STJEPAN MESIĆ: Posao sam obavio, Jugoslavije više nema

Iz knjige dr Momčila Diklića: Narod bez šanse, Institut za evropske studije, Beograd, i Udruženje Srba iz Hrvatske, Beograd, 2015.

(…) Kao što je poznato, hrvatski Sabor je doneo odluku da smeni dr Stipu Šuvara i da na njegovo mesto postavi Stjepana Mesića. S obzirom da je tada Šuvar obavljao funkciju potpredsednika Predsedništva SFRJ, Mesić je automatski zauzeo to mesto. Ipak, kandidovanje Stjepana Mesića izazvalo je dosta negodovanja, s obzirom da je već tada bio poznat kao izrazit antijugosloven i potvrđeni antisrbin. Mesić je bio poznat kao veliki hrvatski nacionalista i šovinista i kao veliki poslušnik dr Franje Tuđmana. Ulazak u Predsedništvo je još nekako prihvaćeno, sve dok nije došlo do smene na čelu Predsedništva SFRJ. Kad je dr Borisava Jovića trebao da zameni Stjepan Mesić, dolazi do velikog nezadovoljstva te odbijanja Srbije i Crne Gore (danas je Stjepan Mesić počasni građanin Podgorice, glavnog grada Crne Gore. Kao tadašnji predsednik Hrvatske postao je, 1. marta 2007. godine, prvi počasni građanin Podgorice, s obrazloženjem da se to čini za „zasluge u razvoju demokratskog društva, afirmaciji dobrih međudržavnih odnosa i položaja i ugleda glavnog grada Crne Gore“. U Srbiji, njenom glavnom gradu Beogradu, Mesić svojevremeno gostuje na Prvoj televiziji, u emisiji Ivana Ivanovića, te bez treptanja drsko objašnjava svoju ulogu u razbijanju Jugoslavije. Ali, nije on kriv nego oni koji su mu omogućili, kad više nije bio predsednik Hrvatske, da dođe i da laže, da se podsmejava srpskom stradanju – nap. I. B.) da ga prihvate, s obrazloženjem da ne mogu prihvatiti čoveka da vodi Predsedništvo SFRJ koji razbija Jugoslaviju i koji je ne priznaje. Ovim je došlo do blokade Predsedništva SFRJ i velike političke krize. Odbijanje da prihvate Stjepana Mesića za predsednika, hrvatska propagandna mašinerija, uz pomoć stranih mentora, je uspela da iskoristi za sebe, tvrdnjama o velikospskoj hegemoniji. Evropa zbog toga i sebi znanih razloga osuđuje ponašanje Srbije i Crne Gore. Tako je, uz evropsku arbitražu, iznuđena saglasnost od Srbije i Crne Gore za izbor Mesića za predsednika Predsedništva SFRJ, uz garanciju da će Hrvatska i Slovenija ispuniti obećane zahteve. Međutim, niti Hrvatska a niti Slovenija nisu suspendovale svoje secesionističke odluke, nego su išle i dalje u realizaciju otcepljenja. Izborom Stjepana Mesića došao je na čelo države antijugosloven i Jugoslavija nije mogla završiti bolje nego onako kako je prošla. Zbog pritiska spolja, morao se realizovati Brozov, Bakarićev, Kardeljev i Krležin ključ i tako na čelo države instalirati osobu za koju se znalo da će je srušiti.

Određeni evropski političari su ovde odigrali jednu od svojih najprljavijih uloga poznatih u svojoj istoriji, nateravši srpski, crnogorski i druge narode jugoslovenske orijentacije da prihvate za predsednika osobu koja će im razvaliti zemlju, za koju je, retko u istoriji, palo toliko krvi. Tako je došlo, verovatno, do nezabeleženog apsurda, da osoba “vodi državu” koju ne priznaje. Evo kako je na to reagovao novinar zagrebačkog Danasa (Gojko Marinković, Hrvatska u kliještima, Zagreb, 23. 7. 1991 – nap. I. B.): “Jer, zbilja je čudna pozicija biti predsjednikom države koju ne priznaješ, a i potpisivati odluke s kojima se ne slažeš”. Što se i očekivalo, Mesić je bio glavna kočnica funkcionisanja Predsedništva SFRJ, on ga je najviše blokirao. Poziciju je iskoristio da proširi svoje saveznike u svetu i da ih uveri u “nužnost razbijanja Jugoslavije”. Zapamćen i dobro poznat po neiskrenosti, velikoj zavisnosti i bojazni da odluke neće biti usklađene sa željama i ciljevima dr Franje Tuđmana i ostalih hrvatskih odlučujućih ljudi. Ostao je zapamćen i po insistiranju da se armija povuče u kasarne, što je i naređivao, shodno svojim ovlaštenjima. Tvrdio je, ako se vojska povuče u kasarne, da će biti sve u redu. Međutim, kasnije, kada su kasarne u Hrvatskoj već bile zauzete ili predate a vojska u najvećem delu povučena, odao ga je bivši ministar odbrane Hrvatske Martin Špegelj, koji otkriva koje su bile prave namere Stjepana Mesića u njegovim zahtevima da se vojska povuče u kasarne. Špegelj je izjavio, dok je još bio ministar odbrane, da je napravljen plan osvajanja kasarni i da su po tom planu i osvajane. Time je razjasnio zalaganje Mesića da se u to vreme vojska povuče u kasarne da bi lakše realizovali njihovo osvajanje, te da u njima bude što više tehnike i ljudstva. Poznata je njegova izjava data listu Nin (2. avgusta 1991.), u intervjuu, gde je istakao: “Nisam posljednji predsjednik Jugoslavije”. Koliko je imao iskrene namere i šta je uradio za njene interese, najbolje svedoči izjava koju je dao prilikom odlaska, a kojom se zahvalio Saboru, 5. decembra 1991. godine, te na kraju svog izlaganja istakao: “Hvala vam što ste mi ukazali poverenje da se brinem za interese Hrvatske, posao sam obavio, Jugoslavije više ne nema”. Kad se sve ovo shvati, deluje gotovo neverovatno i ne zna se šta bi se reklo. Stjepan Mesić je zapamćen po priprostim izjavama i često veoma neukusnim ili, kako kažu, „ne dubokim“. O Mesiću bih završio izjavom akademika Radovana Samardžića: „Neću da se odazovem na oslovljavanje gospodine otkad sam primijetio da tako tituliraju Mesića“. (Radovan Samardžić, Njegovanje sopstvene sličnosti, Duga, br. 458/1991 – nap. I. B.)

Pripremio: I. Brezac

Izvor: Intermagazin

Vezane vijesti:

Nikola B. Popović, Kada je počelo razbijanje SFRJ?