Свети великомученик и победоносац Георгије

Latinica

Према хришћанском предању, Свети великомученик Георгиjе (такође Свети Ђорђе) био jе римски воjник пореклом из Мале Азиjе. Свети Георгиjе jе jедан од светитеља коjи се наjвише прослављаjу у Православноj Цркви, међутим, такође се слави и у католичким земљама. Овековечен у причи где убиjа аждаjу, слави се у Канади, Каталониjи, Енглескоj, Етиопиjи, Грузиjи, Грчкоj, Црноj Гори, Португалу, Србиjи, као и у градовима Истанбулу, Љубљани и Москви. Такође jе оваj светитељ заштитник
професиjа, организациjа и болесника.

Према предању, рођен jе 275/280. године у малоазиjскоj области
Кападокиjи, у богатоj и угледноj хришћанскоj породици. Отац му jе био воjни официр. Још док jе био дете, његов отац jе страдао за Христа, па се након тога, мали Ђорђе преселио са маjком у Палестину, на маjчино велико и богато породично имање, где jе добио достоjно образовање.

Израстао jе у лепог, снажног и храброг младића, па су га као таквог
узели у воjску, где се брзо истакао своjом храброшћу и боjним заслугама.
Напредовао jе нагло, од обичног воjника до трибуна, да би га, већ у
његовоj двадесетоj години, лично цар Диоклециjан произвео у чин комита
тj. воjводе (наjстариjи воjни чин, коjим се постаjе и царев саветник).

За време цара Диоклециjана организован jе наjвећи прогон хришћана, 303.
године, десети по реду. Видевши да jе отпочело немилосрдно истребљавање
хришћана по целоj земљи, Георгиjе подели сва своjа блага сиромашнима и
ослободи своjе робове. Исто уради и у Палестини, пустивши слуге, завешта
сиромашнима имања и богатства.

Ђорђу jе ово тешко пало и на jедном сабору jе говорио против оваквог
односа против хришћана и о њиховом даљем прогону. Том приликом jе изашао
пред цара и одважно исповедио да jе и сам хришћанин. Сав бесан, цар
нареди воjницима да га затворе у тамницу.

По царевом наређењу, воjници су положили Георгиjа на земљу, забили му
ноге у кладе, а на груди му поставили велики, тешки камен. Тако
притиснут, у великим боловима, дочекао jе jутро, када га jе посетио цар,
очекуjући да ће после ових мука Георгиjе да се одрекне вере. Међутим,
Георгиjе jе jасно и гласно одбио да се одрекне своjе вере. Цар тада
нареди да се донесе велики точак за мучење, са даскама препуним великих
ексера, удица, ножева, мачева. Везан за такав точак док се точак са њим
окретао, то jе траjало док му цело тело ниjе било у ранама.

Са точка су га одвезали, мислећи да jе мртав. Када су се уверили у
супротно, цар нареди да Георгиjа закопаjу у негашени креч тако да му jе
само глава била ван земље, и тако га оставе три дана да сагори. Након
три дана, када су га откопали – увидеше да jе и даље жив. Мучења су, по
наређењу цара, настављена. Цар одлучи да позове наjвећег мађионичара у
царству, по имену Атанасиjе, и њиме савлада Георгиjа. Атанасиjе се
одазва цару и припреми два напитка – jедан, од кога би Георгиjе требало
да се покори цару, а други смртоносан. Цар нареди да силом напоjе
Георгиjа првим напитком, а пошто се Георгиjе ниjе покорио, онда нареди
да му се да и други, смртоносни напитак. Сви стадоше запањени када
Георгиjе опет оста жив.

На савет неких дворана, цар jе тражио од Георгиjа да се поклони пред
кипом бога Аполона да би му поштедео живот. Силан свет се скупио у храму
да види како ће Георгиjе да се одрекне Хришћанства. Он jе пришао статуи
Аполона и прекрстио jе, нашта се статуа срушила, а са њом и све друге
статуе у храму. Видевши то жена цара Диоклециjана, царица Александра
викнула jе: „И jа веруjем у Бога коjи Ђорђу даjе толику снагу.“

Цар Диоклециjан наjзад изда наређење да се одруби глава, и Георгиjу и
царици Александри. Воjници поведоше Георгиjа и Александру на губилиште,
ван града. Малаксала и слаба царица Александра, на путу до места
погубљења, замоли воjнике да мало одмори и ту на губилишту издахну, пре
посечења.

Стигавши на губилиште, Георгиjе стаде на одређено место и помоли се. А
онда, Георгиjе положи своjу главу, и би посечен дана 23. априла (тj. 6.
маjа по новом календару) 303. године. Према завештању тело Георгиjа
пренето jе у Лидиjу, а на његовом гробу касниjе jе подигнута црква. По
црквеном учењу 16. новембар jе дан када jе обновљен храм светог
Великомученика Георгиjа у Лидиjи, где jе положено његово тело – и Срби
га прослављаjу као празник под именом Ђурђиц. Мало шта се, заиста
поуздано, зна о његовом животу. У иконографиjи Православне цркве, Свети
Георгиjе jе jош од 7. века приказиван као воjник (без коња, у стоjећем
ставу) и са копљем или мачем.

Од 9. века се поjављуjе jош jедан приказ Светог Георгиjа – на коњу, у
воjводском оделу, како копљем убиjа аждаjу. Мало даље од њега стоjи
jедна женска прилика у господском оделу. Сматра се да аждаjа коjу убиjа
светац симболизуjе многобоштво. Жена коjа jе на икони jе царица
Александра и она, како се веруjе, представља младу хришћанску цркву.

Приказ Светог Георгиjа коjи убиjа аждаjу jе заснован на популарноj легенди хришћанске митологиjе – “ Георгиjе и Аждаjа“.

Забележена су броjна чуда коjа су се догодила на гробу светог Георгиjа
као и његова броjна jављања у сну и на jави многима коjи су његову помоћ
тражили. Култ Светог Георгиjа се зачео доста рано. На месту његовог
гроба у Лидиjи, за време владавине цара Константина I (306-337),
подигнут jе храм њему посвећен. Током 4. века, култ Светог Георгиjа се
из Палестине проширио на цело Источно Римско Царство. У 5. веку се култ
овог свеца проширио и на Западно Римско Царство. 494. године, Георгиjе
jе проглашен за свеца, од стране Папе Геласиjуса Првог (492-496). Храм
Светог Георгиjа у Лидиjи jе срушен 1010. године али су га Крсташи
обновили. Године 1191. и током Трећег крсташког рата, храм jе поново
уништен, од стране исламских снага султана Саладина. После крсташких
ратова у 12. веку, култ Светог Георгиjа jе пренет у Енглеску. За време
краља Едварда III од Енглеске, коjи jе 1348. основао витешки ред
Гартера, Свети Георгиjе jе постао и заштитник Енглеске државе. Свети
Георгиjе или на каталонском Сант Ђорди (катал. Sant Jordi), такође jе
светац заштитник шпанске аутономне покраjине Каталониjе. Слави се по
новом календару, 23. априла.

Веома jе слављен код Срба, и наjчешће га називаjу Свети Ђорђе или Свети
Ђурађ. Многи га славе као крсну славу. Српска православна црква га слави
два пута годишње. Главни празник jе Ђурђевдан и празнуjе се 6. маjа по
грегориjанском календару (23. априла по црквеном), а други jе пренос
моштиjу и обновљење Храма Светог Георгиjа – Ђурђиц, коjи се слави 16.
новембра (3. новембра по црквеном). На икони везаноj за Ђурђевдан jе
свети Георгиjе приказан на коњу како убиjа аждаjу. Други приказ jе свети
Георгиjе као воjник са копљем у руци. У нашем народу се оваква
представа зове Ђурђиц и везана jе за славу Ђурђиц. Посвећени су му многи
манастири, међу коjима наjпознатиjи манастир Ђурђеви Ступови. Свети
Георгиjе jе поштован као заштитник многих држава и градова у Европи.
Поштован jе и као заштитник коњице, витезова и витештва и крсташких
похода. Прослављаjу га Грци, Руси, Бугари, Срби, Енглези, Французи,
Немци, Италиjани, итд. Нови Храм Светог Георгиjа jе подигнут на месту
старог 1872. године и постоjи jош увек.

Извор: СРПСКА ПРАВОСЛАВНА ЦРКВА