СУСРЕТ СА ИСТОРИЈОМ: Тито прећутао злочине над Србима у Јасеновцу

Шта је Јосип Броз писао у „Пролетеру“ у децембру 1942. године. Врховни командант писао да је Павелић у логор бацио више од 10.000 најбољих синова Хрватске

Шта је историја и где она почиње? Да ли је то сазнање да „стојимо на раменима“ оних који су живели пре нас, да ли је то свет који смо позајмили од предака, а дугујемо га потомцима? Ко смо, одакле долазимо, куда идемо, ми овдашњи на овом узврелом Балкану, у вртлогу интереса и Запада и Севера и Истока и Југа, ми са нејасном будућношћу, проблематичном садашњошћу и (чак!) неизвесном прошлошћу.

Канда смо заборавили да историја није нешто што пролази и да ће нам погледи ка светионицима прошлости, помоћи да боље видимо будућност. Јер, већ сутра, данас ће бити јуче.

Деценијама су нам историчари, новинари, каријеристи и којекакви идеолошки занесењаци, које чињенице нису много интересовале, говорили да смо нешто друго од оног што смо били, да нам се дешавала нека друга прошлост од оне коју смо имали. Зато не чуди што нам се светла будућност често претварала у мрачну прошлост.

Свих тих деценија написано је мноштво чланака, објављено прегршт књига и студија да је први човек југословенских комуниста Јосип Броз Тито до краја Другог светског рата веома мало знао не само шта се стварно дешавало у јасеновачком логору, већ и о масовним покољима усташа над Србима у НДХ.

Па, кад је тако, вратимо се у 1942. годину. Други светски рат је у пуном јеку, ратно решење се не назире. Силе Осовине не попуштају ни на једном фронту. Врховни штаб Народноослободилачке војске и партизанских одреда налази се на територији Павелићеве државе. Јасеновачка фабрика смрти је на врхунцу. Кажу да је то била ледена година, посебно последњи месец, децембар.

И тог децембра појављује се последњи број „Пролетера“ – органа Централног комитета Комунистичке партије Југославије, пошто је у Бихаћу склопљен костур будуће нове револуционарне власти.

На првој страни текст – „Национално питање у Југославији у светлости народноослободилачке борбе“, а потписује га Тито.

Присећа се он у том подужем тексту свих предратних намера да се „србизују Хрвати и Словенци“, па пише: „Упорно и глупо брбљање хегемонистичке клике да су Срби, Хрвати и Словенци само племена једног те истог народа, имало је за циљ србизацију Хрвата и Словенаца. Југославија је била само маска за србизацију која се била потпуно разоткрила у време Шестојануарске војне диктатуре краља Александра и Пере Живковића 1929.“

Бави се и актуелном ситуацијом: „Перспектива која се указује народима Југославије од стране лондонских избеглица врло је црна и представља страшну опасност за све оне народе који су били угњетавани од постанка Југославије.

Жандарски кундак и четничка кама било би главно средство те лондонске избегличке владе за уједињавање народа Југославије, када би се она којом несрећом поново докопала власти у Југославији… Македонци, Арнаути, Хрвати, муслимани итд. са стрепњом се питају – па шта ће бити са нама ако се поврати оно старо?

Лондонска избегличка влада већ прети, четници већ кољу где могу уз помоћ окупатора и брусе каме за још страшније покоље – то је оно чега се сви народи боје. Али, ми довикујемо свима, нека се не боје, спас од свега тога је могућ и то једино на тај начин, ако се већ сада, одмах, без оклевања, узме пушка у руке и пође у свети бој кога бије наша јуначка народноослободилачка војска против окупатора, за слободу и равноправност свих народа Југославије.“

Четници кољу и оштре каме, али за Јосипа Броза у целом овом тексту Јасеновац и крашке јаме препуне закланих српских сељака не постоје. Отуд, ваљда, оним споменутим идеолошким занесењацима уверење да њихов вођа није знао за усташке злочине.

Да ли је то било баш тако? Ако лаже коза, не лаже рог – каже стара пословица. Перо Симић, новинар, публициста, некадашњи главни уредник „Вечерњих новости“, најпознатији Титов биограф, пронашао је у московским архивама депеше које је Броз слао Коминтерни пре децембра 1942. године из којих се види да је и те како био упознат шта се дешавало у Јасеновцу.

Тако 4. априла 1942. он јавља Москви да се „најстрашнији концентрациони логор у Хрватској налази у Јасеновцу“. Извештава да је „џелат Павелић у овај концентрациони логор бацио више од 10.000 најбољих синова Хрватске“. Партизански вођа ниједном речју не помиње да је у Јасеновцу заточено највише Срба из Хрватске и Босне и Херцеговине.

У депеши пише да је од тих 10.000 „најбољих синова Хрватске остало свега још хиљаду и по живих“, а да су „сви остали били подвргнути ужасним мучењима и убијени“. На самом крају извештај је допуњен једном реченицом да „саме усташе признају да је од почетка њиховог доласка на власт у Хрватској убијено пет стотина хиљада људи, већином Срба“!

Пет месеци касније, 15. септембра 1942, из Титове депеше „Деди“ (Коминтерни), види се да су партизанске јединице из логора Јастребарско, код Загреба, ослободили „600 (српске) дјеце с Козаре“. Међутим, врховни командант четири дана касније шаље исправку и додаје да је заправо ослобођено „900 козарачке дјеце, а не 600“. Истина је да су партизани тада из логора у Јастребарском спасли 272 козарачка детета.

У септембру 1942. Броз је лично обавештен шта се дешава у Јасеновцу од Андрије Хебранга, тадашњег секретара КП Хрватске и Младена Ивековића, којег су усташе, са тридесетак других логораша, пустиле из Јасеновца у замену за двојицу усташких функционера.

Крајем лета, те исте године, и Милован Ђилас је писмено реферисао Титу о усташким злочинима у западној Босни:

– Оно што сам видио тог јутра (у селу Урија у западној Босни), а о чему сам и читао и слушао, тако ме је запањило својим ужасом. Све је то ипак изгледало другачије него када се чита. Најприје смо крај пута, под крошњом огромне крушке, наишли на два сељака. Лежали су на трави, у хладу. Убијени су у потиљак, куршуми су изишли испод десног уха и отворили ране, тако велике да је из њих исцурио мозак. Ту је убијено још шест сељака.

– Пошли смо даље путем, с обје стране живице од љесковог жбуња и папрати, и, наједном, насред пута, десет-дванаест лешева. Чини ми се само два средовјечна човјека. Остало жене, дјевојке, дјечаци, дјеца. На три-четири корака од ове гомиле крви и меса – колијевка празна, без пелена, без дјетета, са сламом увоштаном од дјечије мокраће.

Чинило се да је слама још топла од дјечијег тијела. Дијете је лежало у гомили лешева. Али глава је била здробљена, без поклопца, без капи крви у шупљој лобањи. Мозак – да ли тог дјетета? – управо мало густе бијеле каше, лежало је поред главе, с комадима меса. Дијете без лобање.

У тексту „Национално питање у Југославији у светлости народноослободилачке борбе“, у „Пролетеру“ Тито, такође, пише: „Хрвати као најснажнија национална индивидуалност међу осталим угњетеним народима Југославије, давали су и најжешћи отпор против великосрпске националне политике. Но, разуме се, тај отпор није могао дати оне резултате које је хрватски народ очекивао.“

Неку годину касније, тачније 27. маја 1946, у Москви је боравила прва званична делегација нове Југославије, у којој су поред Тита били Александар Ранковић, Коча Поповић, Благоје Нешковић, Борис Кидрич и Владимир Поповић.

На свечаном пријему, после ритуалних руских испијања здравица, Стаљин је најпре наздравио „херојском српском народу, једином словенском народу који је у најтежим данима рата против фашизма био веран Русији, док су се хрватски пукови борили с Немцима у Стаљинграду“. Завршавајући говор, Стаљин се окренуо Титу и упитао га што он не спомиње оно главно.

Сви су занемели незнајући на што то Стаљин мисли.

– На Јасеновац – рекао је друг Хазјанин.

Тито је сав скрушен са сузама у очима изговорио: – Стидим се што сам Хрват.

Његово прећуткивање фабрике смрти и геноцида над српским народом на територији НДХ у тексту у „Пролетеру“, никад није разјашњено.

ШОКИРАО ДАВАЊЕМ ОСТАВКЕ

Тачно годину дана пре текста у „Пролетеру“, 7. децембра 1941, непосредно после пада Ужичке републике, у селу Дренови, одржана је седница Политбироа, на којој су били Кардељ, Ранковић, Ђилас, Жујовић и Лола Рибар. Тито је шокирао своје сараднике: састанак је отворио предлажући оставку. Додуше, није се изјаснио да ли се оставка односи на место команданта Врховног штаба или генералног секретара Комунистичке партије.

Добрица Ћосић у другој књизи „Пишчеви записи“ бележи да је Ранковић био изричит – Коминтерна и Стаљин би оставку схватили као озбиљан раскол у Партији и рекао: „Ако друг Стари поднесе оставку, онда то мора да уради и цео Политбиро“. Тито се после овог повукао.

Аутор: ИВАН МИЛАДИНОВИЋ

Извор: ВЕЧЕРЊЕ НОВОСТИ