СТРАДАЊА СРБА У СЈЕНИЧАКУ НА КОРДУНУ ПОСЛИЈЕ „ОЛУЈЕ“ 1995. ГОДИНЕ

Хрватски војници и цивили су месецима пљачкали по Сјеничаку. Најпре су одводили стоку, а затим одвозили покретну имовину најпре тракторе и аутомобиле, а потом и пољопривредне машине и прикључке. На „ред“  су дошли намјештај, столарија и електричне инсталације. На крају су одвозили чак и куће-брвнаре. Десетак имања имућних и виђенијих Срба у селу су запаљена чиме је послата јасна порука да се ни не помошља о повратку.

Пише: Светозар Данчуо

Вјерујући да никоме нису нажао учинили и да за ништа нису криви, а најмање за рат, мали број српских цивила, свега неколико стотина, углавном старијих, остало је на „кућном прагу“ на Кордуну у току хрватске агресије у августу 1995. године. Мотиви да се „сачека“ Хрватска војска били су различити – најчешћи родбина на „другој страни“, а било је и оних којима је колона „измакла“ или нису имали превоза или се нису могли кретати због болести. Неки једноставно нису имали снаге да напусте дом својих предака и жељели су сачувати тешко стечену имовину.

Тако је било и у Сјеничаку у којем је од предратних 3.000 становика тога августа 1995. у селу прве хрватске јединице дочекало њих неколико десетака. Проласком кроз мјесто ове јединице већ 7. августа чине прве злочине што је навело преостале малобројне цивиле да се склоне у шуму док их не прође „бјес“ или док се не појави рођак-спаисоц у униформи Хрватске војске или полиције. Међутим „ослободиоци“ нису мировали наредних мјесец и више дана.

Према подацима Хрватског хелсиншког одбора (ХХО) из Загреба и Докумнетационо-информацоног центра Веритас из Београда у Сјеничаку су припадници Хрватске војске и полиције убили пет цивила: Бранка Пелеша (64), Васу Бижића (77), Ђуру Манојловића (68), Јелицу Мркобрад (68), Марка Бијелића (66) и припадника СВК Петра Рудана (45). Према истражитељима ХХО сви убијени претходно су били изложени тортури и различитим облицима мучења.

Тако су Ђуру Манојловића „Јуру“ рођаци нашли измрцвареног у купатилу у кући у Горњем Сјеничаку. Претпоставља се да је био изложен випедневном најбруталнијем мучењу пре него што је подлегао ранама. У близини његова куће уз главну пут Карловац – Вргинмост била је „база“ Хрватске војске.

– Мој тата је убијен две недеље по доласку Хрватске војске. Нису га одмах убили него су га данима мучили и злостављали. Ненаоружаног старца од 68 година? Њихова стража је била поред наше куће. По доступним информацијама ту је било више од 10 војника, прича Ђурина ћерка Милка Тепшић која 50 година живи у Канади.

Породица је покренула судски поступак пред хрватским судовима надајући се да ће злочинци бити приведени правди. Међутим тужба је одбијена, а они су морали да плати судске трошкове.

 -Тужили смо Хрватску државу јер је она одгворна за смрт мога оца. Жељели смо да пронађу и казне злочинце који су га мучили и убили. Међутим на суду нисмо добили правду – ти злочинци су за њих хероји. Припадници Хрватске војске који су присутвовали убиству нису желели да свједоче или су једноставно ћутали. На крају смо морали да платимо 24.000 куна (око 3.500 евра) судских трошкова. То нам дође више као казна што тражимо правду. Тешки су ови дани августа за моју фамилију, тужна је Милка.

Хрватска претходница је већ 7. августа 1995. ухватила Петра Рудана „Руса“, који је једини од убијених био припадник Српске војске Крајине и претпоставља се да је био заостао иза своје јединце. Њега су мучили и на тај начи што су га везали за војно возило и вукли по цести, а на крају му одсекли главу. Са тим „тријумфом“ на колцу данима су се возали кроз мјесто.

У прољеће 1996, послије топљења снијега, глава је пронађена три километра од тела. Тек 2019. године његови посмртни остатци су иднетификовани и сахрањени у породичну гробницу на мјесном гробљу у Доњем Сјеничаку.

-Бог све види и све зна. Моја туга расте, а освету не тражим. Свакој мајци њеног сина је жао без обзира на којој страни био. Моја мајка је отишла у земљу са великом раном на срцу. Волим је до неба и сваки пут кад одем на гроб причам јој о њеном сину, каже Петрова сестра Ружа о туги мајке Данице која је умрла пре идентификације тела, не сазнавши тако пуну истину о страдању сина.

И тело Бранка Пелеша „Лоје“ ћерка Мара је пронашла близо куће у Горњем Сјеничаку у јесен 1996. године када је успела да некако из избеглиштва из Србије дође до родне куће. У извјештају ХХО пртпоставља се да су га припаднци Хрватске војске убили почетком августа 1995. године када се из окружења у Топуском враћао својој кући. Ћерка је револтирана на комшије, првенствено на повратнке са „хрватске стране“ који су први дошли у село, што више од годину дана нису ништа предузели да се сахрани већ су пролазили поред леша и препустили га звјерима.

Смрт Васе Бижића описао је у књизи „Криве куће Кривокуће“ доктор Бранко Кривокућа, дугогодишњи диркетор Дома здравља и једно време председник Скупштине општине Војнић, иначе и рођак страдалог.

-Васо Бижић, отац моје снаје, живео је у Ласињском Сјеничаку. Био је добар човјек, човјек за кога се може рећи да никада није ни мрава згазио, а камоли неком направио нажао. Он није имао снаге да напусти своју кућу, а још мање снаге да остави своје краве, свиње, кокошке, мачке и пса. Јер да их је напустио он би престао бити он  – Васо Бижић, а он на то није могао пристати. Дошле су усташе и то усташе из околних хрватских села. Навалили су да му одведу краве и свиње. Васо се томе вербално супорставио, а они онда пале његову кућу, њега вежу конопцем и бацају га у ватру. Тако је грозно завршио, Васо, у мукама – човјек који никога никада није мрзе, човек који је имао зета Хрвата. Зет Томо није дошао да спаси свога ђеда, а често је долазио пре рата да му Васо натовари његова кола живежним намирницама. Какав је то начин, какви су то људи? Никакав начин, никакви људи, пита се др Кривокућа у књизи коју је написао и штампао Канади у коју живи од 1997. године.

Важно је још додати да је Васо убијен у септембру 1995., више од мјесец дана послије „олује“. Његову смрт су, сакривени у оближњем шумарку изнад куће посматрали син и малолелтни унук. Њих су, као неугодне сведоке чији животи су због тога био у опасости, експресно преко УНХЦРа, за неколико месеци иселили у Сједињене Америчке Државе.

И Марка Бијелића „Цестара“ припаднци Хрватске војске су убили у његовој кући у Горњем Сјеничаку у септембру 1995, мјесец и више после уласка у село.

За све ове злочине у којима су страдали српски цивили, иако су починиоци углавном познати, још увјек није покренут судски поступак нити су кажњени на било који начин, па ни дисциплинском мером од надлежне војне или полицијске команде.

            УБИСТВО НОВИНАРА BBC-А ЏОНА ШОФИЛДА

Кроз Сјеничак је на путу за Вргинмост 9. августа 1995. прошла трочлана новинарска екипа Британског јавног сервиса ББЦ-а која је извјештавала о хрватским ратним операцијама. На раскрсници путева Сјеничак-Вргинмост-Острожин екипа је стала и почела снимати Хрватске војнике како пале српске куће. Хрвати су пуцали на њих без обзира што су возило и новинари имали јасно видљиве ознаке – ПРЕСС које указују да се радило о новинарима.

Према извјештају Међународног комитета за заштиту новинара хрватски војници су пуцајући из непосредне близине убили ратног репортера Џона Шофилда (29) и лакше ранили двојицу чланова новинарске екипе. Ни за овај злочин у Хрватској није покренут судски поступак, али нажалост и у самој Великој Британији све се заршило на протесту Министарства спољних послова упућеном Фрањи Туђману. Ни Друштво новинара Хрватске до данас није положило цвијеће на мјесту погибије нити је одржало комеморативни скуп посвећен овом убијеном колеги чија је редакција била стационирана у Загребу.

Породица погинулог новинара је на мјесто трагедије поставила спомен обиљежје са спомен плочом посвећеној Џону Шофилду. Међутим споменик је био неколико пута оштећиван па чак и разбијан. Породица је све донедавно споменик обнављала, да би на крају по свој прилици одустала и од тога.