave carina, na primer, govorili su Čedomir Petrović, Nikola Mirković i Stevan Vučković, koji su uhapšeni u hotelskoj sobi od grupe maskuranih pripadnika paravojnih formacija. Uperivši u polugole carinike automatske puške, ne dozvolivši im da se obuku, stavili su im lisice na ruke i sproveli u zatvor. Ispitivanje, tokom kojeg su im i dalje bile lisice na rukama, obavljeno je u prostoriji punoj sredstava za zastrašivanje. Bilo je tu, pored ostalog, raznih sredstava za mučenje, traka za davljenje, pištolja i drugih predmeta poznatih i korišćenih u vreme inkvizicije pape Grigorija IX. U okviru višečasovnih pretnji i zastrašivanja, Stevanu Vučkoviću je rečeno da će biti streljan narednog dana u jutarnjim časovima.
Pomoćnik direktora Savezne uprave carina Mladen Kačavenda uhapšen je, bolje rečeno kidnapovan, iz službenog automobila na ulici u Ljubljani. U prostorijama, sličnim katakombama, proveo je 36 sati pod stalnom psihičkom i fizičkom torturom. Optuživan je, i insistirano da prizna, kako je u Sloveniju došao da na silu preuzme slovenačke carine. Sećajući se tih dana i događaja, Kačevenda posebno podvlači da su među uhapšenima bili i regruti koji su pošli na odsluženje vojnog roka u garnizonima na teritoriji Slovenije. U neizbrisivom sećanju ostao mu je jedan regrut iz Nove Pazove koji je u vozu, neposredno pre ulaska u Ljubljanu, uhapšen sa puškama uperenim u čelo. Izvučen je iz voza i odveden u Kazneno-popravni dom u Dobu pri Mirni. Uhapšeni mladić je u zatvoru napunio osamnaesti rođendan.
Ništa bolje, u nekim slučajevim i znatno lošije, nisu prolazili i pripadnici unutrašnjih poslova koji su iz Saveznog sekretarijata za unutrašnje poslove službeno upućeni radi obavljanja odgovarajućih dužnosti na graničnim prelazima. Torturi Slovenaca izloženi su pored ostalih pripadnici tog sekretarijata Dragoljub Kovačević, Mirko Jokić i Predrag Janković koji su punih trinaest dana proveli u zatvorima Ljubljane, logoru Dol pri Hrastniku i Kazneno-popravnom domu Dob pri Mirni. Sredinom jula, kada su se vratili u Beograd, javno su izjavili da su bili izloženi teškoj psihičkoj torturi. U okviru nečovečnih postupaka posebno ističu da im je saopšteno mesto i vreme kada će biti streljani. Zaprećeno im je da ne pomišljaju na bilo kakvo bekstvo, a upozoreni su i da je na svim vratima postavljan eksploziv koji će, u slučaju dejstva Ratnog vazduhoplovstva oružanih snaga, biti aktiviran a oni ubijeni. Zločin će se, u tom slučaju, tvrdili su, pripisati JNA. Za vreme boravka u logoru u Dobu pri Mirni, zatvorenike su, prema njihovom kazivanju, izvodili na dva sata po jakom suncu, a zatim ih naglo uvodili u hladna okna rudnika gde je u prostoriji od oko osamdeset kvadratnih metara, bez ikakvih podmetača spavalo više od 150. ljudi.
Svedočenje carinika Mikija Bogdanovića sa graničnog prelaza Rožna dolina, nedaleko od Nove Gorice, takođe ukazuje na varvarske postupke slovenačkih teritorijalaca. Posle hapšenja uspeo je da pobegne iz zatvora i u vreme prekida vatre skloni u obližnju vojnu kasarnu. Kada je u kasarnu stigao hleb, trojica starešina i dva vojnika došli su do kamiona da prihvate gajbe sa hlebom. Na njih su rafalnu vatru, s leđa, otvorili neljudi u uniformi slovenačke takozvane teritorijalne vojske.
Mučenje žena i civila
Nizu nečoveštva pridružuje se i primer Nade Svorcan i Ljubice Saše, građanskih lica na službi u JNA, koje je u njihovom privatnom automobilu zaustavila grupa slovenačkih pripadnika ljubljanskog MUP-a. Ne dozvoljavajući im da nastave put prema kasarni u Šentvidu gde su bile zaposlene, naređeno im je da se vrate kući. One su, međutim, bile uporne u insistiranju da im se omogući nesmetan odlazak na posao. „Ako već morate na posao, onda izvolte idite“, odgovorio je jedan od policajaca i uputio ih u pravcu na kome su bile posejane protivoklopne mine. Eksplozija je raznela automobil, nanevši teške povrede Nadi i Ljubici. U Univerzitetskom kliničkom centru u Ljubljani nije im pružena blagovremena pomoć. Pored teških telesnih povreda, Ljubica Saša je ostala bez jedne noge.
Slovenci su, da zaključimo, prekršili sve što se naziva čovečnošću i humanošću. Vrlo se dobro znaju i naredbodavci i izvršioci navedenih i velikog broja nenavedenih zločina. Slovenci i Hag o svemu godinama mudro ćute. Poznato je i zašto. Nije jasno, međutim, što im se u ćutanju pridružuje i država Srbija, mada ljudi koji stoje na njenom čelu vrlo dobro znaju da ratni zločini ne zastarevaju – kao što ne zastarevaju rane roditelja mladih vojnika i starešina, poginulih od do lakata okrvavljene zločinačke ruke u nekada tretiranoj kao najcivilizovanijoj republici bivše SFRJ.
Slovenija, Haški tribunal, Evropska unija, Vašington, a pridružuje im se, nažalost, i Srbija – i dalje uporno ćute o dokazanim slovenačkim zločinima koji, podsetimo ih još jednom, kao svi ratni zločini, nikada ne zastarevaju.
Izvor: Intermagazin
Vezane vijesti:
Za „Blic“ govore porodice vojnika ubijenih u Sloveniji 1991.
Istoričari demantuju Sonju Biserko: Jugu razbile Slovenija i …
Može li članstvo u Evropskoj uniji nekoga zaštiti od osude za …
ISKUSTVO I NAUK ZA ODNOSE IZMEĐU SRBA I SLOVENACA …
One Response
Lepo sam ja tada rekao
Da suJNA bobedili slovenački lovci i đilkoši,a „vrhu JNA je i tada stalo do obraza“ Mnogemoje kolege iz rez. sastava su htele da JANEZA JANŠU provozamo obešenog o tenkovsku cev
Kroz centar Ljubljane NESTALO BI SVIH STRAHOTA stida i srama za sve…