СВЕТОЗАР ЛИВАДА: Дабогда те представљао проф. др Милорад Пуповац

Прихваћамо нагонске властодршце без провjере тко су и какви су људи, какво им jе знање, образовање и морал. Дакле, не стоjи да нас убише преjаке риjечи него константа прокључалог менталитета скороjевића, коjег само повиjест може измиjенити …Oн jе био одлучуjући глас за промjену назива Сабора у назив „Хрватски државни сабор“ из доба НДХ…

Иако сам поjео, како се каже, с овим господином „оку соли“ ствараjући српске институциjе, не знам како да се према њему поставим. Да л’ да га сажаљевам, презирем или осуђуjем. Човjек ниjе оно што о себи примишља, него оно што о њему (не)дjела показуjу. Зато ми се чини да jе наjбоље да фактима о њему проговорим. Као октроирани квотни представник Срба, никад, понављам, никада, ниjе преузео нити jедну одговорну функциjу. Увиjек jе руководио из сjене, интригама и завjерама. Пристао jе на усмену културу, а професор jе. Увиjек нешто изjављуjе, демантира и осуђуjе. Класични завjереник вjечно хвали државу, а разара друштво. Волио бих видjети да ми нетко укаже на неку чињеницу коjу jе сугерирао у корист оних коjе jе представљао. Он не тражи на повиjесни злочин повиjесне одговоре, него као квази реалполитичар, практично jе нагонски политичар, без обзира на садржаj и посљедице политике коjу он заступа, али у правилу, ставио jе ипак политику испред људи. Да илустрирам: Има неких радњи коjе ништа не коштаjу, никоме не користе, али другима задиру у идентитет. Нпр. ниjе покренуо повратак топонима ни jедном преноминираном српском топониму у Хрватскоj. Они за насеља, Србима и њиховим стварима, вриjедностима, на дотичном топониму докидаjу идентитетску основу ако се не врате.

Никада ниjе учинио нити jедну функционалну гесту око повратка прогнаних Срба, а повратак jе практично престао већ 2006. г.

Ништа га ниjе коштало да он и његова надиjељена џепна странка покрену питање да се завjетни дом класичном геноциду у Глини не зове „Хрватски дом“, jер клање људи у црквама ниjе хрватска кућна радиност. То ником не користи, али срамотно jе да може егзистирати у цивилизираном простору такав назив циничне освете.

Кад jе о Србима риjеч, ни званични попис за њега ниjе доказ колико jе Срба у Хрватскоj, па приписуjе стотињак тисућа више. Претпостављам да илегално живе, ти коjих овдjе нема у његовом разореном завичаjу, па само он за њих зна.

Никада ниjе учинио нити jедну функционалну гесту око повратка прогнаних Срба, а повратак jе практично престао већ 2006. г.

Он jе узурпативни координатор свих српских институциjа. Али кад треба, не слаже се са своjим писаним спознаjама да постоjи српска Заjедница Срба. Иако зна, и мора да зна jер jе учествовао у примjени етничког принципа, да постоjе удруге сваке етничке заjеднице, бар номинално. Међутим, не преза да на изборима за локалне представнике 2011. г. онемогући насиљем, блокадом канцелариjе, архивске грађе, средстава рада, канцелариjу Заjеднице Срба у РХ да изиђе на изборе. А кад год се састане било с ким, изиграваjући државника, Прибићевића, или не знам кога, представља се као свесрбин, представник српске заjеднице.

Некритички jе пристао на редуцирану обнову само 35 метара квадратних по повратничкоj породици, али без опреме, средстава рада, инфраструктуре и институционалне основе коjа jе повиjесно у свим срединама настаjала као опће добро самодоприносима. Тиме jе погодио и насљеднике правно, економски и социjално. Никад се не залаже практично за дословну примjену Уставног закона о националним мањинама (пропорционална заступљеност, двоjезичност, надокнада жртвама и др. што закон предвиђа и тд.). Никад се ниjе заложио за повратак црквене имовине Српскоj православноj цркви, али ни СПД „Привреднику“, а да не говоримо о повратку имовине поjединцима.

Станарско право никад ниjе третирао као имовину, стечену из солидарности социjалне политике, коjу су сви конзумирали, осим прогнаних Срба. Он jе Србе претворио у социjалне случаjеве, па jе пристао на синтагму „збрињавање“. Како jе то смио и могао учинити када зна да су образовани Срби дjеца палих бораца и жртава фашистичког терора. Они су постали грађани и значаjни носиоци индустриjализациjе и урбанизациjе друштва. Међутим, он се очито бори за државу, а не за грађане и друштво, и жели да оствари Туђманову програмирану идеjу, 3% Срба у Хрватскоj.

Овом приликом желим назначити неколико индивидуалних илустрациjа коjе га повезуjу са етничким чишћењем и спрегом с власти. Кад смо ишли на преговоре о „З4“, на разговор са Милошевићем, изненадио ме кад jе инзистирао да не преноћимо у Бечу, него у Гразу. Дигавши се рано, примиjетим под прозором МУП-ова кола, пробудим га, и кажем: „Милораде, имамо реп“, а он ће на то: „Ја сам их наручио!“. Пренеражен, до Загреба нисмо риjечи проговорили и почео ми се филм одмотавати. Кад сам се вратио из Аустриjе, у заjедничком столу нађем писмо М.К. коjим се обавjештаjац старог режима ставља на располагање Туђману. Питам Милорада одкуд му то писмо, а он ми рече: „Дао ми Туђман“. На то ћу jа: „Је л’ на интимноj карт партиjи или хомосексуалноj сеанси?“. Насмиjе се, и идемо даље.

На скупу, непосредно послиjе рата  ̶  „Срби у Хрватскоj, jучер, данас, сутра“, Милорад нападне извjесног правника из Глине, Јовића, за употребу поjма „геноцидне радње“. То jе било инцидентно и модератор ме упита: „Зар оваj човjек жели да овог учесника скупа ухапсимо и предамо органима власти?“ И без тога би било тако да овог ниjе заштитила Америчка амбасада. Хтио сам на сваки начин да створимо мулти-етнички одбор, и замолим академике И. Перишина, А. Драгичевића, А. Руњића и друге да ми помогну. Сазовемо скуп у Словенском дому и усред расправе, безразложно дигне се Пуповац са оптужуjућим пледоаjеом да он неће дозволити да се стигматизира хрватска власт за репресиjу према Србима. На то реагира проф. др Бранко Хорват с питањем: „Тко jе таj идиот?“. Хладно одговорим: „Туђманов Србин“. Хтио jе jавно да га нападне, осуjетим га, jер ми jе стало до мултиетничког одбора „Грађански одбор повратак кући“, и само кратко кажем: „Бранко, не преврћи паленту“.

Слично ми се догодило кад сам инзистирао да се Срби регистрираjу „суи генерис“. Договоримо то у 15 точака, и само jе требала гђа Ходак да то нострифицира. Кад оно, Милорад их регистрира као нове надолазеће Кинезе, или друштво птица пjевица. Касниjе сам дознао од Шаринића из фонограма и транскрипта гдjе он каже да он о свему одлучуjе, jер су саставни диjелови  СНВ-а његови партнери. Све ме то увjерило да опструира покушаj повиjесног злочина апсолвирати тражењем легално повиjесног одговора. Њему jе доиста било стало до државе на хрватски државотворни начин, а не до друштва, jер, Срби су значаjан повиjесни дио хрватског друштва.  Тиме jе Србе оставио без урбане елите. Коjа дрскост! Код нас се у колоквиjалном жаргону само стока „збрињава“.

Никада га ниjе занимала судбина обештећења преко 50.000 пензионера коjи данас вегетираjу у Србиjи, коjима jе отето, задржано и на други начин угрожено мировинско алиментирање. Њега Срби, прогнани, занимаjу само кад су избори. Тада торбари, и у кешу плаћа да би намрео коjи глас ХДЗ-у. То чини као овисни клиjент. Већи ХДЗ-овац од Туђмана.

Примjер апсурда, пристао jе да се запослени Срби у творници „Борово“ изузму из радничког осигурања, што jе видљиво у случаjу судског процеса Поланчецу, и да буду с потомцима кажњени докидањем минулог рада као социjалне стечевине. Такођер га не брине чињеница што ни изнимно пољопривредници, коjи су уплаћивали пољопривредно осигурање кад jе пристигла старост, само зато што су Срби, нису остварили пољопривредне мировине. Дакле, њега не брину људска права, правичне надокнаде, обештећење жртве ни у jедноj домени нпр. повратак девизне штедње, дионице из претворбе, итд.

Могу поуздано рећи, да преко тога снажно учествуjе у остваривању циљева рата, дакле,  преко трагичне посљедице жртава постаjе етнички чистач и пролонгира пандемичну мржњу. Ниjе он заинтересиран ни за помно и ажурно трагање за жртвама рата, jер он вапаj жртве не чуjе, он чуjе само своjе виђење гласа политике. Пристао jе на подjелу антифашизма по етничком принципу, на српски и хрватски, што jе цивилизациjски немогуће.

Њега Срби, прогнани, занимаjу само кад су избори. Тада торбари, и у кешу плаћа да би намрео коjи глас ХДЗ-у. То чини као овисни клиjент. Већи ХДЗ-овац од Туђмана.

А пазите сад, гласао jе за усташки назив Хрватски државни сабор, с помпом, али уз демагошко образложење њега и сљедбеника, да jе тиме Србе сачувао у Уставу. То може само онаj коме антифашизам ниjе цивилизациjска тековина.

Ниjе реагирао кад jе фонд за обнову повратницима због рецесиjе редуциран за 47%, а и овако jе био до злабога оскудан.

Милорад jе био кумровачки ђак, па предавач, предсjедник лиге социjалних демократа и вожд Срба у Хрватскоj. Он вазда жмига декларативно лиjево, а вози десниjе од десно. Ниjе чак ни покушао да Срби добиjу радио, бар по оноj да имаjу институциjу „информиран – бити слободан“. Па Срби у многим европским метрополама имаjу радио виjести на свом jезику, а могао им jе то осигурати из свог текућег примања, или с примања што jе добио да постане вожд Срба на Косову. Међутим, што се Срба тиче, више jе склон такозваноj, да простите, вербалноj сексуалности: „Јебеш народ!“, коjу сам у рату од многих потентних и импотентних чуо, а ово се претворило касниjе у масовно силовање. Зачуђуjе да никада не само он него нитко други ниjе поставио питање о одузимању држављанства Србима у толиком броjу коjи су генерациjама рађани и живjели на данашњим просторима РХ. Како jе могуће по међународним конвенциjама толиком броjу људи, без кривње и судског процеса одузети држављанство?

Гласао jе за признавање Косова, иако зна да таj чин ниjе ни легалан, ни легитиман, али jе ишао чак и даље, па се дао за одређене паре номинирати за арбитра косовских Срба. Јер ето, он jе своjом прагматичном политиком изумио систем заштите жртве Срба и у другим просторима. Ни у чему не преза. Нпр. гласао jе за Закон о опћинском земљишту, а мора да зна да сваки Србин у тим просторима има тзв. аликвотни или идеални дио кроз стољећа, и да jе ту наше сељаштво досегло наjвећи ступањ самоуправе и самоодржања. Тамо су његова гробља, точила, бачила, поjила, прогони, млинови итд. То међународна конвенциjа заштићуjе док процес репатриjациjе и реституциjе не буде завршен (на примjер око сукоба изградње жидовских насеља на палестинском земљишту).

Исто тако, понио се према Закону о пољопривредном земљишту, што смо морали арбитражним судским процесима дерогирати. А коjе jе све радње подузео кад му jе пропао изборни закон. Тад први пут, са усмене културе, прелази на писану културу (свеучилишни професор, егземпларни политичар) и доказуjе што се не да доказати. Ниjе му стало до Срба као људи и грађана, а прича да се бори против њихове гетоизациjе.

Гласао jе за признавање Косова, иако зна да таj чин ниjе ни легалан, ни легитиман, али jе ишао чак и даље, па се дао за одређене паре номинирати за арбитра косовских Срба. Јер ето, он jе своjом прагматичном политиком изумио систем заштите жртве Срба и у другим просторима.

Страсно обмањуjе jавност, да иза његовог политичког става стоjи џепна партиjа СДСС, коjа jе апсурд код етничке колизиjе да уопће постоjи, jер у ХДЗ-у су само Хрвати, а у СДСС-у само Срби, па дуготраjном коалициjом, он троши српско вриjеме, а ХДЗ троши хрватско и српско вриjеме заjедно, уништаваjући хрватско друштво. Међутим, он тврди да иза њега стоjи хрватска политика, држава и друштво, србиjанска политика, држава и друштво и међународна заjедница. Коjи цинизам!

Као емпиричар, спознао сам да га дословно неки Срби мрзе, а већина Хрвата презире jер подржава Владу устраjно док она ентропиjски омогућава да друштво пропада. Он то нити види, нити жели видjети. Један од наjупућениjих за његово перзистирање у коалициjи каже да његово коалирање до краjа граничи са  злочином. Он злораби наjсвечаниjи кршћански породични празник Божић, претварањем у политички дернек, мада jе практично вулгарни атеист. Међутим, тада изиграва државника и додjељуjе плакету Николе Тесле осумњиченом за ратни злочин. То оправдава да преко овог плаката Тесла долази у Сабор. Никада Никола Тесла на то не би могао да пристане, али за њега Никола Тесла ниjе неимар цивилизациjе. Да jесте, побринуо би се да се врати споменик у Госпићу гдjе jе некад био, да се обнови црква и парохиjски дом његових родитеља, да се врати плоча у родном Смиљану са именима 18 сродника Николе Тесле коjи су пали као жртве. Не брине га ни обиљежавање школе у Карловцу коjу jе Никола Тесла похађао, ни дом у коjем jе становао. Дакле, занима га само манипулациjа. Понаша се као нека врста демиурга, и онемогућава сваку критику олаког пристаjања на све и свашта да би се одржао у политици, и то са синтагмом „док jе коалициjе, нема опозициjе“. Кад не може супротставити се аргументима другачиjе мислећих, он злораби позициjу репресивних органа, инзистира на инкриминациjама или употребљава и он своjе „борбаше“. Никад ниjе осудио етничко чишћење, културоцид, дискриминациjу поjединаца, нападе на светишта, разарање институциjа. Пуповац не покушава проблематизирати грађанску страну рата на овим просторима.

Дакле, подржава нечињењем или незаузимањем бруталну „културу смрти“ као начин „суживота“. Суживот ниjе друштвена категориjа, jер одузима човjеку друштвеност као конститутивну карактеристику човjека и грађанина. Њега друштвени живот Срба не занима, због тога се ниjе постарао да Срби обнове бар jедну своjу институциjу, jер он мисли да jе у њему утjеловљена свесрпска институциjа. „Ја сам Бог ваш, и не имаjте других Богова“. Једном биjасмо заjеднички у jедном селу поред Книна, непосредно послиjе рата. Згрозио сам се кад се обратио тим jадницима у селу коjе то више ниjе: „Моj народе“. Упитао сам га: „Приjестолонасљедниче, иако ниси, кад ти jе народ постао своjина“. Само се насмиjао, и идемо даље. Послиjе тога сам га звао у циjелоj комуникациjи „Моj народ“. Он jе спреман да нападне и цркву и поjединца и др.

Традиционална српска институциjа „Просвjета“, вегетира номинално, а институционално без програма, средстава, садржаjа и агенда у локалним срединама. Да jе томе тако, да немаjу институциjа о друштвености, Срби имаjу само укопе, па и они су крњи, наjчешће без сродника и броjних сусjеда, а да не говоримо о кумовима и приjатељима. Српске званичне новине „Новости“, коjе спадаjу у понаjбољи тjедник, злораби за панегирике успjеха себе и своjе џепне партиjе, а као основу за стигматизирање других. Практично, припадници других организациjа не могу обjавити никакве прилоге jер то његова доктрина и шогуни не дозвољаваjу. Он се осjећа гуруом за националне мањине, не знам по чему. Воли камеру, jавне презентациjе и први ред. Неуморан jе у осjећаjу великог државотворства и аспирира на легатство у међународним институциjама, jер jе то заслужио и jер га требаjу. Таj тип политичара, Кангрга би рекао шверцера властитог живота, доиста показуjе да на-родити се као Србин, Хрват, Ниjемац, Американац, Рус… jош увиjек не значи бити човjек. Али он за поjам Човjек ни не покушава шегртовати, jер jе у своjоj улози самодовољан и свезадовољан док му добро иде. По оноj „сит гладном не вjеруjе“, па он ни не покушава жртви вjеровати. Таj тип политичара у поразима свих наших друштвених средина погодио jе ове просторе, не само политички, правно, социjално, економски, него и биолошки jер jе државу издигао изнад живота и смрти суграђана и помоћу ње, и њених инструмената готово терором закона разара друштво.

Таj тип политичара, Кангрга би рекао шверцера властитог живота, доиста показуjе да на-родити се као Србин, Хрват, Ниjемац, Американац, Рус… jош увиjек не значи бити човjек.

Како су Срби дио, и то врло значаjан повиjесни дио хрватског друштва, њему jе jош увиjек више стало до државе него до друштва. И због тога помаже jоj да растеже оквир за мржњу етничких принципа у недоглед. Скоро са покличем, кад нисмо имали грађанске револуциjе, и остварили грађанске вриjедности, зашто бих jа требао бити грађанин кад ми малограђански стил више одговора. Парче Земљине кугле под Сљеменом, путна мрежа локалне заjеднице и живот у круговима елите власти. То jе обиљежjе његовог профила. Е тако изгледа  дугогодишњи нагонски политичар, представник Срба, проф. др Милорад Пуповац, Туђманов Србин! Понаша се као: „Себични ген“.

Упитам бољег свjедока времена од мене, што мисли о таквом понашању политичара? „Повиjест такве злочине не прашта, а прати их преко изворних свjедочанстава и судбина жртава.“ Међутим, настави он: „Тко овдjе зарезуjе повиjест, свjедоке, а jош мање жртву? Све се одвиjа на штету жртве у подручjу остваривања циљева рата“. Један од њих, с обзиром на образовање (психиjатар), постао jе своj пациjент. Познаjем клипове његових изjава. Други jе био регрутни центар, познаjем жртве коjе су иза њега. А пази сад што изjављуjе: „Док ми крв лиjемо за судбину Срба, они се као учењаци богате о описивању српских жртава“. Како видиш, све релативизираjу, и понашаjу се „послиjе нас потоп!“ Ту важи, настави он, она чувена Андрићева: „Наиђу тако времена, паметни зашуте што мораjу, глупани проговоре, а фукаре се обогате“. Живимо у добу „имати jе важниjе од бити“, то се зове демокрациjа.

Сада се поставља питање: „Зашто то чини?“

Је ли из незнања? Наравно да не. Је ли из наивности? Још мање. Можда jе наговорен? Ниjе искључено. Можда jе пак уциjењен? Врло лако. Можда jе пак поткупљен, корумпиран? Очито, то би могло бити пресудно jер живи као клиjент злочиначког клиjентелистичког покрета коjи се не може претворити у политичку странку. Клиjентелизам му jе стил живљења и владања.

У jедном спору, Милорад кличе: „Ја сам власник трактора“, иако не може бити. То ме присилило да донатору пошаљем циjели досjе, и добиjем одговор: „Код нас jе он персона нон грата, ступит ћемо у везу са власником и бит ће све риjешено“. Злораби моћ гдjе год може.

Мишљаше таj нагонски политичар да jе ХДЗ вjечан, што jе временски немогуће. Ништа вjечно ниjе. Па окине самоубилачку „Милановић jе Санадер у СДП-у“. Изгуби будућност клиjентелизма, а кад дође вриjеме дернека, породично Божић православни, нитко му од ХДЗ-оваца не дође и показа му што мисле о његовом вjерном клиjентелизму, потрошње српског времена, а тиме потрошње српске будућности.

На краjу, поставља се питање. Како се сад Срби према њему требаjу поставити? Да му и даље вjеруjу? Не знам због чега. Да га мрзе? Не знам што би постигли. Да га пак одбаце? То им jе jедина алтернатива jер jе дугогодишњом праксом, сам себе искључио.

Како пак Хрвати да га третираjу? Вjероjатно двоjако. Једни га и даље требаjу као деструктивну подлогу, трговца „људским душама“, њиховом имовином и будућношћу. Други га мораjу одбацити jер jе коалициjом истањене већине пролонгирао ентропиjу државе и друштва. То се не да лако исправити. И он болуjе од немогуће парадигме „вjечна Хрватска“, а ништа вjечно ниjе, jер што има почетак, има и краj. Или „све за Хрватску, а Хрватску ни за шта“. Увиjек се поставља питање што за хрватско друштво у држави коjа то ниjе по броjним параметрима коjе модерну државу одређуjу. На краjу, сâм jе осjетио како се државе и државници незахвално и према наjвjерниjем клиjенту понашаjу. То би му бар морала бити поука.

Волио бих да он или било тко други разложито демантира и jедно дjело нечињења коjе би га могло аболирати као злодуха броj 2, Туђманова Србина. О томе би се могло наjбоље видjети нека изворна свjедочанства, нпр:

Томислав Клаушки – „Ниjе лако бити Милорад Пуповац – Туђманов Србин“ (1.5.2011.г.), затим броjне написе политичког аналитичара Д. Гjенера, посебно у Идентитету у коjима долази до тврдње да нема концепта и повиjесног одговора на судбину отворених мањинских проблема. Влада кеjнзеовштина. Постоjе закони коjи се не примjењуjу. Затим, броjни коментари уредникаИдентитета Игора Палиjе, због чега оваj ЗОРО  ОСВЕТНИК УНИШТАВА  СДФ као логистичара српске обнове. Нити  толики узалудно мртви  Срби и Хрвати, нити толики прогнани, мучени на наjбестиjалниjи начин у Лори, Кулинама, Госпићу, Сиску, Велесаjму, Пакрачкоj Пољани у Осиjеку, у њиховим домовима, клани, митраљирани, убиjани, бомбардирани миговима, у бjежећим колонама и тд, ништа га ниjе могло, а  морало jе, нагнати га да не ставља политику испред људи. Чуо jе, ако ниjе могао погледати жртве концлогора у Хелиодруму. Знао jе зашто jе убиjен Милан Левар, тко организира Абдићеву „прћиjу“ наjдословниjе братоубилаштво. Зар оних око 100.000 изгинулих у Босни нису увjерљиви доказ повода рату и организациjи злочиначких потхвата?  Морали су га ганути а нису.

Гануло ме кад смо заjеднички дошли на згариште његовог спаљеног дома и завичаjа и видио посjечене баjаме. Опхрван тугом сjетно рече: “Све ћу jа то обновити и баjаме посадити. “Једва сам смогао снаге да му испод гласа кажем: “Плодове баjама да их сад засадиш, нећеш доживjети, jер им треба око 40  година да донесу пуни род. Ово jе ирационални повиjесни злочин одмазде према хрватскоj баштини надградње.“ Дићи се изнад повиjесних интереса, користи и потреба народа, ужасаваjућих патњи изгона и оцеана суза, стављања политике у корист несреће Срба и Хрвата, то може само унакажени карактер злодуха жудњом за моћи. Иза његове коалициjе на чиjем jе челу стаjала нелегитимно изабрана бригадирка и изнуђени гроб, отимањем претпоставке живота  ̶  стана, брани се Аjхмановом логиком: “Све jе по закону!“.

Може коалирати скоро квислиншки  само таква аморална личност и то што би Шарл де Гол рекао: “Жиско бу“  тj. „до краjа“. То повиjест не прашта. Ма што мислили jадници у привременом раjу. Нек се бар на час присjете да су и они смртни. Ако jе то Туђман радио са своjом фалангом организираног злочиначког потхвата, Пуповац нити  jе смио нити jе морао. А сам jе то изабрао и друге на то организирано присилио под видом политике реално могућег супротно истини, моралу и потреби повиjесног тренутка.

Понављам: повиjест му то неће опростити.

Поставља се питање зашто ово и овако пишем. Прво, да сам себи потражим одговор на повиjесни злочин и понашање поjединаца у њему. Друго, да описом и код других изазовем потребу да покушаjу судити повиjесном злочину и његовим актерима.

То што jе пропала СФРЈ, нису смjели тако масовно пропасти људи. У неким доменама упропаштени су циjели народи  ̶  злочин ће се превалити и у 22. стољеће.

Послиjе Берлинског зида, настало jе око 26 нових држава без рата. Само се Југославиjа распала у крвавом грађанском рату.

Своjедобно сам питао норвешке и шведске сенаторе у Риму како су доживjели разлаз своjих држава. Скоро углас рекоше: „Горко смо плакали.“ А ми смо оживили усташко-четнички синдром са свôм методологиjом: „мерак-злочинаца без стида и каjања.“ Отварали смо концентрационе логоре и поновно jе „кама постала наjсвиjетлиjе оружjе“. Поjавио се и канибализам у облику облизивања ножа кољача. Требало jе видjети логику концлогора.

Неке људе коjе мишљах да сам добро познавао, у рату нисам могао препознати. Не по томе што су говорили него по злочину коjи су практицирали. Доживио сам их као „грешку природе“. Од jучерашњих солидариста, хуманиста, самоуправљача и тако даље, претворили су се у сатрапе, крвнике, дивљачке злочинце. Праве звиjери. Убиjали су, мучили, пљачкали, отимали, прогонили, и у томе садистички уживали у име нациjе, домовине, отаџбине, новог  поретка, лажи, митова, све су то оправдавали.

Кад смо добили незавршени рат, оквир мржње се растезао како jе кому одговарало. Државе су се инструментализирале и дигле изнад живота и смрти грађана. Цркве су им се приклониле и у име Бога, остварени, недосањани сни, почели се у име лажне демокрациjе остваривати триjумф злочина над жртвама другога.

Неки до чиjег ми jе става стало, приговарали су ми: „Не можеш успоређивати наше и њихове.“ Нпр, Туђмана и монструма Милошевића, или Туђмана и Пуповца. Међутим, мени се Туђман по свему чини наjбољим учеником Добрице Ћосића jер они су имали чак припремљен уговор за пресељење народа због „криво распоређених етницитета“. Е, тако ми се исто чини Милорад Пуповац наjбољим учеником Туђмановим, jер он jе био одлучуjући глас за промjену назива Сабора у назив „Хрватски државни сабор“ из доба НДХ. Он jе пристао да формира етничку политичку странку СДСС након етничке колизиjе. У СДСС су само Срби, а у ХДЗ су само Хрвати. И он мисли да двиjе етничке странке треба да одлучуjу како ће изгледати Хрватска као држава и друштво. То jе нонсенс jер обjе заjедно и свака посебно су минорни дио своjих етничких скупина.

На примjер, М. Пуповцу jе довољно да гласа његов извршни одбор и он jе представник Срба, а И. Санадер да покаже jамствену картицу и постаjе гуру Хрвата и државе. Или да вара, краде и  себе, народ и свиjет лажући на пет свjетских jезика: Аваj! Чудног ли легитимитета. Они требаjу да одлучуjу о судбини народа, државе и друштва, и наравно то све озакоњуjу на фалангистички начин октроирањем закона. Тако jе дошло и до октроирања да „Срби нестану“. Туђман управо преко М. Пуповца остваруjе „3% Срба колико ће их бити“. То ће вjероjатно рецентни попис ускоро показати, а ниjе искључено и мање.

Е сад, не тврдим jа да би Пуповац могао све оно што сам истакао остварити, али ниjе покушао ни да постави као питање. Напротив, лио jе воду на млин „покрета опасних намjера злочиначког садржаjа“. То чињенице о жртвама потврђуjу. Може се видjети с Мjесеца нова „мjесечева површина“ на Земљи коjа jе остала иза новог поретка. Тако драконску казну над људима, насељима и антропогеним садржаjима ничим се не може оправдати. Према томе, нема тог радикализма у риjечи и изразу коjим се то не може осуђивати. На примjер, организирана jе пљачка 15 година или увлаштивање колониста жртава исте природе рата без да се претходнике депоседирало. Затим узурпирање посjеда, земљишта и тд.

Поставља се питање  коjи логос влада овим отвореним рашомонским повиjесним проблемом. Политички апсурд либералног капитализма а конкретно ХДЗ-а и Европе коjа ниjе невина у овоме проблему. Напротив, умиjешана jе код његовог настанка. Наиме, ХДЗ сматра се ствараоцем државе коjу jе при стварању стратешки подредио изгону Срба. У ту сврху jе створио другу политичку структуру фалангистичког типа да jоj помогне. Октроираним законима и квотном нормом подређуjе да одређуjе судбину етничке скупине. У ту сврху jе плаћа регуларно држава или додатно, како кад затреба.

Према Норвалском програму Срби са овог простора треба да нестану, у ту сврху jе у рат уграђено етничко чишћење Срба о чему се суди о тзв. злочиначком потхвату. СДСС jе основан и подређен да помогне остваривању циљева рата. Они су као политички Хрвати цjелокупном логиком политичког дjеловања посебно изгласавања законских норми подредили све да се циљеви рата остваре. Повратак jе престао, вриjеме jе потрошено, породице су се расточиле и сада се само чека вриjеме да природа с људима и простором учини своjе. Како у демографском основу нема основе за биолошку репродукциjу jер jе повратак био селективан и усмjерен само на умируће гробове, то биологиjа чини своjе. Што се тиче простора, природа не чека. Процеси деградациjе простора теку много брже него што су они хуманизирани и привођени сврси. Надградња jе разорена или подложена узурпативном праву. Како нема људског фактора путна мрежа нестаjе, арабилне површине су изложене денудациjи, вододеринама, буjању корова и свим другим облицима деградациjе. Чак и нека гробља су остала непоштеђена.

СДСС jе основан и подређен да помогне остваривању циљева рата. Они су као политички Хрвати цjелокупном логиком политичког дjеловања посебно изгласавања законских норми подредили све да се циљеви рата остваре.

Заjедница Срба као аутохтона повиjесна скупина jе потпуно негирана, не само од регуларних власти  него посебно од тзв. Националног виjећа Срба. Гуру Срба у писаном облику тврди да jе “Заjедница Срба марионета скупо дотирана у „Новостима“, српском гласилу. Међутим кад она треба да изађе на изборе као легитимни легат свог етноса тада има спознаjу гдjе jе смjештена и онда jе блокира и демолира да jе немогуће да изађе на изборе. Тад зна њен лоцус танди и своj нелегитимни лоцус операнди. Све се одвиjа легитимно, могло би се рећи као преузимањем станарског права бивше предсjеднице, ̶ „све jе по закону“ или као обрана Аjхманова  ̶ „све jе по закону“. Доиста су закони створени тако у корист манипулатора. Већ сама чињеница да два етноса сучељена митоманским ратом преузимаjу на себе да таj проблем разрjеше у корист jачега. Чини се да то Европи одговара и с правом ми jе одговорио Ханес Сwобода: Што хоћете? Ви сте у власти, на што ме присилио да му одговорим овдjе jе био квислинг, много ригидниjи од оног по коjем jе ово име ушло у политику звао се Анте Павелић, а имао jе своjе Србе у власти и своjу православну цркву. Злочин се наставља са евентуалним приjетњама изрођавања могућег тероризма.

Хрватска уопће нема коцепта разрjешавања судбине људи и простора на jедноj трећини териториjа, не покушава га ни Милорад направити, па тко jе за то одговоран? Проповиjеда се суживот што jе бруталитет паралелног живљења и докидања човjекове конститутивне карактеристике друштвености. Оквир за мржњу растеже се, инциденти клања и убиjања свако мало се практицираjу. Политичка класа самоскривљеним злочином никада то не може исправити jер наручиоци не прогоне извршитеље. Не може никакво СНВ риjешити српско питање да га оснуjемо у сваком кућном савjету jер питање Срба у Хрватскоj више ниjе питање Срба, већ питање хрватске државе и њене демократичности. Дакле, њеног устроjа, не само закона, него економиjе, социjалне политике. Погледаjте дискрепанцу између центара и перифериjе, између хрватских и српских насеља, између породичног живота сељака и грађана, српских и хрватских, jер jе српски корпус доживио демографски слом, разбиjену породицу, уништене институциjе, и све постигнуте грађанске вредноте. Па нека ми нетко покаже организиране старачке домове у Краjини а тамо живе посљедњи париjе Европе у нељудским околностима и стрепе за властити живот. Редуцирани углавном на умирућу старчад. То ће траjати све докле буде овдjе владао критериj етничког принципа. И поред закона, што се нетко не упита, каква jе могућност микроскопски наћи Србина у Хрватскоj академиjи, свеучилишту, управи, судству, полициjи, а стално се тврди: „Срби су заштићени по наjвишим стандардима“. Јест, по Кеjзензовим законима коjи се не примjењуjу. Срби су биолошки редуцирани на оне коjи по природи требаjу да нестану са ових подручjа, а њихова имовина jе предмет у пракси свих могућих облика манипулациjе и узурпациjе. Тамо гдjе биjаху Срби некад, „коров jе никао“, а живот замро или замире.

Према томе, драги читаоче, не занима мене ни Туђман ни Пуповац особно, ни Срби због етницитета, него ме занима судбина људи, простора, и институциjа, а овдjе се живи у увjерењу као нигдjе другдjе да постоjе „сувишни људи и сувишни простори“. Такво занемаривање ресурса jе антиљудско, а по државу и друштво штетно, а оно погађа jедну трећину простора. То jе суштина цjелокупног пледоаjеа овог садржаjа, по своjим интенциjама колико сам успио и сам закључити, па ми покажите оне коjи на повиjесни злочин траже повиjесни одговор. Ја их не видим нити назирем, зато не страхуjем на кардиналности израза осуде, колико страхуjем да неке чињенице, на штету жртава, нисам узео у обзир, или погрешно интерпретирао. Не желим се огриjешти о фактографиjу коjа сама по себи повиjесни злочин осуђуjе

Сада постављам главно и jедино питање: коjи jе разлог да су Срби у току посљедњих сто година  сведени од сваког петог на сваког двадесет и трећег становника у РХ? То питање постављам, политичарима, међу њима и наjсрбину Милораду Пуповцу, затим повjесничарима, интелектуалцима, Сабору РХ, рецентноj Влади, црквеним прелатима, обичним људима, сусjедима, кумовима, рођацима и свима другима? Што би с њиховим институциjама, добрима, средствима рада, надградњи и другим вреднотама.

Према екстраполационоj рачуници да ниjе било геноцида и етничког чишћења Срба би сада морало бити jедан милион и шесто тисућа (1,600.000), а има их само око 186.000 Дакле, гдjе су и зашто су нестали? Осим тога покажите ми „волиметар“ домољубља коjи би могао измjерити већу љубав према  нашоj домовини од мене?

Па гдjе jе суштина тих масовних обрата господо? У  константи нашег менталитета. Сви ти конвертити, „шверцери властитих живота“ кад им се пружи повиjесна шанса националистичком контрареволуциjом биваjу менталитетом парциjалне свиjести избачени константом сељачко-тежачким менталитетом као непревладаном иманентном константом искоче катапултирано. Обрну ћурак „био сам нитко сада сам све“. А заправо постаjу у име политике наjвећи ниткови. Хоћу моћ, власт, утицаj. Ствараjу мит о себи повиjесног тренутка за рjешење свих проблема. Наговоре, корумпираjу поткупе клику фалангиста да су они ти прави. Па погледаjте тко су предсjедници Сабора, предсjедници градова министри, амбасадори, уредници водећих листова, директори предузећа итд. Лажу, вараjу, краду, убиjаjу, издаjу себе и народ, истину, само да би владали људима а не стварима и процесима живљења. Наиме, прихваћамо нагонске властодршце без провjере тко су и какви су људи, какво им jе знање, образовање и морал. Дакле, не стоjи да нас убише преjаке риjечи него константа прокључалог менталитета скороjевића, коjег само повиjест може измиjенити као своjег наjкобниjег чеда наших простора закашњелих народа. Не заборавите, ми живимо у двадесет првом стољећу у националноj, а не грађанскоj држави!

Из књиге Проф. др Светозара Ливаде : СТРАДАЊА И НАДАЊА