Stepinac, sveštenik masovnog ubice

„Moram da pohvalim premijera Aleksandra Vučića što je otišao u Potočare. Svi znaju da se u Srebrenici dogodila tragedija, to je činjenica. I Srbi su bili odgovorni za tu tragediju. Ali to ne znači da je to bio genocid. Međutim, prijem na koji je naišao srpski premijer nečuven je. Neko dolazi, priznaje da njegova zemlja deli krivicu za određenu tragediju i želi da pokaže želju da se suoči sa tim zločinom. A na kakav prijem naiđe? Dočekaju ga kao da je zločinac. Deo problema je i to što niko ne očekuje od muslimana da se ponašaju po standardima normalnog ponašanja. Kada muslimani viču „Alahu ekber“ i bacaju kamenje na Vučića, to je u redu, jer to su muslimani, nisu znali šta rade, pogrešili su. Potpuno istu stvar imamo i u Izraelu. Niko ne gleda šta radi Hamas, šta rade palestinske vlasti. Niko to ne gleda, nego kažu, oni traže mir, treba odmah da im damo državu, a niko ne gleda potpuno haos koji je nastao na Bliskom istoku posle ’arapskog proleća’“, kaže u razgovoru za „Politiku“ Efraim Zurof, direktor centra „Simon Vizental“ iz Jerusalima.

Jedan od najpoznatijih svetskih lovaca na naciste boravi u Srbiji na poziv naše vlade i sutra bi trebalo da prisustvuje sastanku Komisije za uređenje Starog sajmišta, zloglasnog nacističkog logora. Tokom intervjua Zurof je više puta ponovio svoj stav, koji je već izrekao u našem listu, da se u Srebrenici nije dogodio genocid.

– Srpske snage su pustile žene i decu da odu iz Srebrenice, nisu ih ubili. To očito nije genocid. Genocid je pokušaj da se potpuno zbrišu ljudi, a ako želite da potpuno zbrišete jedan narod, ne puštate žene i decu da odu, već ih ubijete. To je genocid. Ali, sve to je politika. Bil Klinton, koji je bio na ceremoniji u Potočarima, nije imao hrabrosti da nazove ono što se desilo u Ruandi genocidom, iako je to očigledno bilo baš to. Jer da je nazvao Ruandu genocidom Ujedinjene nacije bi morale nešto da preduzmu – ističe Zurof.

Britanska rezolucija o Srebrenici, koja na kraju nije usvojena u Savetu bezbednosti Ujedinjenih nacija, kao i mnogi koji smatraju da se u Srebrenici dogodio genocid, često kao argument koriste presudu Međunarodnog suda pravde u Hagu Radoslavu Krstiću, koji je osuđen za genocid u Srebrenici. Isti sud, međutim, presudio je da „Oluja“ nije bila etničko čišćenje niti udruženi zločinački poduhvat. Da li nas zahtevi da prihvatimo presudu o Srebrenici dovode u nemoguću situaciju, budući da bismo time priznali i da „Oluja“ nije bila ni etničko čišćenje ni udruženi zločinački poduhvat?

Možete da radite šta god hoćete i možete takođe da donosite nesuvisle presude. Sve je to politika i ako je politika pogrešna, onda nema zadovoljenja pravde.

Vi ste, svakako, u nemogućoj situaciji kada je ceo svet protiv vas. Ali, to ne znači da istina nije na vašoj strani. Pogledajte šta se dešava danas sa Izraelom, kako tolike zemlje osuđuju Izrael za prekomernu upotrebu sile u Gazi i očekuju, u suštini, od nas da sedimo i gledamo kako Hamas bombarduje naše civile i gradove dan za danom. Jedini je problem što smo mi malo pametniji od Hamasa i uspeli smo da zaustavimo rakete. Ali da nismo to uradili, znate li koliko bi izraelskih civila poginulo? Hiljade.

Strani zvaničnici često sugerišu srpskoj strani da treba da prihvati da je ono što se dogodilo u Srebrenici genocid jer je to jedini put ka pomirenju Srba i Bošnjaka muslimana. Da li su ti zahtevi za prihvatanje odrednice genocid bez postavljanja daljih pitanja, bez dijaloga, pravi put ka pomirenju ili predstavljaju prepreku u odnosu dva naroda?

Oni traže mir i pomirenje zasnovano na lažima. E pa imam vest za vas: to nikada neće uspeti. Tako se ne postiže mir. Danas imamo sistemske napore da se promeni istorija Drugog svetskog rata i holokausta i niko ništa ne govori, sve zbog političkih interesa. U bivšoj Jugoslaviji je posebna situacija u kojoj je holokaust bio sporedna predstava mnogo većeg ubijanja Srba. Na čemu će pravda biti zasnovana? Da li će biti zasnovana na spoznaji istine i koracima koji treba da budu preduzeti kako bi se nosilo sa tim činjenicama? Ako u Jasenovcu nema nijedne slike nijednog komandanta tog logora, onda tu nešto nije u redu.

Prema medijskim izveštajima, oko 90 stranih delegacija bilo je u Potočarima, a gotovo niko od stranih zvaničnika nije došao dan kasnije u Bratunac, gde je odata pošta srpskim žrtvama iz istog rata. Kako na to gledate?

Šta ste očekivali? To je očigledno – sve je to politika. Zapad je iz sopstvenih političkih razloga odlučio da će Srebrenica biti simbol srpskih ratnih zločina. Ali, da bi osnažili taj simbol pretvorili su ga u genocid, što on nije bio. A genocid, to je nešto ozbiljno, i zato niko nije bio u Bratuncu.

Da li biste ostali pri svom gledištu da se u Srebrenici nije dogodio genocid, čak i kada bi poricanje genocida zabranila neka buduća rezolucija ili sličan dokument?

Moje shvatanje kao istoričara jeste da Srebrenica ne može da se nazove genocidom. Istorijske činjenice jasno pokazuju da nisu svi bili ubijeni u Srebrenici. Srpske snage su mogle da ubiju žene i decu, ali su ih poštedeli.

Holokaust danas često porede i izjednačavaju sa različitim događajima iz savremene istorije, pa i onim iz vremena ratova devedesetih godina. Tako se porede opsada Staljingrada i opsada Sarajeva, čak i dnevnici Ane Frank i sarajevske devojčice Zlate Filipović. Kako gledate na takve interpretacije?

Ono što se sada dešava može se nazvati „holokaust zavist“. Posle mnogo godina ljudi su konačno shvatili koliko je holokaust važan, on je postao simbol ogromnog ljudskog stradanja i svi žele da budu na istom nivou kao holokaust. Ako je to već slučaj, onda je opsada Sarajeva isto što i opsada Staljingrada. Ljudi koji su pogođeni tim zločinom žele da imaju isto priznanje i prepoznavanje kao i žrtve holokausta koje su to priznanje dobile 60 godina posle stradanja. Holokaust je nešto bez presedana i apsolutno jedinstveno. Sada svako želi da zakači svoj vagon za holokaust. Jedan od najboljih primera za to jeste Deklaracija iz Praga od 3. juna 2008. godine. Praška deklaracija koju su  potpisala 33 uglavnom istočnoevropska intelektualaca navodi da Evropa neće biti jedinstvena dok se nacizam i komunizam ne prepoznaju kao isto zlo. Oni žele da ponovo napišu sve udžbenike iz istorije u Evropi u duhu tog jedinstva. Dakle, Evropa je imala dve tragedije: jedna je holokaust, druga komunizam. Istorijski, to je potpuna laž. Na primer, u Muzeju genocida u Vilnjusu, koji se nalazi u nekadašnjoj zgradi KGB-a, do pre godinu i po dana nije bilo nijedne reči o pravom genocidu, masovnom ubistvu Jevreja iz Litvanije koji se desio samo 12 kilometara odatle. Nacisti su ubili 17.000 Jevreja, ali su u tome najviše učestvovali specijalni litvanski odredi za masovna ubistva. Mi smo protestovali, pa su napravili malu sobu o holokaustu, ali gotovo cela postavka je o komunističkim zločinima. Ima i predloga da se uspostavi međunarodni dan sećanja na sve žrtve totalitarizma. A za Dan sećanja izabran je 23. avgust, dana kada se desio sporazum Molotov–Ribentrop. Dakle, mislili ste da je samo nacistička Nemačka odgovorna za smrt 15 miliona ljudi u Drugom svetskom ratu. E, pa razmislite ponovo. I Sovjetski Savez je odgovoran jer su potpisali sporazum sa nacističkom Nemačkom. Dakle, zemlja koja je osmislila, isplanirala i vodila najveću fabriku smrti u istoriji čovečanstva dovodi se u istu ravan sa zemljom koja je oslobodila istu tu fabriku smrti.

Kako gledate na najave kanonizacije kardinala Alojzija Stepinca? Uskoro bi trebalo da počne i dijalog o tom pitanju Srpske pravoslavne crkve i Rimokatoličke crkve u Hrvatskoj.

Bože sakloni! Ante Pavelić je bio jedan od najvećih masovnih ubica Drugog svetskog rata, a Stepinac je bio njegov sveštenik, duhovni savetnik. I šta reći za takvog čoveka? To je apsurdno. I šta treba da mislim o Katoličkoj crkvi u čijim je redovima sveštenik jedan Vjekoslav Lasić koji je za Pavelića držao mise.

Pavelić je jedan od najvećih masovnih ubica Drugog svetskog rata i on danas zaslužuje misu?!

Da li mislite da je ono što se dogodilo u NDH bio genocid?

Naravno da je bio genocid. Ne samo nad Jevrejima, nego i nad Srbima, i to mnogo više nego nad Jevrejima.