СУСРЕТ СА ИСТОРИЈОМ: Ко су прави кривци за албанску голготу

Историографи већ цео век покушавају да проникну у ратну 1915. и 1916. У Скадру почеле међусобне оптужбе о узроцима страдања војске и народа.

У ФАНТАЗМАГОРИЧНОЈ кристалној кугли свеколиког света, нема границе између прошлости, садашњости и будућности, између смрти и живота. У тамним просторима галаксија, искрсавају повремено покојници као живи и стварни, као и људи који се крећу око нас.

Нисмо ли сведоци, баш ових дана, колико су ове речи великог српског редитеља Саше Петровића, заправо, историјски рефрен, често потиснут, позив да не заборавимо на велика дела и велике жртве предака. Није ли садржај писма француског председника Емануела Макрона, упућеног у Београд колеги по функцији, управо њихова потврда:

„Знам колико је српски народ пропатио током Првог светског рата, подневши страшне жртве од преко 1.200.000 људи, што је чинило готово трећину становништва. Желим да одам признање њиховој борби на страни савезница, а посебно Француске на Солунском фронту, о којем се не говори тако често, иако је био одлучујући за окончање разарајућег сукоба.“

Наши историографи већ цео један век покушавају да проникну у ратну 1915. и 1916. годину, у сторију о голготи и васкрсу Србије, у нешто што се није догодило у историји Европе и света. Једна држава напустила је своју територију, да би се, преко две суседне државе, Албаније и Црне Горе, склонила на територију треће, у Грчку.

Са војском, повлачио се и народ – старци, жене, деца. Са очевима – војницима, пошли су и многи дечаци, који ће тек у избеглиштву стасати за пушку…

У ТОКУ два месеца пробијања преко албанских и црногорских врлети, живот је изгубило 77.455 српских војника и више од 140.000 цивила. Они који су се пробили до Јадранског мора, у десетине хиљада случајева били су још само живи лешеви. Укупно у Скадар и Драч се повукло 145.000 српских војника и око пет хиљада избеглица.

И војска и народ, повлачећи се, претрпели су стотине мука. Без довољно обуће и одеће, тучени страховитим невременом и трпећи глад, изложени сталним нападима непријатељски расположеног албанског становништва, подстицаног од Аустријанаца и католичких свештеника… Многи су погинули у гудурама Албаније.

Када је аустријска војска ушла у Албанију, налазила је на на хиљаде незакопаних, људских лешева.

– Зато се српски историчари узалуд труде да о голготи и васкрсу Србије 1915-1916. пишу хладно и објективно – признаје професор др Милош Ковић.

Чим су војска, двор и Влада пристигли у Скадар, почела су међусобна оптуживања и трагања за кривцима што је земља напуштена и што је, током повлачења, страдало толико војника и народа. У овим расправама учествовали су сви – представници политичких партија, војне старешине, власт. За Аписа и „Црну руку“ главни кривци за егзодус били су регент Александар и Никола Пашић. За регента и Пашића – Врховна команда. А за будућег краља Југославије, Врховна команда, односно војвода Путник и Никола Пашић.

ЗА ВРХОВНУ команду кривци су били команданти Прве, Друге и Треће армије – војвода Живојин Мишић, Степа Степановић и Павле Јуришић Штурм, и генерал Михаило Живковић, командант одбране Београда.

Наиме, одлуку о повлачењу са Косова, Врховна команда је донела 24. новембра 1915. године. У наредби командантима оперативних јединица је саопштено да би капитулација била најгоре решење и да, докле год постоје владалац, влада и војска, ма колика њена јачина била, држава није изгубила своје биће и с њом ће савезници морати да рачунају као са реалном чињеницом.

Команданти армија нису одмах извршили ову наредбу. То њихово оклевање довело је до „опште пометње, масовног дезертирања, дезорганизације и деморализације највишег степена“. Тек 2. децембра 1915. године команданти оперативне војске су се сложили да треба поступити по наредби Врховне команде. Овој одлуци претходило је бурно саветовање у Пећи.

Мишић је рекао да војска већ десет дана не зна ни где су влада и Врховна команда, и да се више не може „остати у стању у коме ће сваки од нас радити на своју руку“. Тражио је да се са Косова крене у контраофанзиву уместо у повлачење према Скадру. Ово је прихваћено од свих команданата армија и команде одбране Београда и Мишић је одмах израдио план контраофанзиве и издао у вези са њом потребна наређења.

ГНУСАН ЗЛОЧИН КОД ПРИЗРЕНА МАЛО се зна за страдања војске и цивила на Косову и Метохији од руке Албанаца, тада држављана Краљевине Србије. „Један од најгнуснијих злочина над српским војницима и избеглицама извршен је у околини Призрена, у манастиру Светог Марка код села Корише. Ту је, на спавању, масакрирано око 200 војника, припадника Трећег пука. Да не би било сведока, починиоци овог злочина, становници села Кобаша, побили су и све житеље манастира као и у њему затечене избеглице – цивиле. Поклан је и један број Срба, сељака из околине. Убице из Кобаша предводили су емигранти управо стигли из Албаније, а главни подстрекачи злочина били су призренски хоџа Ибрахим – ефендија и неки Шани Лауша“ – писала је „Политика“ после Првог светског рата.

МЕЂУТИМ, у међувремену дошло је до промене расположења појединих команданата и до веома жестоке дискусије – за и против контраофанзиве. „Крупне су речи почеле да падају и дошло је до потезања револвера … На крају, војвода Мишић је остао усамљен. Ипак, договорено је да се са повлачењем причека и оно је почело тек 15. децембра 1915. по новом календару.

Помоћник начелника штаба Врховне команде, генерал и војни историчар, академик Живко Павловић, забележиће у књизи „Рат Србије“: „Да се није залудничило у Пећи, хране би било и до Скадра и не би наступила формална глад, те ни одступање не би било у оној мери трагично.“

Црнорукци су настојали да докажу да до повлачења није требало ни доћи, само да је Пашић допустио да се Бугарска нападне у октобру 1915. године, пре него што је извршила мобилизацију.

„Потпуно неразумевање владало је, међутим, и између Срба и њихових савезника. Русија, Британија и Француска, у септембру 1915, спречиле су Србију да нападне Бугарску и да тако на време анулира њен ударац у леђа српске војске. Заузврат су Србима обећавали да ће им из Солуна притећи у помоћ.

На томе се заснивао српски ратни план када је почео напад непријатеља. Српска војска, међутим, није успела да се споји са савезницима, који су 5. октобра почели да се искрцавају у Солуну.

Те француске и британске трупе биле су преслабе да би одбраниле долину Вардара од Бугара, и да би се пробиле кроз њихове редове. За епску причу потребан је и мотив издаје“, сматра др Милош Ковић.

ГРЕШКЕ Врховне команде, нажалост, историографи нису детаљно истраживали. У сваком случају, она је била обележена као главни кривац – самим тим што је у Скадру, формално на препад, била растурена.

А војвода Путник је испао „жртвено јагње“ регента Александра. И њему и Пашићу је одговарало да се кривица за војни пораз и жртве у повлачењу свали на старог војводу и његову команду.

За начелника Врховне команде постављен је Петар Бојовић, генерал коме је управо регент Александар пред Колубарску битку одузео команду над Првом армијом. Смењен је и министар војни, Раде Бојовић, а на његово место постављен генерал Божидар Терзић. Смене у Врховној команди, и у Министарству војске, спроведене су глатко и нису уопште изазвале неке проблеме у официрском кору, сем међу припадницима „Црне руке“.

РЕГЕНТ Александар је у фебруару 1916. разговарао са генералом Драгутином Милутиновићем, командантом Вардарске дивизије првог позива. Интересовао се „како је уопште задовољан целокупним радом приликом повлачења кроз Албанију“.

Добио је одговор:

„Никаква припрема није на време учињена за наше одступање испред надмоћнијих непријатељских снага, ни преко Албаније, као ни у правцу Солуна, где су били наши савезници Французи и Енглези, а који су нам били пошли у помоћ. Последица тога је била, да смо без генералне битке изгубили много војске, као и готово сву артиљерију, возове, и тако даље…“

Александар Карађорђевић је на крају разговора генералу уручио Орден Светог Владимира IV степена са мачевима.

– Ово је награда за ваш рад кроз Албанију!

Сутрадан, генерал Милутиновић је смењен са положаја команданта.

Николу Пашића, поред црнорукаца нападали су и цивили. Окривљивали су га за све, па и проклињали. Негде у албанским гудурама пришао му је један сељак и сасуо у брк: „Ти ли си Пашић… Тешко нама… Проклет да си! Због тебе изгубисмо земљу и домове своје!..“ Пашић је одмахнуо руком и рекао:

– Више волим да ме они грде, но да ме њихова деца проклињу!

АТЕНТАТ У СКАДРУ

У ДЕЦЕМБРУ 1915. године, у Скадру, Албанци са Косова планирали су атентат на регента Александра и Николу Пашића.

По сведочењу поручника Младена Стаматовића, који је био специјални изасланик владе код Ахмета Зогуа, аустроугарска команда у Призрену платила је Асан-бегу Приштини да организује убиство председника Владе и престолонаследника. У Скадар је упућена група од 20 атентатора. Ову информацију Зогу је рекао Стаматовићу на „бесу“.

Аутор: Иван Миладиновић

Извор: Вечерње новости

Везане вијести:

Вјерни отаџбини: Од Србије до Крфа – пут голготе

100 година од Албанске гологоте србског народа и војске …

Епопеја у Кадровима од милион речи | Јадовно 1941.