Све ће их побити

Пет дана нас по овоj жеги возе у пломбираним вагонима, без воде и без хране,jедва jе изговорио човек

Напомена редакције портала Јадовно.срб.: Овај прилог је први пут објављен на нашем порталу 18. новембра  2015. године.

Нисмо имали времена за разговор, а у ствари смо већ муњевито сковали план за биjег, мислећи да идемо на боjиште, али смо се грдно преварили. Пред бараком се већ поредало десет лиjечника у биjелим мантилима.

– Брже, ви тамо, брже – довикуjе фра Сотона Маjсторовић-Филиповић. Он зове све, мене уопће „не види”, jер ме мрзи, и тражи згоду да ме ликвидира. Знам добро, што смишља фра Сотона.

Прођосмо кроз логор. Пред излазом из стражарнице усташки заставник Прпић нареди да нас неколико усташа спроведе до првог раскршћа, десно према споредном колосиjеку, коjи jе са жељезничке станице водио у Циглану. У полукругу jе стаjао дуг влак с теретним вагонима. Било их jе око 80. Два су прва вагона била отворена. Пред нашим очима створи се ужасан призор: гомила наслаганих мртвих тjелеса стаjала jе пред вагонима. Прави скелети. Ребра су стршила, лица упала, очи утонуле у лубању. Трбух jе био увучен и већ од труљења зеленкасто-плав. Из вагона jе висjело jош неколико таквих мртваца. Једном jе висjела глава тако да муjе лице било окренуто према нама. Очи су му биле страховито избуљене, булбуси искочили, а бjелоочнице сиjевале од сунчаног рефлекса, чело с косом падало jе према доље, а уста отворена. То jе лице било тако страшно, да нас jе jеза хватала. Сви су га одмах примиjетили. Др Шпицер ме гурка и показуjе очима нањ. Паjа ми очима показуjе на њега, сви се згледаjу па опет бацаjу око на то лице и климаjу главом.

Мртва су тjелеса била побацана на гомилу насумце, тако да су главе, ноге, руке, стршиле свуда и на све стране. Већином су били то млади људи и дjечаци, а било jе и стариjих.

Испод те гомиле мицале су се на трави некакве авети и зиjевале. Глас се ниjе могао чути, али се по мицању усана одмах могла исконструирати риjеч: „Воде, воде!”

Таj нас jе призор толико запањио, да уопће нисмо схватили што се око нас догађа. Прва мисао, коjа нам jе синула у главу, била jе: „Барем нешто помоћи овима овдjе, дати им барем воде!”

Да ми jе допузати до Саве, брате! – jедан jе тихо, промукло шаптао.

Браћо, ено водице, драге водице, ено Саве!

Чини ми се, испио бих jе сву! Пресахла би, док би ми жеђ угасила!

Међутим већ спазисмо како неки заточеници носе канте воде из оближње, мутне и заражене Саве. Тко jош пита за бациле, за тифус? Кад су преживjели угледали воду, почели су пузати, рукама млатити, зиjевати, а очи им из упалих шупљина искочиле и набрекле.

Драга, мила моjа водице!

Спаситељице наша, света водице, слатка!

Дивна наша, водице мила!

Водице, животе, драга водице!

Људи су тепали, као неком живом бићу, као неком вишем елементу, води. Пили су тако пожудно, а неки су пали од слабости и узруjања у агониjу и ту умирали хропћући. Неки су се од пожудног сркања гушили, те не могавши се искашљавати због слабости, загрцавали се, падали и умирали од угушења. Вода им jе ушла у бронхиjе и плућа. Неке су хватали грчеви у jедњаку од узруjавања и жеђи, исушивања тиjела. Видjели смо већ свакаквих ужаса у Јасеновачком концентрационом логору, али овоjе прешло сваку човjечjу фантазиjу. То нас jе толико психички: сломило да нисмо знали за себе. Сви смо се згледали као шенути.

Што стоjите као камени ступови, помозите тим jадницима! – продере се Матковић на нас.

Паjо ме повуче за капут.

Ваљда не мислиш да искрено говори! Све ће их побити. Завиjаj ране, огреботине, само да се види да радиш, сви су они и тако заjедан сат готови.

Приђосмо ближе овим аветима. Изгубили су глас, jедва чуjеш неке неартикулиране гласове.

Одакле идете, браћо?

Из Земуна, из њемачког логора. Пет нас дана по овоj жеги возе у пломбираним вагонима, без воде и безхране… – jедва jе изговорио те риjечи, правећи велике одморе и станке и хватаjући зрак наглим удисаjем и више ниjе могао. То jе био „старац”, страшно наборана лица.

Колико година имаш, брате?

Двадесет осам! – jедва изусти.

Питам другог „старца”.

Одакле сте, браћо?

Ево, оданле, из Козаре и из дубичког среза. Мучили нас Швабе и Недићеви разбоjници. У логору су само они jели и као свиње се угоjили, а нас упропастили.

Осjетих да ми се отрага неко приближуjе. Погледам Паjу, он ми клима на тог и као да вели: „Шути, не разговараj!” Окренух се и спазих Матковића и Љубу Милоша.

Је ли, докторе, шта би требало наjбрже, да се ови људи брзо опораве, мислим, коjа храна, да се придигну?

Наставиће се

Пише: Никола Николић

Књига се може наручити од  издавача: „ННК интернационал”, Ломина 4/1, Београд, тел. 011/2687-051, 3618-513; е-mail: i.p.nnki@eunet.rs; саjт: www.nnk.co.rs

Извор: Политика, недjеља 13. септембар 2015., стр. 27

Везане виjести:

Никола Николић: Јасеновачки логор (1)

Никола Николић: Јасеновачки логор (2)

Никола Николић: Јасеновачки логор (3)

Никола Николић: Јасеновачки логор (4)

Никола Николић: Јасеновачки логор (5)

Никола Николић: Јасеновачки логор (6)

Никола Николић: Јасеновачки логор (7)

Никола Николић: Јасеновачки логор (9)

Никола Николић: Јасеновачки логор (10)

Никола Николић: Јасеновачки логор (11)

Никола Николић: Јасеновачки логор (12)

Никола Николић: Јасеновачки логор (13)

Никола Николић: Јасеновачки логор (14)

Никола Николић: Јасеновачки логор (15)

Никола Николић: Јасеновачки логор (16)

Никола Николић: Јасеновачки логор (17)

Никола Николић: Јасеновачки логор (18)

Никола Николић: Јасеновачки логор (19)

Јасеновац – Јадовно 1941.