Страх од рака отерао у туђину

У оквиру две кампање „Намерна сила“ (од 30. августа до 20. септембра) и „Мртво око“ (од 29. августа до 14. септембра), НАТО је 1995. године бомбардовала положаје Војске РС. Напад је извршен са око 10 тона експлозива, укључујући и муницију са осиромашеним уранијумом која је коришћена на најмање 15 локација.

Недељко Зеленовић, публициста и књижевник из Лукавице који је први обелоданио да је та муниција узрок енормног броја оболелих од малигних болести, у разговору за „Вести“ открива да је тадашњи државни врх Србије и РС на челу са Слободаном Милошевић и Биљаном Плавшић, наредио да се сви извештаји о радиоактивности после бомбардовања РС 1995. године означе као државна тајна како становништво не би захватила паника, а постдејтонска територија Српске остала без становништва.

Породична трагедија

– Одмах по завршетку НАТО бомбардовања, на терен су изашли стручњаци који су мерили присутну радиоактивност на гађаним локалитетима. Са тим налазима су отишли код Милошевића и саопштили му алармантне детаље. Међутим, он им је рекао да се читава прича заташка зато што може произвести панику и масовно исељавање из Српске. Лично сам био присутан када су долазили стручњаци из Винче и Гајгеровим мерачем мерили радиоактивност. Пиштало је на све стране, али извештај који су саставили никада није угледао светло дана. Није једини извештај који се до данас прикрива – тврди Зеленовић.

Ћутња по налогу великих сила

Др Зоран Станковић, некадашњи начелник ВМА који је годинама упозоравао на опасност последица бомбардовања осиромашеним уранијумом, потврдио је за „Вести“ део тврдњи Недељка Зеленовића, наводећи да се детаљној истрази заправо противило тадашње руководство РС.
– Претпостављам да нису желели да створе панику код становништва, али и да су их притискали међународни фактори. Чињеница је да је било предвиђено испитивање затрованости осиромашеним уранијумом, али тада нисмо добили подршку актуелних власти у РС. Тражили смо да се тај простор испита и после 1995. године, када су се Срби већ иселили из Хаџића, али ни тада нисмо добили подршку. Предлагали смо да се изврши испитивање здравља људи, флоре и фауне зато што су страдале и животиње, али и читави комплекси шума. Ништа није урађено, а верујем да је основни разлог био утицај великих сила на њих – каже Станковић.

И он се, као и највећи број мештана Хаџића, после потписивања Дејтонског споразума, преселио у Братунац, а узрочно-последичну везу муниције са осиромашеним уранијумом и све већим бројем умрлих је препознао на најтрагичнији начин. Од рака су му умрли отац и мајка и неколико чланова ближе породице. Сви су током бомбардовања НАТО били у Техничко-ремонтном заводу у Хаџићима или у његовој непосредној близини.

Гађан и ресторан

Бомбардовање положаја ВРС око Сарајева, па самим тим и Хаџића, трајало је све до 12. септембра 1995. године. Неселективно су гађани сви објекти у Техничко ремонтном заводу: погони, магацини, управне зграде, па и објекат ресторана друштвене исхране. Поред тога гађане су и касарне Жуновница и Ушивак, објекат за пескарење. Сви радници ТРЗ су били на својим радним местима током тих напада, а истини за вољу многи су касније, и не схватајући шта је по среди, делове тих граната односили кући као сувенире.

Под притиском јавности, 17. јануара 2001. године, Хаџиће и Братунац је посетио представник Генералштаба тадашње ВРС.

– Он је Гајгеровим мерачем мерио радијацију у тадашњим погонима Техничко-ремонтног завода (ТРЗ), али новинарима и другим сведоцима није дозволио да том мерењу присуствују. Тада је требало бити извршен и превентивни медицински преглед око 300 радника ТРЗ, али то никада није урађено – истиче Зеленовић и додаје да је цела прича добила светски карактер годину дана раније, тек пошто су је обелоданили италијански новинари због све више италијанских војника оболелих од рака који су претходно службовали у БиХ и касније на Косову.

Помор становништва

– Према подацима које сам пронашао у Књизи умрлих братуначке православне цркве, 1996. године од рака је умрло 52 Срба из Хаџића, следеће 49, а 1997. године 68. Године 1999. и 2000. доносе катастрофалне податке. Од 101 умрлих у Братунцу, њих 40 је из Хаџића, годину дана касније од 105 умрлих, њих 51 је бивших комшија. Међутим, сви родом из Хаџића су преминули од последица карцинома – напомиње Зеленовић.

Канцер покосио и НАТО

Према подацима Удружења жртава осиромашеног уранијума из 2013. године, више од 300 војника, који су били припадници снага НАТО-а, умрло је од разних врста тумора, доминантно у лимфном систему, а више од 3.600 их је оболело.

Притиснут чињеницама, УН је 2003. године саставио извештај „Осиромашени уранијум у БиХ – постконфликтна процена животне средине“ у коме је наведено присуство муниције са осиромашеним уранијумом на три локације: Техничко-ремонтни завод у Хаџићима, касарна Жуновница и Складиште артиљеријског оружја на Хан Пијеску.

Опасна и вода

У документу УН се наводи и да су због могућности да је уранијум доспео у воду неопходне редовне анализе.
– Никада нису обављене, јер ово је и даље табу тема, а страдање становништва се наставља зато што и све више муслимана који су населили Хаџиће обољева од карцинома – наглашава Зеленовић и додаје да су уз помоћ неколицине посланика Парламентарне скупштине БиХ 2004. организована два округла стола о последицама НАТО бомбардовања радиоактивном муницијом, али да није било подршке од званичних власти, ни БиХ, ни РС.

Комисија Парламентарне скупштине БиХ за истраживање последица радијације осиромашеним уранијумом формирана је 2005.

Утврђено је да је на БиХ током НАТО бомбардавања пало око 3,5 тоне бомби и зрна са осиромашеним уранијумом.

– Становници Хаџића и радници ТРЗ и данас умиру од карцинома, али се више са сигурношћу не може пратити ова појава, јер у Братунцу моментално живи само неколико стотина некадашњих становника Хаџића. Већина породица се преселила негде другде, а чак 400 комплетних породица је отишло у Америку и Аустралију – закључује Недељко Зеленовић.

Извор: Вести онлине

Везане вијести:

Служен помен српским војницима страдалим у НАТО бомбардовању

Филм: Лет у злочин