Stefan Karganović: Srebrenica – raspad zvanične priče

Datum objave: četvrtak, novembar 28, 2019
Veličina slova: A- A+

U svetlu činjenica, koje ubrzano isplivavaju na površinu, zvanični srebrenički narativ, sa svojim poznatim licemernim mantrama, predstavlja vrhunski bezobrazluk.

Stefan Karganović (Izvor: standard.rs)

I na Srebrenicu se odnosi ono što je Vinston Čerčil jednom prilikom rekao za Sovjetsku Rusiju, da je „zagonetka, obavijena tajnošću, zamotana u enigmu.“ Ipak, uprkos nastojanjima da se pozadina enigmatičnih događaja na području Srebrenice u julu 1995. zauvek obavije tajnošću, činjenice koje ruše službeni narativ nezadrživo isplivavaju na površinu.

Središnje i neprikosnovene teze narativa o događajima u Srebrenici leta 1995. koje širi srebrenički lobi glase da je srpska strana u tom gradu pogubila 8.000 muslimana i da taj događaj predstavlja – genocid. Svake godine u ovo doba priređuju se pompezna obeležavanja navodnog genocida, sa retorikom i scenografijom sračunatim da prodube netrpeljivost između dve glavne zajednice u Bosni i Hercegovini, muslimana i pravoslavaca.

Uporno nametanje izmene krivičnog zakonika, čime bi „negiranje“ navodnog genocida bilo proglašeno za krivično delo, jedan je od trajnih ciljeva političkog Sarajeva, ne samo u Bosni i Hercegovini već ako je to moguće svuda. (To smo nedavno videli u Kanadi, gde je postojala ozbiljna mogućnost da takva zakonska mera bude usvojena, ali pokušaj se na kraju ipak završio neuspehom.) Jedini argumenat na čemu sve počiva je to da su ti zaključci presuđeni, jer su ih usvojili Haški tribunal i Sud BiH u Sarajevu, pa su stoga neprikosnoveni. Činjenica da u Sjedinjenim Državama, na primer, svako može da osporava zaključke Vrhovnog suda bez ikakvih krivičnih posledica zagovaračima ovakvih represivnih mera ne šalje nikakvu poruku.

U epicentru narativa o „srebreničkom genocidu,“ Bosni i Hercegovini, uporno se radi na kriminalizovanju postavljanja bilo kakvih pitanja koja izlaze iz odobrenih okvira. Po predlogu za izmenu KZ BiH koji je u još jednom takvom pokušaju Savet ministara BiH trebalo da usvoji 22. juna 2017. godine, a koji bi zatim bio podnet na razmatranje Parlamentarnoj Skupštini, svako „negiranje“ zaključaka ova dva suda u vezi sa Srebrenicom u Bosni i Hercegovini moglo je postati krivično delo, za koje se predviđa do deset godina zatvora. Ni ova inicijativa za kriminalizaciju slobode govore i mišljenja nije urodila plodom, ali to ne znači da ih neće biti još.

Ostala je u živom sećanju i rezolucija o „priznanju genocida u Srebrenici“ koju je Velika Britanija 2015. godine ponudila Savetu bezbednosti UN, a koja nije usvojena samo zahvaljujući vetu Ruske Federacije. Ova rezolucija je takođe predviđala krivično gonjenje osporivatelja zvaničnog narativa, ali na globalnom planu.

Represija nad slobodom izražavanja

Ova bizarna situacija, gde se usred Evrope zarad jedne uske političke agende ugrožavaju sloboda izražavanja i naučnog istraživanja, odvija se – možda ne toliko paradoksalno kao što na prvi pogled deluje — paralelno sa sve izrazitijim urušavanjem zvaničnog srebreničkog narativa. Bez krivičnog progona onih koji ga dovode u pitanje, taj narativ uopšte ne bi mogao da se održi. U broju 474 beogradskog  nedeljnika „Pečat“, visoki zvaničnik Posmatračke misije UN za BiH i Hrvatsku, portugalski general Karlos Martins Branko, objasnio je zašto – na osnovu pouzdanih obaveštajnih podataka kojima je u vreme kada su se događaji odigravali službeno raspolagao – Srebrenica nije bila genocid, niti je tamo bilo pogubljeno približno 8,000 „muškaraca i dečaka“. U tom intervjuu za „Pečat“, a još izričitije u svojim memoarima „Rat na Balkanu“, objavljenim 2016. godine u Lisabonu, general Martins Branko je izjavio – suprotno od zaključaka koje su po zadatku izveli navedeni politički sudovi – da je srebrenički masakr bio unapred izrežirani događaj. U tom događaju su, po njegovim rečima, srpski civili u naseljima oko Srebrenice bili nevine žrtve, a srpskoj strani u celini dodeljena je uloga političkog krivca.

Memoari Jeni Ligtenberg (Foto: IN4S)

Kompetentno stanovište portugalskog generala, i uzgred visokog oficira srpskoj strani potpuno nenaklonjenog NATO pakta, nije usamljeno. Primerice, 13. juna 2017. godine, u Beogradu je predstavljena knjiga holandske humanitarke Jeni Ligtenberg, „Ratni dnevnik – Pale 1993–1995.“ (priredio dr Mirko Šošić, 2016), takođe memoarskog karaktera. Jeni Ligtenberg se devedesetih godina ispred holandskih verskih i humanitarnih udruženja bavila dostavljanjem pomoći, uglavnom lekova, ratom ugroženim ustanovama i licima u Republici Srpskoj.

Svedočanstvo Ligtenbergove je dodatna važna kockica koja, podjednako kao i iskaz portugalskog generala, apsolutno potire zvaničnu verziju srebreničkih događaja. Njena beleška za 4. jul 1995, kada se nalazila na Palama, izuzetno je interesantna: „Nakon večere otišla sam u svoju sobu i zatvorila se, ali mi je došao posetilac. ’Uskoro će da se desi nešto prljavo što će odjeknuti kao grom i dati novi preokret ovom ratu.’ Posle toga je moj posetilac zaćutao i nije želeo ništa više da objašnjava. Kasnije ću imati priliku da dođem do još nekih informacija. Sve to sam morala da ’prežvaćem’ sama sa sobom i da o svemu ćutim, što uglavnom i radim nakon njegovih poseta, ali sve ovo što mi je danas rekao zvuči nekako kao loš predosećaj. Složila sam svoje stvarčice pored kreveta, razmišljanje svela na nulu i, srećom, brzo pala u san“ (str. 244).

Unapred upozorena od strane „režisera“ da se skloni, Ligtenbergova je napustila trusno područje, gde se – shodno predviđanju upućenog lica koje ju je posetilo – ubrzo posle toga zaista dogodilo „nešto prljavo“: naručeni masakr sa gromoglasnim političkim posledicama. Mada autorka ne navodi identitet misterioznog posetioca, iz konteksta je jasno da se radi o profesionalnom pazitelju (minder, na engleskom) koji je tom prilikom nije posetio prvi put i koji, takođe, nije poticao iz lokalne sredine.

Ko je skovao genocidni plan?

Pored iskaza portugalskog generala i Holanđanke, niz drugih posrednih dokaza snažno sugeriše da „genocidni plan“ (kako se rado izražava Haški tribunal) nije bio formulisan u vojnim i političkim strukturama Republike Srpske nego izvan granica Bosne i Hercegovine, s tim što su neki lokalni elementi mogli dobiti uloge terenskih izvođača, ali ništa više od toga.

Portugalski general Karlos Branko (Foto: Mario Žoao/Politika)

Između ostalog, poznate su izjave Hakije Meholjića, šefa policije u srebreničkoj enklavi, o ponudi koju je na Bošnjačkom saboru 27. septembra 1993, u Sarajevu, Izetbegović saopštio srebreničkoj delegaciji. Godinu i po dana pre događaja Izetbegović je zabezeknutim Srebreničanima hladno preneo (kako je Meholjić naveo) Klintonov predlog da „puste četnike da pokolju 5.000 muslimana u Srebrenici“ kao uslov za sticanje strane vojne podrške.

Ali malo poznata stvar u vezi sa ovim podatkom je to da Meholjić nije jedina osoba koja potvrđuje tu Izetbegovićevu ponudu. U delegaciji iz Srebrenice nalazilo se devet osoba, i sa izuzetkom jednog koji je od prirodnih uzroka posle rata preminuo, svi su privatno potvrdili Izetbegovićeve reči norveškom reditelju Oli Flijumu, dok je ovaj poslednji pripremao materijal za svoj dokumentarni film „Srebrenica: izdani grad“. Međutim, jedino je Meholjić imao hrabrosti da to kaže pred kamerama.

Još jedan detalj ukazuje na to da su strani scenaristi unapred znali za ceo tok događaja, zato što su ga režirali, i da su bili spremni da ga politički iskoriste. U neobjašnjivo nezapaženom intervjuu francuskom nedeljniku  Le Point  od 26. maja 2008. glavni istražitelj Haškog tribunala Žan-Rene Ruez otkriva znakoviti sled događaja koji je bez ikakvog smisla u odsustvu predznanja i saučestvovanja od strane njegovih nadređenih. Ruez izjavljuje da je već 17. jula, dakle kada se javno samo nagađalo o neutvrđenom broju „nestalih“, a tela pobijenih se još nisu ni ohladila, dok o „genocidu“ nije bilo ni pomena, od svojih šefova primio uputstvo da se pripremi za put u Bosnu, gde će mu zadatak biti da istraži i dokumentuje „zločin velikih razmera“. Ruez je 20. jula već prispeo u Tuzlu i otvorio istragu. Samo pet dana posle toga, 25. jula, nakon grozničave i brzometne „istrage“ obavljene prilično daleko, i sa druge strane fronta, od lica mesta gde se navodni zločin dogodio, a na osnovu izveštaja koji je Ruez uslužno dostavio tužilaštvu u Hagu, Tribunal je podigao optužnice protiv Radovana Karadžića i Ratka Mladića za „genocid, zločine protiv čovečnosti i druge ratne zločine“.

Nameštaljka

Od Izetbegovićevog zahteva u jesen 1993. da se isprovocira i dozvoli masakr muslimanskog stanovništva Srebrenice, preko obaveštajnih uvida generala Martinsa Branka o pozadini srebreničke operacije, zatim misterioznog upozorenja Jeni Ligtenberg, na dva dana pre početka vojnih dejstava, da se skloni sa opasnog mesta, završno sa kretanjem glavnog istražitelja Tribunala, koje je apsolutno neobjašnjivo mimo hipoteze o  upućenosti najviših zapadnih struktura u dešavanja na terenu – upućenosti koja je bila minuciozna upravo zato što su te strukture bile organizatori događaja koje su „istraživale“ i politički eksploatisale – sve to sugeriše samo jednu stvar, a to je nameštaljka.

Alija Izetbegović na položaju (Foto: Internet magazin)

To je stanovište koje zastupa ne samo general Martins Branko već i svojevremeni komandant UNPROFOR-a u Bosni i Hercegovini, francuski general Filip Morijon, koji je kao svedok na suđenju Slobodanu Miloševiću izjavio da je „u Srebrenici Mladić ušetao u klopku“ i da je inscenacija srebreničkih događaja „služila višim interesima koji su se nalazili u Sarajevu i Njujorku…“ (Tužilac protiv Miloševića, Transkript, 12. februar 2004, str. 32029).

Ni jedan obazrivi politički general poput Morijona, niti general birokrata kao što je Martins Branko, ipak se nisu mogli izraziti jasnije i poslati još nedvosmisleniju poruku da je  Srebrenica bila proglašena za „genocid“ ne zato što se tamo tako nešto stvarno dogodilo, nego u službi geopolitičkog projekta kojeg je smislio strani faktor. Tom faktoru su oba ova visokopostavljena i u tančine upućena svedoka, sve do penzije, bespogovorno služili.

U svetlu činjenica, koje ubrzano isplivavaju na površinu, zvanični srebrenički narativ, sa svojim poznatim licemernim mantrama, predstavlja vrhunski bezobrazluk sarajevskog političkog establišmenta, koji je u proizvodnju pokolja do guše umešan. To je istovremeno i paklena nameštaljka njegovih podjednako vinovnih inostranih mentora, kojima Srebrenica služi kao kvazihumanitarno pokriće za masovno ubijanje muslimana širom sveta, potčinjavanje njihovih država i pljačku njihovih prirodnih bogatstava.

Pri čemu, s obzirom na iz godine u godinu sve više izveštačeno a sve manje ubedljivo obeležavanja travestije stvarnih događaja na području Srebrenice iz jula 1995, ne treba nikad zaboraviti još jednu važnu funkciju, kako se slikovito izrazio profesor pok. Edvard Herman, „najvećeg trijumfa propagande na kraju dvadesetog veka“ – a to je diskreditovanje i demontaža Republike Srpske.

Izvor: STANjE STVARI

Pomozite rad udruženja Jadovno 1941.

Napomena: Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove UG Jadovno 1941. Komentari neprikladnog sadržaja će biti obrisani vez upozorenja.

KOMENTARI

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Top