Светозар Црногорац: Стара Херцеговина и њено растакање!

Будемо ли инертни – Ватикан ће нас докраjчити! О растакању Херцеговине и њеног људског расадника, како на западу тако и на истоку, прилично ћутимо и тако све отето и ненормално временом постаjе нормално и законито

Светозар Црногорац

Из говора Светозара Црногорца, председника Клуба Гачана написаног уочи Гатачког сиjела, Лета господњег 2015. године

Велики jе зазор говорити не само испред Гачана и Херцеговаца склоним савршеном усменом приповиjедању већ и испод овог банера са сликама гатачких бардова из деветнаестог виjека: воjводе Богдана Зимоњића и двоjице харамбаша Стоjана Ковачевића и Пера Тунгуза коjи смисао свог живота нађоше у ратовању са Турцима и борби за слободу народа и коjи са своjим саборцима и народом срушише силну турску царевину на том диjелу Балкана.

Овом здравицом на банеру, коjу jе записао знаменити Лука Грђић пре више од jедног виjека покушавамо да оживимо дух Гацка у Београду, да подсjетимо на непролазне, универзалне вриjедности саборности, приjатељства, љубави и солидарности и да се сjетимо давних тешких времена и наших славних предака.
Из више разлога рећи ћу нешто о Херцеговини и то оноj Староj, коjа се временом растакала, о Херцеговини Светосавскоj коjа jе сковала српски jезик и изродила три свеца: Светог Василиjа, Светог Петра Зимоњића и Светог Вукашина, Херцеговини коjа jе постоjбина великих људи, коjи су дали немерљив допринос српском роду, држави и српскоj култури: Вука Караџића, Тешана Подруговића, Саву Владиславића, Јована Дучића, Алексу Шантића, Светозара и Владимира Ћоровића, Пера Слиjепчевића…али и српске витезове коjи су кроз виjекове слали jата црних гавранова на турске куле и градове: Баjа Пивљанина, Луку Вукаловића, Богдана Зимоњића, Стоjана и Петка Ковачевића, Пера Тунгуза, Луку Петковића, Петра Радовића, Глигора Милићевића, Риста Маноjловића, Мића Љубибратића, Лазара Сочицу, Максима Баћовића, Новицу Церовића, Мирка Алексића итд…

А ту Стару православну српску Херцеговину знамо по твдом jеднородном народу, вjери, jезику и обичаjима, коjа се простираше од jадранских острва на западу, на jугу од Новог, Рисна и Котора, на истоку преко Дурмитора до Милешеве, некад седишта херцеговачке епархиjе, а на сjеверу планинским ланцем од коњичке ћуприjе преко Калиновика и Вишеграда, па све до Приjепоља.
О растакању Херцеговине и њеног људског расадника, како на западу тако и на истоку, прилично ћутимо и тако све отето и ненормално временом постаjе нормално и законито.
Наjлакше jе да кренем од херцеговачких устанака посебно оног из 1875 године, познатиjег као Невесињска пушка, посебно зато што ове године обележавамо 140 година херцеговачког устанка.
Не улазећи у историjат устанка желим само да се осврнем на та тешка времена и улогу наших сусjеда, како Срба православне тако и католичке и исламске вjеоисповиjести и да подсjетим на њихову улогу у растурању те Старе Херцеговине.
Устанак jе наравно настао као потреба времена и последица jе вишестољетног турског терора, а био jе у складу са слободарским националним тежњама српског народа у XIX виjеку, како у Србиjи тако и у Црноj Гори.

Преваром и издаjом отео херцеговачку териториjу: Књаз Никола

На жалост, Србиjа и Црна Гора, умjесто да помогну отимаjу се за примат, обе неискрено и са жељом териториjалних претензиjа. Да невоља буде већа, под притиском Србиjа поведе таjне преговоре са Аустро-угарском, прво кнез Михаило а потом кнез Милан направи писмени срамни споразум ,,Таjну конвенциjу’’ по коjоj се Србиjа одрече своjих интереса западно риjеке Дрине. А и књаз Никола не би бољи, него се такође таjно нагоди са Фрањом Јосифом да помало ратуjе и саботира, у суштини да изда, уз унапред дата аустриjска обећања за проширење на Никшићку и ширу област на херцеговачкоj страни, и излаз на море на потезу Бар- Улцињ.

Пеко Павловић

У таквоj консталациjи односа jасниjа jе улога Пека Павловића, кључног ,, надзорника’’ устанка из Црне Горе, коjа сводила се на то да све устаничке конце држи у своjим рукама (посебно комуникациjу Требиње – Гацко и Плана – Столац) и потребном тренутку одради наређење са Цетиња, односно из Беча.
То jе и перфектно одрадио преваром 29. септембра 1878 на Горичком пољу код Требиња разоружаваjући 6750 херцеговачких ратоборних устаника. Нисам сигуран да би Воjска Аустро-угарске тако лако изишла на краj са овим храбрим горштацима. Наравно да то нема никакве везе са комшиjским народом коjи се искрено прикључио устанку и примао рањенике и избеглице.
Уз много жртава силна турска царевина би поражена, скиде се турски jарам с врата, али што jе наjгоре умjесто слободе дође други jош гори и окрутниjи окупатор и то на jедан перфидан начин.
На жалост и маjка Русиjа попусти због своjих интереса у Бесарабиjи и Великоj Бугарскоj и потписа срамну Будимпештанску конвенциjу 1877.
Дође у том и неминовни Берлински конгрес, кобан по судбину Херцеговине, зато што на дужи рок она дефинитивно изгуби Грахово, Рудине, Бањане, Пиву и Голиjу, Никшићку жупу, Дробњаке, Ускоке и горњу долину Мораче. Све то оде на поклон књазу Николи за услугу коjу jе зготовио Аустро-Угарскоj.

Антон вон Вернер, „Берлински конгрес“.

Данас слободно можемо рећи одлукама Берлинског конгреса и циjепањем наjвиталниjег и национално наjсвjесниjег расадника српског народа , односно Старе Херцеговине, запечаћена jе на дужи рок судбина успешног решавања српског питања.

Тако jе било на истоку а да видимо како jе било на западу.
Западна Херцеговина и Приморjе су jош од четрнаестог виjека под насилним притиском католичке цркве или латињења како се говорио у народу. Мало помало католици тек у деветнаестом виjеку прелазе и на лиjеву обалу Неретве где их никад ниjе било. У селима jужно од Мостара, вели Јевто Дедиjер православни и муслимани нису очима видjели Латине до половине деветнаестог виjека.
Дође Аустро- угарска, жедна крви и териториjа, за леђима има Бизмарка коjи држи све европске конце у своjим рукама. По предлогу Енглеске а по унапред договореном плану Аустро-угарскоj jе поверен мандат окупациjе Босне и Херцеговине и воjничко запоседање до иза Митровице, да тобоже у њима заведе ред и цивилизациjу а уствари да их запоседне и окупира. Калаj припреми мемоар како треба спровести аустроугарску организациjу управе на принципима завади па владаj, што и данас функционише.

Потребно jе фаворизовати католике и приближити их муслиманима, коjи ће временом прећи у католичанство а све због стварања антисрпског блока, спроводећи тако прозелитску политику Ватикана и надбискупа Штадлера. Херцеговином завладаше прогони и вjешала а први пут се сазнаде за концентрационе логоре. То биjаху ,,наjбољи’’ изуми Аустро-угарске, коjа беше позвана да Босни и Херцеговини донесе цивилизациjу.

Драгиша Цветковић

Још jедна одлука била jе срамна и кобна по Стару Херцеговину, а то jе Одлука Владе Драгиша Цветковића да олако преда Мачеку, све уз благослов кнеза Павла, на управу измишљену Хрватску бановину. Очигледно он ниjе знао ни где му живи наjквалитетниjи део српског народа, кад границу бановине нацрта по сред српског херцеговачког срца. Једним неразумним потезом неписмене србиjанске елите оде долина Неретве наjлепши и наjплодниjи део Херцеговине или како су jе Турци уз Попово поље звали херцеговачки мисир.
Прећутаним геноцидом од стране Ватикана и Хрвата уз масовну подршку муслимана посебно у првим годинама другог свjетског рата Срби су више него десетковани са обе стране Неретве а такође и у граничном поjасу. И наjзад дође и последњи рат. Наше вођство у суштини признаде границе измишљене хрватске бановине, вероватно са образложењем да jе то и сам краљ дао. Туђман лепо насели Хрвате из босанских недођиjа на лиjеву обалу Неретве и подиже низ катедрала и сваки српски бриjег обележи католичким,, крижом’’ , тамо где никад ниjе било Хрвата. Хрватска данас перфидно тражи повратак Хрвата у Посавину а мудро ћути о узурпациjи лиjеве обале Неретве и повратку протераних Срба одатле.

Ми смо инертни и данас се нико на пример не буни што се наjлепша грађевина у Мостару носи назив Стjепана Косаче, а често и београдски умjетници с поносом гостуjу у њоj.

Србиjа jе прошле године прилично таjно потписала са Ватиканом Споразум о оснивању високих католичких школа у Србиjи. Ми коjи знамо резултате католичких школа у Херцеговини, са преко дванаест хиљада покланих и побацаних херцеговачких Срба у стотинак jама и стратишта, дужни смо да своjу матицу упозоримо на опасности коjе следе због овог вероватно изнуђеног потеза.

Шурманачка jама- фото пребиловци.нет

Милиони католика хрле да се поклоне Дjеви Мариjи у Међугорjу само неколико километара од jаме Шурманци где усташе бацише више од шест стотина Пребиловачких жена и дjеце и ко зна колико jош других jер су их довозили возовима чак из Зенице, Сараjева, Јабланице, Мостара…Фратри лепо измислише васкрслу Дjеву Мариjу како би некако већ забашурили своjе крваве злочине по Херцеговини. Нема ко други да укаже на ту светску, перфидну измишљотину и превару него ми преостали херцеговачки Срби.

Тако дођосмо до данашњег дана. Српска Херцеговина сатерана у брда уз мање вариjациjе (Невесиње, Берковићи и Љубиње) углавном уз пут Требиње- Гацко-Вишеград. Русиjа далеко, Србиjа и Црна Гора воде своjу бригу, привреда слаба, наталитет лош, народ одлази и нема више оног расадника из прошлих виjекова.

И он сноси одговорност за усташке злочине: Алоjзиjе Степинац (фото: jутарњи.хр)

Да ли сви ови негативни процеси и исељавање становништва могу да крену другим правцем? Увиjек морамо бити оптимисти. Али и опрезни кад већ добро знамо какву црну пређу Ватикан преде. Судећи по томе што да папу Пиjе XII и Степинца проглашава за блажене а Јована Павла XXIII и Јована Павла II за свеце и тражи локациjу за катедралу у Србињу не пише нам се добро.
Ми у херцеговачким удружењима у Србиjи мислимо да jе из више разлога добро и паметно да се сложимо и што више удружимо, како ми овде тако и Срби преко Дрине. Посебно нам сметаjу поделе и створена ненормална омраза у Републици Српскоj.
У жељи да нешто променимо у тим негативним процесима коjи дуго траjу у Херцеговини, посебно у погледу исељавања формирали смо пре пар мjесеци заjеднички Координациони одбор од свих дванаест херцеговачких удружења у Србиjи. Покушаћемо да окупимо херцеговачке интелектуалце, привреднике, спортисте и све људе добре воље са циљем да покушамо да у Херцеговини направимо бар мали помак у националном, привредном и културном погледу. Нећемо оставити на миру ни обе српске владе и њихова Министарства.

Извор: СЛОБОДНА ХЕРЦЕГОВИНА

Везане виjести:

Леже ли на „лединици“ у Подгљивљу заборављени мученици из Придворачке jаме?

Злочин хрватских усташа над Србима херцеговачког села Љубљеница

Стравичан покољ Срба 1941. у Драчеву код Чапљине

Херцеговина – Јадовно