Сусрет са историјом: Бацање Срба у море, ништа ново за Сплит

Огласио се и Мартин Паук, члан градске скупшине Сплита, “ногометни судац, човик од спорта”: “Делије драге, сад причајте какво је море у фебруару.”

Какве ли симболике! Последице “паукове мреже” националне нетрпељивости и мржње, испреплетене пре много деценија, када су Срби проглашени као једини кривци за све недаће хрватског народа, и да све зло долази из Београда, осетила су тројица ватерполиста. Али нису они први.

Пре тридесет и четири године, далеке 1984, после утакмице Хајдук – Црвена звезда, разуларена маса навијача бацила је у море неколико аутомобила са београдским регистрацијама. И то им није било довољно: почео је лов на питомце средње морнаричке подофицирске школе, углавном из Србије, који су недељом имали излаз у град и били у униформама.

И бацали су их у море.

И тада се узбуркала цела Хрватска. Пљуштала су саопштења из општинских партијских комитета, социјалистичког савеза, свих градских и републичких форума… Давана су чврста обећања да ће се одлучно стати на пут свим негативним друштвеним појавама с примесом национализма, да ће виновници бити најстроже кажњени.

Колико је навијача Звезде из Книна бачено у море, то само они знају. Свака утакмица у Сплиту завршавала се тучом. Книњани ће се зато појавити на “Маракани” са транспарентом: “Кад не можемо да навијамо у Сплиту, навијаћемо за Звезду у Београду.”

И цела ствар се завршила тако што је пред судију изведена група малолетника од петнаестак година.

Аутор овог текста тих дана је у Сплиту, с новинарским задатком да од будућих подофицира Ратне морнарице сазна “какво је море у фебруару”. У ресторану “Адријана”, на самој Риви, по којој су јурили ватерполисте и бацали “дицу” у море, разговарам са Миљенком Смојем. Сећате ли се Миљенка Смоје, оног сплитског новинара, књижевника и сценаристе, аутора култних телевизијских серија због којих недељом увече ни у једном југословенском граду није могао да се сретне човек? Сви су били приковани уз мале екране и дивили се Року Прчу или шјор Дуји, јунацима серија “Мало мисто” и “Вело мисто”. А Смоје је тада говорио:

“Ти курбини синови што су бацали дицу у море, нису то фини, фетиви Сплићани, већ нови свит, који се спустија са сви стран. Они су црвени, југославенски Сплит, спустили са друге стране брда. Ако им нешто смита, ако им нешто фали, што не отиду исприд опћинског комитета и не разлупају они ‘мерцедес’ којим се вози секретар партије.”

Враћа се на стварање прве Југославије и вели:

“Куме мој, 1918, када је у ови град дошла српска војска, које феште, говори, славље… Риви су Сплићани дали име Обала мајора Стојана, јер је доша бранит од Талијана. А сад тај олош користи спорт као један националистички полигон, и ма колико о томе говорили, ми још очигледно нисмо свисни где нас све то може довести.

“Не забрињава мене кад десет пијаних, лудих младића иду около, галаме и вичу ‘Живео Павелић’. Забрињава ме, ако то шта они вичу слуша њих 1.000 и не реагује. Кличу ономе који је без трунке стида продао Италији Сплит и хрватску јадранску обалу.”

А онда су дошле године расплета у Југославији. Миљенко Смоје је у својим текстовима подржао Србе на Косову и антибирократска настојања у Србији, као покрет против окошталих партијских структура са којима је он ратовао, бавећи се судбинама малих људи. Подржао је и митинг на Ушћу “Сплит је морао тамо послати делегацију у најјачем саставу”.

Када је Хајдук променио грб на дресовима, никад више није отишао на утакмицу. О првом вишестраначком сабору и Туђману је написао: “Оли нас генерал оће опет гурнут у братоубилачки рат? Оће ли се он прогласит за поглавника?”

Није могао да се помири што је 30.000 његових суграђана, 6. маја 1991. године, испред Команде ратне морнарице, гледало дављење војника Светланча Нацева, из струмичког села Василево. Када се пуцало на зграду Команде и када је убијен војник Саша Гешовски из Кавадараца, а тешко рањен Тони Стојчев из Македонске Каменице.

Пре пола године, Сплит је облежио 27 година од “хисторијског просвједа” и, према писању “Слободне Далмације”, нико није споменуо невину жртву.

Миљенко Смоје је због свега тога сурово кажњен, протеривањем из јавног живота. Његов Сплит га је ујео за срце. Више него болест, више него старост. Проглашен за просрпског бољшевика! За хрватомрсца. Није смео да се појави ни на Риви. Конобари су одбијали да га услуже. На вратима његове куће је освануло: “Лепа и Смоје, четници.” Угрожен са свих страна, морао је да се склони у једно село код Омиша.

Пред смрт од опаке болести, 1995. године, рекао је: “Боље рак него рат.” Сахрањен је, по својој жељи, најскромније и на брзину, готово у зору, у присуству мале групе преосталих пријатеља. Не у свом граду, поред предака, него у селу Жрновница.

Шта би данас барба Миљенко рекао о покушају линча над Звездиним ватерполистима? Не би имао ништа да дода оном што је говорио за живота.

НАЈУЖАСНИЈИ ЛОГОР

Док је Миљенко Смоје живео у изолацији, “Лора”, некадашња касарна ЈНА, била је претворена у војни затвор у који су довођени заробљеници из Хрватске, Босне и Херцеговине, али и Срби, мештани из села око Сплита. Кроз логор је прошло 1.005 регистрованих затвореника. Били су изложени стравичној психофизичкој тортури. Према сведочењима преживелих, затвор “Лора” сматран је за један од најужаснијих логора на простору бивше Југославије током ратова и био је у функције све до 1997. године.

Споменик, или спомен-собу у Сплиту, највећи хроничар овог града, наравно, нема. Али зато постоји споменик, у Улици Руђера Бошковића, паравојној формацији профашистичке Хрватске странке права “Рафаел витез Бобан”, која је име добила по усташком команданту из Другог светског рата. Ова јединица је била задужена за исељавање Срба из станова. У улици где им је захвални Сплит подигао “вечно обележје”, готово сви станови су били у власништву ЈНА.

Немогуће је тачно рећи колико је српских породица тада избачено, а Жупанијском суду у Сплиту је поднето 330 пријава због нелегалног исељења. Процене су, ипак, да је тај број најмање три пута већи.

Према истраживањима професора Светозара Ливаде, за последњих двадесет година у Сплиту број грађана српске националности смањио се за више од шест хиљада. На несрећу, ова бројчана померања броја становника углавном су остварена насилним путем.

У понедељак ујутру, два дана после јурњаве по Риви, зидови сплитске Основне школе “Скалице” осванули су ишарани увредљивим графитима: “Мрзим школу и Србе” и “Мрзим Србију”. На другом зиду је велико ухато “У” с крстом. Испод њега пише “За дом”. На једним вратима нацртан је велики кукасти крст.

Сећате ли се Стипе Шувара, оног хрватског политичара из Титове епохе, оног што је увео у средње школе усмерено образовање, што је био председник ЦК СКЈ и члан Председништва заједничке државе, док га Туђман није опозвао? Е, тај Шувар је пре равно 45 година, 1974. (какве ли коинциденције, баш у Сплиту), на једном научном скупу рекао да се духовна основа хрватског национализма налази у мистичном схватању бића нације, у фетишизирању властите нације…

Стари Латини су казали: “Историја је учитељица живота.” У нашем случају, изгледа да је много ближа истини парафраза Милована Витезовића: “Историја нам је била учитељица живота, онда су стигли неки људи из шуме и силовали нам учитељицу.”

Аутор: ИВАН МИЛАДИНОВИЋ

Извр: ВЕЧЕРЊЕ НОВОСТИ