Сусрет злочинаца с правдом

Пише: Јадовно 1941.

Бачка је ослобођена у октобру 1944. године, а прва суђења крвницима за злочине у Шајкашкој и Новом Саду почела су у фебруару 1945. Судио им је Војни суд за Бачку и Барању

Немачка окупација Мађарске у пролеће 1944. значила је и одлагање суочавања са одговорношћу главних актера злочина у Шајкашкој и Новом Саду у којем је, у јануару 1942, побијено близу 4.000 невиних душа. И Немачка и Мађарска су, међутим, посртале пред ударима савезника, и коначан пораз, а тиме и полагање рачуна за злочине, неумитно се приближавао.

Бачка је ослобођена у октобру 1944, а прва суђења крвницима из Шајкашке и Новог Сада почела су у фебруару 1945. Судио им је Војни суд за Бачку и Барању.

Читаоци овог фељтона се свакако сећају да је зао дух покоља у Чуругу био римокатолички свештеник Балинт Дуп и да је по списковима које је он правио, заједно са председником општине Ђулом Варгом и учитељем Ласлом Ерешом, од 4. до 10. јануара 1942. побијено 893 Срба и Јевреја, међу којима и 86 дечака и девојчица млађих од 15 година. Као и да је Чуружанин Стјепан Херинг, са још двојицом локалних Мађара, на његовом салашу убио Ненада Туцакова, тројицу његових синова, Триву, Милорада и Воју, снаху Ленку и, најзад, њиховог шестогодишњег рођака Ивицу Туцакова који им је, за Божић, у госте дошао из Београда.

Балинт Дуп је 16. фебруара 1945. осуђен на смрт стрељањем, а истоветна казна је, 14. марта, изречена и Хернигу. На смрт су, због убијања својих комшија, тих дана осуђени и Чуружани Јожеф Фиштеш, Јанош Балаж, Пал Балог, Мартон Ципо… Сви су, по одлуци суда, стрељани јавно, у Чуругу, где су и окрвавили руке.

Све те, као и десетине других пресуда за злочине у Жабљу, Новом Саду, Бечеју и другим местима која су, у јануару 1942, пливала у невиној људској крви, у књизи “Мађарски злочини 1941-1945.”

– забележио је др Ђорђе Н. Лопичић. Оне су, међутим, биле само увод, јер је сусрет са правдом оних који су злочин осмислили, организовали и, најзад, учествовали у његовом спровођењу, тек предстојао.

Најпре су на оптуженичку клупу 24. октобра 1945. сели велики жупан Бачко-бодрошке жупаније Лео Деак, индустријалац Ђула Крамер, жандармеријски потпуковник Геза Батори, главни полицијски саветник Ђула Зомбори, полицијски саветник Јожеф Кењеки, трговац Петар Кнези и уредник новосадског листа “Нова пошта” и Србин од Хортијевог личног поверења Милан Л. Поповић.

У препуном Дому културе, тадашњем Дому “Левенте” у којем је 1942. био штаб Новосадске рације, судило им је трочлано веће Војног суда III југословенске армије. У њему су, уз председника, мајора Вука Драговића, били и потпуковник Јован Бељански и мајор Александар Бакић.

Деак, иначе рођен у Кули, у оптужници је означен као човек од посебног поверења мађарског министра унутрашњих послова Ференца Керестеш-Фишера који је, заједно са министром одбране Карољем Бартом и начелником Генералштаба Ференцом Сомбатхељи-Кнаусом, донео одлуку о рацији у Шајкашкој и Новом Саду.

“Оптужени Деак се сложио са осам тачака плана по којима је проведена рација у Шајкашкој, а јануара 1942. је у Дому `Левенте` био код генерала Ференца фекетехалми-Цајднера и учествовао у планирању рације у Новом Саду”, наведено је, уз остало, у оптужници јавног тужиоца др Славка Кузмановића.

ЈАНОШ ТОТ КРВНИК БРАЋЕ ЈОВАНДИЋ

Војни суд за Бачку и Барању је, 18. марта 1945, на смрт стрељањем осудио и Јаноша Тота из Руменке. Он је, са тројицом мађарских хонведа, 23. јануара 1942. упао у кућу удовице Јелене Јовандић, у тадашњој Пирошкој, а данашњој Руменачкој улици. На Јеленине очи су побили свих пет њених синова – Милорада (28), Саву (26), Пају (24), Живка (20) и Бору (15 година), о чему је такође било речи у овом фељтону. Тројицу је, наведено је у пресуди коју је потписао председник судског већа Младен Батак, убио сам Тот, којем је тада било свега 19 година. Јелену, која их је молила да убију и њу, цео дан су терали да гледа своју мртву децу, да би их тек предвече одвезли и бацили у залеђени Дунав.

Поред тога што је, током Новосадске рације, био члан Одбора за легитимисање и директно одлучивао о животу или смрти ухапшених Срба и Јевреја, Крамер који је такође рођен у Кули, оптужен је и за припреме злочина у другим местима.

“Као председник Јужномађарског културног савеза (ДМКС), он је 21. јануара 1941. свим подружницама у Бачкој послао поверљив допис да у року од недељу дана попишу и доставе имена Срба и Јавреја који се у мађарско-националном погледу имају сматрати неповерљивим и опасним, чиме су они означени као мете за ликвидацију”, писало је у оптужници.

Списак недела за која је оптужен Батори, иначе рођени Суботичанин, а од 1941. командант жандармерије за Новосадски округ, ишао је од убистава током мађарске окупације Бачке из априла 1941, преко директног учешћа у злочинима у Шајкашкој и Новом Саду, до водеће улоге у рацији у Бечеју, где је стављена крвава тачка на страшни јануар 1942.

Поред учешћа у новосадском покољу, Зомборију, рођеном у мађарском месту Међасоњ, на душу је стављено и то што је полицијском и војном врху у Будимпешти слао извештаје у којима је преувеличавао претходне инциденте у Новом Саду, стално захтевајући спровођење драконске репресије која ће се, од 21. до 23. јануара, коначно и догодити.

Кењеки током рације контролисао је железничку станицу у Новом Саду. Ту је са полицајцима дочекивао возове, а путнике, готово без изузетка, одмах слао у Дом “Левенте”. Одатле су многи одведени право на стратиште на плажи Штранд.

Кнезију, иначе трговцу рођеном у Светозару Милетићу код Сомбора, нису приписивани директни злочини у Рацији, али је оптужен да је пре, током и после ње, учествовао у одузимању предузећа новосадским Србима и Јеврејима, попут ливнице “Костић и Дајч”, велетрговине гвожђа “Штајн и Шрајбер”, трговине пољопривредним машинама “Браћа Леви”…

Једини Србин међу оптуженима, Милан Л. Поповић или Милан Лажи Поповић, како су овог рођеног Панчевца, предратног сенатора и познатог антикомунисту, Новосађани звали и пре рата, изазивао је највећи гнев и мржњу јавности. Оптужен је да се 21. јануара 1942. у Пешти састао са Сомбатхељијем и Керестеш-

-Фишером. У Нови Сад се, истог дана, вратио са Сомбатхељијевим писмом на основу којег га је Фекетехалми-Цајднер овластио за преглед спискова осумњичених Срба и Јевреја, привођених у Дом “Левенте”. Многи од њих су, касније, сурово уморени.

Он је, у пролеће 1942. по налогу Хортија постао и посланик мађарског парламента, где је, како је наведено у оптужници, “15. јула одржао говор о рацији у издајничкој намери да скине одговорност за овај покољ са хоријевско-мађарске владе”.

О том Поповићевом наступу који коинцидира са периодом највеће огорчености не само српске и мађарске, већ и светске јавности због злочина Бачкој, у књизи “Мађари у Војводини 1918-1947” пише и професорка Универзитета у Сегедину Енике А. Шајти. Он је тада говорио да је одмазда била последица деловања неодговорних српских и јеврејских елемената.

Калаију после тога није било тешко да поентира: то што Поповић о злочинима може слободно да говори у парламенту означио је као крунски доказ демократичности мађарског друштва и додао “да признаје да је у Новом Саду било и невиних жртава, али да је то резултат неразумног понашања становништва, које је разјарило снаге за безбедност”!

СУТРА: ОХОЛОСТ НЕСТАЛА ПРЕД ИСТИНОМ

Извор: НОВОСТИ

Везане вијести:

Фељтон: Мађарска рација у Новом Саду и Јужној Бачкој 1942. (1)

Фељтон: Мађарска рација у Новом Саду и Јужној Бачкој 1942. (2)

Фељтон: Мађарска рација у Новом Саду и Јужној Бачкој 1942. (3)

Фељтон: Мађарска рација у Новом Саду и Јужној Бачкој 1942. (4)

Фељтон: Мађарска рација у Новом Саду и Јужној Бачкој 1942. (5)

Фељтон: Мађарска рација у Новом Саду и Јужној Бачкој 1942. (6)

Фељтон: Мађарска рација у Новом Саду и Јужној Бачкој 1942. (7)

Фељтон: Мађарска рација у Новом Саду и Јужној Бачкој 1942. (8)

Фељтон: Мађарска рација у Новом Саду и Јужној Бачкој 1942. (9)