Svetost cara Nikolaja prvi spoznali i priznali Srbi

Piše: Protojerej Andrej Tkačov

Ponovo se vode razgovori u štampi, budi se interesovanje za ostatke, vrše se ekspertize, vode sporovi i ostalo. To je dobro, pošto je čovek zaboravan: jedva da se seća događaja iz prošle godine u poplavi informacija.

Tim pre su događaji od pre jednog veka za njega kao vršnjaci egipatskih piramida. Međutim, ne smemo da zaboravimo cara Nikolaja. Celo skoro stoleće koje je proteklo od dana njegovog ubistva prošlo je pod znakom upravo ovog zločina.

Ismejan i izlagan, naizgled gubitnik, car-mučenik treba da uđe u svenarodnu svest kao jedan od najbližih pomoćnika Neba.

Dakle, opet ekspertize, sumnje u verodostojnost ostataka i polemike u novinama. Zaista, pored sve ljubavi naroda prema moštima svetih ugodnika, pored sveg poštovanja cara-mučenika, Petropavlovski hram u Peterburgu nije postao mesto hodočašća.

Ganjina jama – jeste. Jekaterinburški hram «na krvi» s mestom na kojem se nalazila soba u kojoj su streljani – jeste. A petrogradski ostaci – nisu.

Da li narodni duh sumnja u nešto ili još nije nastupilo vreme? Ili treba rasejati sumnje ili dati nove odgovore na stara pitanja? I u tom pogledu mi je na pamet pala jedna misao.

Vrlo jednostavna misao. Treba da zamolimo samog vencenosnog mučenika da se odazove na naše nedoumice, da nam da znak ili glas, kao što se to dešava sa svecima.

Zovemo, a oni čuju. Molimo, a oni ispunjavaju molbu. Treba da u različitim hramovima (a možda i svim bez izuzetka) naše zemlje otpevamo akatist, odslužimo moleban, služimo bdenije i pažljivo osluškujemo. Hoće li Nebo odgovoriti?

Pitanje uopšte nije samo o tome da li su ostaci verodostojni ili sumnjivi. Pitanje je o sudbini sveta i o ulozi koju Rusija igra u ovoj sudbini. Očigledno je da nam se zemlja ljulja pod nogama kao pijanica.

Očigledno je da se potrošačko društvo iživelo na idejnom nivou. Nešto za šta smo ranije smatrali da ima smisla pretvorilo se u apsurd. Ideja zemaljskog raja je uginula i počela da smrdi.

I majstori u ostvarivanju dodatne vrednosti od štampanja zelenog papira i od vazduha koji udišemo opet će se zabavljati ratovima, zato što se u ratu sve otpisuje.

Masovno će zaglupeti i razvratiti ljude, a onda će ih masovno poubijati bez žalosti, kao što ubijaju stoku. I to je čitav trik pod nazivom «svetska pobeda demokratije». Gotovo! Čitav trik je upravo u tome.

I Rusija je uvučena u ovu nepoštenu svetsku igru s pravom onoga ko treba da smrci konce varalicama. Strastotrpče care Nikolaje, moli Boga za nas!

Iz života je otišao u obličju pobeđenog. I dan-danas ga neki optužuju za to. Nije dobro uradio, odrekao se, nije iskoristio silu i vlast i tako dalje. Čiji um nije bio zbunjen, ko nije ponavljao reči «Hodinka», «Raspućin» i «nepotreban rat»? Zaista, pitanja ima mnogo.

Ne ukidaju se. Ali car je pobedio. To da je pobedio postalo je očigledno tek posle pogibije, ali opet ne svima. On nije postao car u progonstvu, kakvih u istoriji ima veliko mnoštvo. Postao je «građanin Romanov» u nečasnoj i sasvim truloj februarskoj zaveri-izdaji.

A zatim je za vreme Lenjina, Sverdlova i Trockog postao žrtva zajedno s porodicom i čeljadima istog dana, u koji je iskrvario Andrej Bogoljupski, kojeg su zaklali zaverenici. Dakle – kroz krv i poniženje – ušao je u spokoj i slavu.

Car nije postao nikakav iskupitelj, kako za njega kažu oni koji zbog prevelike ljubavi istini dodaju primesu svojih fantazija. I nije preuzeo greh celog naroda.

Kasniji događaji su pokazali da je svaka ovčica obešena za svoj repić – svako je pio ličnu gorku čašu i svi zajedno – zajedničku. Daj Bože da je car bar grehove carskog doma Romanova uspeo da izmoli.

Jer i grehova i grešaka ima mnogo. Ali je postao zastupnik za ceo svoj narod, kojeg se nije odrekao, i sudeći po svemu, sila njegovog zastupništva će u naše dane postati očigledna milionima. Strastotrpče care Nikolaje, moli Boga za nas!

Pre nas su svetost cara spoznali i priznali Srbi. Prvi hram u čast Nikolaja i porodice u Ohridu je sagradio sveti Nikolaj Srpski. Možda je to zato što Srbi najbolje znaju: može se i izgubiti, ali pobediti.

Izgubiti – i istovremeno pobediti. Kod njih je car Lazar koji je pao na Kosovom polju nazvan velikomučenikom, a svetlost izgubljene Kosovske bitke je pola milenijuma obasjavala narodu put ka slobodi.

Ako duh nije slomljen, znači da si pobedio. Našeg cara Nikolaja neki takođe nazivaju velikomučenikom. Na primer, u Zagraničnoj Pravoslavnoj Crkvi.

On je pobedio. Pobedio je zato što je izdržao do kraja. Zato što se nije odrekao, zato što je sad u slavi i ima vlast da se moli za nas. Izgubili su njegovi dželati, koji su sad u paklu, čija su imena žigosana, i čiji preostali spomenici izgledaju kao postmodernistički apsurd.

I možemo da prizivamo carevo ime u zboru njegovih svetih srodnika.

Možemo da ga prizivamo i ponaosob, s posebnom nadom, pošto možda neko ne zna, ali on odlično zna šta se sa svima nama nedavno dešavalo; shvata ono što se sad dešava i vidi šta se u budućnosti može desiti. Strastotrpče care Nikolaje, moli Boga za nas!

Godine 2018. navršiće se sto godina od mučeničke smrti poslednjeg cara. Čujete, neće biti godina svetskog šampionata u fudbalu, koji će biti održan u Rusiji, već će pre svega biti godina jubilarnog sećanja na nevino prolivenu krv.

Kao prvo, daj Bože da doživimo tu godinu. Kao drugo, daj Bože da je ne doživimo onako kao što sad živimo, već bolje. Bolje – znači pažljivije, milostivije, molitvenije, čistije i tiše.

Daj Bože da veliko mnoštvo ruskih građana otkrije za sebe izuzetno tešku i protivrečnu istoriju prošlog veka. I da među mnogim istorijskim imenima carevo ime takođe jedni prepoznaju, drugi ga se sete, a da ga zavole i jedni i drugi.

(pravoslavie.ru)

Izvor: Intermagazin