Sve poznate ustaše prošle su kroz semeništa katoličke crkve, odakle su izašli sa kiptećom mržnjom prema Srbima

Gospodin Ratko Dmitrović spada u one srpske novinare koji ne iznajmljuju svoje pero, niti su nezavisni od pameti i morala, a zavisnici novca koji Imperija ubacuje u Srbiju da bi je srušila. Još kao urednik časopisa „Argument“, ostavio je lepog traga u našem žurnalizmu, a da i ne govorimo o njemu kao čoveku koji je, u poslednjih nekoliko godina vodi frankfurtske „Vesti“, pa ga je vlasnik smenio zbog „preteranog“ bavljenja hrvatskim odnosom prema Srbima (ko sme da kaže nešto Hrvatima kad oni idu u EU?)

I zaista: Dmitrović je neformalni doktor jedne od ključnih oblasti kojom treba da se bavi nauka slobodne Srbije, a to je kroatologija. Njegova profesorska katedra je nedeljnik „Pečat“ u kome već pet godina pokazuje korene srpsko – hrvatskog spora (to jest, hrvatske srbofobije, koja se proteže od Ante Starčevića, preko Jasenovca, do „Bljeska“ i „Oluje“), učeći Srbe da misle na pravi način o onome što bismo mogli nazvati „jasenovačkim pitanjem“- ne samo pitanjem zločina učinjenih na prostoru jasenovačkog logora smrti i širom NDH, nego i pitanjem metafizičkog i istorijskog smisla Jasenovca, načina na koji je Jasenovac postao moguć, kao i razloga zbog čega sada pokušavaju da ga poreknu (ne samo Hrvati, nego i Imperija SAD – EU). Zato smo ga zamolili za intervju, na šta se on ljubazno odazvao.

Gospodine Dmitroviću, u svom tekstu „Tompson kod svojih u Vatikanu“ („Pečat, 90/2009.) istakli ste da „ustaštva, kao snažnog, žilavog i u narodu ukorenjenog pokreta ne bi bilo bez Vatikana i Katoličke crkve“. Možete li nam, u najkraćem, izneti svoje argumente za ovu tvrdnju?

Nema ni jednog Hrvata koji se u 19. i prvoj polovini 20. veka isticao mržnjom prema Srbima, istaknutog pripadnika ustaškog pokreta, a da jedan deo svog života nije bio pod krovom katoličke crkve. Počev od Ante Starčevića, rodonačelnika hrvatskog fašizma, najvećeg pronositelja mržnje prema Srbima. Pavelić, Šakić, Maks Luburić, Artuković, Ljubo Miloš, fra Majstorović Filipović Sotona, svi oni su prošli kroz semeništa katoličke crkve, odakle su izašli sa kiptećom mržnjom prema Srbima. Zašto? Otkuda tolika netrpeljivost Vatikana i „Crkve u Hrvata“ prema Srbima pravoslavcima. Razume se, sve ide od velikog raskola u hrišćanstvu, 1054. godine i velikog katoličkog sabora u Splitu održanog 1075. godine, kada je postavljena strategija uništavanja pravoslavlja na zapadnom Balkanu. Hrvata kao starog plemena danas gotovo da nema, nalazimo ih tek u ostacima u Hrvatskom Zagorju, Moslavini i onom delu Međimurja, prema Sloveniji. Ostali su konvertiti, uglavnom bivši Srbi koje je katolička crkva uspela da otrgne najpre od pravoslavlja a potom od srpstva. Dakle, u pitanju je konvertitstvo, fenomen bliskosti iz koga se, to je u psihologiji davno objašnjeno, rađa najžešća mržnja. To je nukleus njihove taktike zaustavljanja širenja pravoslavlja na Zapadnom Balkanu. I u tome su, na žalost, uspeli. Mržnja Hrvata prema Srbima razvejavana je i opstaje isključivo na verskoj osnovi. Odatle sve počinje i tu završava. Zlo u Hrvatskom narodu počiva u mračnim odajama katedrala i crkava, otuda posmatra, čeka trenutak i izlazi kad proceni da treba.

Kao neformalnog doktora kroatologije, oduvek sam, onako studentski, želeo da Vas pitam: zašto čakavci i kajkavci, Istrani i Zagorci, nikada nisu (osim izuzetaka) bili ljute ustaše? Recimo, Vladko Maček, iako srbofob i vođa Hrvatske seljačke stranke, čiji se jedan deo opredelio za Pavelića, ipak nije bio spreman da podrži ustaške pokolje. Mi znamo da su najljuće ustaše uglavnom potomci pokatoličenih Srba – Hercegovci, Ličani, Dalmatinci. Sam Pavelić je poreklom iz hercegovačkog sela Bradine koje je bilo skoro čisto srpsko. Šta je ustaše učinilo tako ostrvljenima da su ih se i italijanski okupatori gadili, gledajući ustaške zločine?

U pitanju je složenost fenomena konvertitstva. O tome su govorili i pisali mnogo pametniji od mene i to je objašnjeno i stručno i kroz umetničke forme. O konvertitima imamo sjajne misli velikog Meše Selimovića, u onoj metafori o potoku koji se odvojio od matice i zaustavio; nazad ne može a za napred je nejak, slabašan. Čovek koji promeni veru, a potom i naciju, kao u ovom slučaju Hrvata i Srba, izbrisao je sve što je bilo do tada. On više ne može da govori o svojoj porodici, precima, svom rodu. On je neko ko počinje od nule, ništak, čovek bez biografije, mladica tek zasađena na ledini. Takav čovek je svestan svega a naročito prezira svoje okoline, rodbine, prijatelja, kumova, svojih dojučerašnjih sunarodnika i u njemu se rađa mržnja. Ponižen je, ćuti kad se u društvu priča o istoriji, porodičnoj tradiciji, dalekim rođacima… I onda dolaze ratovi. Takav čovek postaje zver i kreće da ubija sve one koji su živi svedoci njegove prevere, sramote, njegove izdaje predaka i svog naroda. On sumanuto počinje da ubija sve koji znaju njegovu slabost, njegov istorijat, verujući da će tako sa lica zemlje ukloniti one koji mogu da svedoče o njegovoj sramoti. Gotovo da nema ni jednog ustaše, koljača, bez srpskih korena.

Jedan od ključnih problema naše stvarnosti je, izgleda, to što Srbi misle da o Hrvatima znaju sve, a ne znaju skoro ništa. Recimo, koliko Srba zna da je desna ruka Alojzija Stepinca, fratar Krunoslav Draganović, čovek koji je, uz pomoć zapadnih obaveštajnih službi i Vatikana organizovao „pacovske kanale“ za bekstvo ustaških krvoloka, prebačen u Titovu Jugoslaviju i mirno umro u Sarajevu, bez ikakvog suđenja za nedela koja je počinio. Možete li nam ispričati nešto o slučaju Draganović, koji pokazuje da je Titov režim umeo da sarađuje s ustaškim fratrom ako mu to obezbeđuje međunarodnu podršku Vatikana?

Slučaj Draganović nikada neće biti objašnjen do kraja. Kao što nikada nećemo saznati sve o kontaktima, stalnim, koje je Tito imao sa Vatikanom. Ciljevi komunista u Kraljevini SHS i ustaša bili su identični; razbijanje države u kojoj Srbi imaju biološku supremaciju, obračun sa svakim oblikom srpstva, i stvaranje nezavisnih država Slovenije, Hrvatske i velike Albanije. To je utvrđeno na Četvrtom kongresu KPJ, održanom u Drezdenu 1928. godine. Tada je usvojen Program na osnovu ovih ciljeva i taj Program bio je na snazi sve do 1990. godine, odnosno, do raspada KPJ i ostvarenja zacrtanih ciljeva. Krunoslav Draganović je bio fratar, špijun, obaveštajac, radio je za nekoliko tajnih službi ali je nesporno bio hrvatski kleronacionalista. Učinio je neke usluge komunistima i otuda bi se mogla objasniti njegova pozicija u novoj, Titovoj Jugsolaviji ali to nije pravi razlog što je ovaj čovek – zaslužan za bezbrižan život hiljada ustaških zločinaca nakon Drugog svetskog rata, uglavnom u Južnoj Americi – mirnu starost proveo u Titovoj državi, pod apsolutnom zaštitom komunista. Pravi odgovori leže u odnosu Tita i Vatikana a o tome detalje i suštinu nikada nećemo saznati

Od 2010. godine, stalno se priča o papinom dolasku u posetu SPC. Papski glasnogovornik, monsinjor Antonioni, tvrdi da poseta o kojoj se maštalo (papa u Nišu 2013, povodom jubileja Milanskog edtikat) nije moguća, jer situacija nije povoljna. Pošto se kao uslov da papa dođe pominjalo njegovo poklonjenje pravoslavnim žrtvama ustaškog režima, nadbiskup Hočevar nas je poučno podsetio da papa ne može u Jasenovac dok se Srbi i Hrvati ne dogovore oko broja tamošnjih žrtava. Papa među Srbima – da ili ne?

 Pred svaki razgovor na ovu temu, sa velikodostojnicima katoličke crkve, uključujući papu, srpska strana morala bi da počne tako što bi na sto stavila knjigu Viktora Novaka „Magnum krimen“ (Veliki zločin). To je kapitalno delo, nezaobilazno štivo o monstruoznosti katoličke crkve, o njenom sistematskom, krvavom obračunu sa pravoslavljem i Srbima, o nameri da jedno i drugo potpuno uništi zapadno od Drine i Dunava. Knjigu je napisao, Hrvat, klerikalac, čovek koji je obrazovan u katoličkim centrima ali koji je uspeo da se odhrve mržnji koja mu je tamo usađivana i koji je svoj život posvetio objašnjavajući suštinu katoličanstva na ovim prostorima. Svaki Srbin koji ima Bibliju morao bi da ima i „Magnum krimen“. Papa u Srbiju može samo preko Hrvatske, tako što bi skrenuo sa autoputa kod Novske i ušao u Jasenovac, poklonio se senima nevino pobijenih Srba, zatražio oprost od njihovih potomaka i uputio izvinjenje celom srpskom narodu. Uz, razume se, prihvatanje brojke Srba pobijenih u Jasenovcu koju je tamo, na prostorima logora, utvrdila Zemaljska komisija Republike Hrvatske još 1945. godine. A tu komisiju sačinjavali su Hrvati i Slovenci. Ta brojka, koja je u saglasju sa procenama nemačkih generala iz Drugog svetskog rata, kreće se između 600 i 650 hiljada Srba ubijenih u Jasenovcu. Bez ovakve geste nije moguće ni početi razgovore o pomirenju Srba i Hrvata.

Koliko je vrh SPC u ovom trenutku svestan svih prozelitskih akcija vatikanskih misionara? Da li neko postavlja pitanje na desetine pokatoličnih Srba u sadašnjoj EU Hrvatskoj? Da li su naši episkopi svesni vatikanskog napora da se sprovede unija u, recimo, Crnoj Gori? Kakav je udeo vatikansko – hrvatskih združenih snaga u separitizmu „vojvođanera“?

Srpska pravoslavna crkva sistemski je postavljena na principima održanja vere. To je dominantno u pravoslavlju. Katoličanstvo je pre svega sistem državne i poslovne delatnosti, to je najveća, najuticajnija i najbogatija firma na svetu. Vera je u katoličanstvu nije nukleus postojanja, srce svega, već sredstvo za manipulaciju. Katolička crkva ima sistem osvajanja prostora drugih religijskih zajednica, misonarska područja u koja ubacuje ljude i ogromna sredstva. Toga u pravoslavlju nema. Uz sve ovo Srpska pravoslavna crkva ne čini ni ono što treba i što može da bi se odbranila od nasrtanja katoličanstva. Plašim se da i među episkopima SPC ima onih koji veruju lepim besedama što dolaze iz Vatikana. Ne znam zbog čega je SPC ćutala sve ove godine na proces koji ste spomenuli, na otimanje pravoslavaca u Hrvatskoj i njihovo prevođenje u katoličanstvo. Znam da bi se takvo oglašavanje – a oglašavanje je neophodno, jauk da se čuje do neba – bilo dočekano kao mešanje u politiku, u državne poslove, što nikako ne sme da bude ograničenje jer sve što katolička crkva čini vekovima nije ništa drugo do politika. Što se tiče Crne Gore, ja sam tu veoma, veoma skeptičan i mislim da u toj državi kroz pedesetak godina, a to je u istorijskim relacijama treptaj oka, neće živeti ni jedan pravoslavac. Ono Srba što ih tamo ima danas ili će pomreti ili će se iseliti u Srbiju; takozvana crnogorska pravoslavna crkva prihvatiće supremaciju pape, pretvoriće se možda najpre u grkokatolike, ili odmah u katolike, i ta priča biće okončana. Ostatak stanovništva Crne Gore biće muslimani. Crna Gora biće novo područje najvećeg konvertitstva nakon tog procesa u Zapadnoj hercegovini. Naravno, sve će se zasnivati na mržnji prema Srbima i Srbiji. Ovo govorim teška srca ali… retko kad sam se prevario u globalnim procenama. Velike napore katolička crkva čini u Vojvodini, sa ciljem razbijanja pravoslavlja, povezana je sa nevladinim organizacijama, pojedincima koje srećemo u javnom životu, ali tu su im šanse prilično slabe jer verujem da će Srbi u Vojvodini smoći snage da se odbrane i iskažu privrženost svojoj državi, Crkvi i srpstvu uopšte.

Sajt „Borba za veru“ često je prenosio Vaše analize. Imate li vremena da pratite rad tog sajta, i imate li predloge da se rad poboljša?

 Sajt je tematski određen i u skladu sa tim postavljen je i grafički. Možda bi tu mogle da se urade neke manje intervencije, u cilju vizuelne preglednosti ali sve u svemu ovaj sajt ispunjava ciljeve zbog kojih je pokrenut i njegova misija je za svaku pohvalu. Sugerišem da povremeno dopustite sebi i slobodu kritike nekih pojava u Srpskoj pravoslavnoj crkvi koje nisu dobre, štete Crkvi, pravoslavlju u celini, i prosto traže kritičko sagledavanje.

Za kraj: ima li smisla baviti se ovakvim temama kakvima se Vi bavite i, recimo, ostati bez posla, kao što se Vama nedavno desilo?

 Apsolutno ima smisla. Neophodno je, izuzetno važno s obzirom da vreme spušta u zaborav mnoge istine o Srbima kao narodu, u ovom slučaju istinu o srpskom stradalništvu i zločinima koje su drugi činili Srbima. Mlade generacije to slabo poznaju i mora im se govoriti o tome. To je nužnost, sastavni deo kolektivne svesti Srba kao naroda. E, sad, svaki posao u sebi nosi rizike i opasnosti, tako i ova tema. Ja sam pre mnogo godina raščistio sa tim da ću morati da se borim sa posledicama iznošenja svojih stavova i tematskih postavki. Mnoga vrata su mi zbog toga zatvorena, ostajao sam bez posla, kao nedavno u frankfurtskim Vestima, gde mi je kao glavnom uredniku otvoreno rečeno da dobijam otkaz zbog pisanja i puštanja tekstova o zločinima Hrvata nad Srbima. Ali, dobro. Niko me nije terao da biram ovaj i ovakav životni i profesionalni put. Na kraju krajeva, ja sam zadovoljan sa ovakvim životom.

Piše: RATKO DMITROVIĆ

Izvor: Anti Censura

Napomena redakcije portala Jadovno.srb.: Ovaj prilog je prvi put objavljen na našem portalu 25. aprila 2014. godine.