Стефан Каргановић: Посао проф. Шкулића је завршен или Ђаво који зна шта је право…

Да у Скупштини Србије нема родољубивих и друштвено одговорних посланика, тешко да би јавност на време сазнала о пројекту репресивне измене члана 387. Кривичног закона, чиме се озбиљно угрожава право на критичку мисао и слободно изражавање у Србији.[1] Да се београдске „Новости“ нису изрекле, вероватно је да се не би сазнало ни то да је име угледног професора на Правном факултету, Милана Шкулића, повезано са тим неславним пројектом.[2]

Дан касније, 17. новембра, како би се у Америци рекло, the cat was out of the bag, ствар је изашла на видело, и проф. Шкулићу није преостало друго осим да у „Политици,“ под прилепљивим насловом  „Злочин негирања злочина“, објави кратку апологију pro domo sua, где објашњава своје учешће у изради овог законског предлога, вајка се, и сада када је његов део посла већ завршен, философира о значењу и домету лавине коју је покренуо.[3]

Већ од самог наслова, професорова дисквизиција почиње да се котрља низбрдо. Да будемо немилосрдно прецизни: за професионалца из области права, као што је Шкулић, негирање злочина није – злочин, него је став, мишљење. Опет, као што би се то рекло у Америци – где први уставни амандман, који штити управо кључно право грађана на слободно изражавање успешно одолева свим нападима већ више од двеста  година – далеко од тога да би то што проф. Шкулић наводи могло сматрати злочином, то је, напротив, уставно заштићен говор. Лаику, коме се нешто што је неко јавно рекао не свиђа па емотивно реагује и захтева санкционисање, за овакву појмовну пометњу могло би се опростити. Али професору права и стручњаку – не, никада.

Са ingenue опаском професора Шкулића, „некада се речима чини кривично дело,“ англосаксонске колеге би се могле делимично  сложити, али то искључиво у изузетно уским оквирима које је зацртао судија врховног суда САД, Оливер Вендел Холмс. У чувеној одлуци која слободу изражавања ставља на највећи могући пиједестал, судија Холмс је рекао да је једини вербални чин који може бити кажњив –  узвикнути „пожар!“ у препуном  биоскопу и тиме изазвати стампедо ка вратима, са фаталним последицама. Сваки други облик изражавања не само да је дозвољен, већ је подстицан у друштву које себе назива слободним и напредним. Да ли су ти оквири преуски за циљеве радне групе за израду спорног закона, у чијем је саставу био и проф. Шкулић?[4]

И узгред, уз захвалност „Новостима“ што су пустиле мачку из џака и откриле постојање и делатност те утицајне али, до пре неки дан сасвим непознате „радне групе“, која у највећој тишини и дискрецији, без знања и контроле јавности, убира дневнице и преуређује Казнени закон Србије, било би корисно када би грађани сазнали још неколико ствари. Ко је ту групу основао, када се то догодило, поред проф. Шкулића, ко су њени припадници и са каквим упутствима и мандатом она поступа?

Проф. Шкулић је потпуно у праву када у ауторском тексту у „Политици“ примећује да „нико нормалан не може бити ‘слеп и глув’ на оспоравање геноцида и других тешких међународних кривичних дела,“ мада и чинећи ту у принципу правилну констатацију из неког разлога и даље делује као да се прави невешт. То је зато што су за озбиљну дискусију која се води поводом измене члана 387. КЗ физички хендикепи које помиње потпуно ирелевантни и у томе не играју апсолутно никакву улогу. Право питање гласи како би цивилизовани људи, који нису ни слепи ни глуви, али слободу истраживања и јавне речи држе за светињу, примерено реаговали на наведена оспоравања? Репресијом непопуларних ставова и мишљења, или – аргументима? То је суштина ствари. Правилан одговор на ово просто, али фундаментално питање требало би да по службеној дужности буде јасан сваком професору права, ако не и већини барем просвећених лаика.

Правећи се и даље невешт, професор продужује: „Оспоравање геноцида и других тешких међународних кривичних дела би само по себи требало да буде кажњиво, само ако се то чини у намери изазивања националне, етничке, расне или верске мржње. Ово је веома важно, јер неко може из стриктно научних и стручних разлога полемисати и са правним квалификацијама у правноснажним пресудама, али ако то чини без намере изазивања мржње према људима због њихове припадности одређеној групи, тада то не би требало да буде кривично дело.“

У Америци, на све ово и обични људи и колеге професори Шкулићу би солидарно рекли: please cut the crap. Па ипак, пуштање овакве реторичке димне завесе убедљив је доказ да ђаво заиста зна шта је право. Као врсан правни професионалац, који је упућен у то како судови тумаче и примењују законске прописе, проф. Шкулић зна да су његова накнадна размишљања и вајкања на страницама „Политике“ – ирелевантна. Он је савршено свесан тога да тиме неће утицати ни на тужилаштва ни на судове, уколико у уторак Скупштина усвоји спорни предлог његове радне групе за измену члана 387. КЗ. Судови се руководе првенствено текстом законских прописа који се налазе пред њима, а уколико узимају у разматрање и нешто изван  тога то су намере законодавца изражене за време  скупштинске дебате, а не размишљања и коментари приватних појединаца. Према томе, политичка позорница за прогон је спремна, и проф. Милан Шкулић ће морати да живи са чињеницом да је свој блистави правнички ум ставио у службу њеног постављања.

Када буде почео кривични прогон грађана, нико неће консултовати проф. Шкулића да би сазнао његово мишљење о томе да ли се неки геноцид оспорава из легитимних научних или других разлога, који су подложни санкционисању, и да ли по том основу то представља кривично дело или не. Шкулићев посао је завршен, и он и његова размишљања сада иду ad acta. Његове умирујуће оцене и бенигна тумачења у вези са применом закона чијем је стварању кумовао лишена су значаја и без икаквог су дејства. Остаје само штета коју је направио.

Уместо накнадног прања руку, проф. Милан Шкулић је требао да поступи у складу са моралном и професионалном дужношћу и да поднесе оставку док је то још било могуће учинити на частан начин, уз одбијање да учествује у припремању предлога чије последице предвидљиво наносе озбиљну и дуготрајну повреду основним правима грађана и моралним и политичким интересима српске државе.

Ако је проф. Шкулић у својој академској кули од слоноваче имао икаквих илузија о томе у чија се кола упрегао, изјаве перјаница сребереничког лобија и плаћеничких „НВО“– ма колико сада за њега било касно – требало би да га отрезне.[5] То су Маријана Тома, „гостујућа истраживачица на Институту за студије људских права“ у Њујорку, Иван Јовановић, „експерт за међународно право,“ и личност којој није потребно никакво представљање – Наташа Кандић. Сви ови стручњаци су једнодушни у оцени да је радни производ групе проф. Шкулића мањкав зато што, за сада, изоставља оно што је њима главно и што је прави мотив за измену и допуну члана 387: позивање на пресуде Хашког трибунала, а не МКС, и претња казненим мерама за „негирање геноцида“ у Сребреници, а не у Конгу.

Ако ништа друго, правећи се блесави да је, тобож, у предложеном облику „закон заштитио негирање геноцида у Сребреници,“ промотери репресије су отворили карте. Модификација члана 387. је само прелазна етапа, стадијум у кувању жабе, која прво треба да поунутрашњи идеју политичке репресије за „негирање“ у облику који јој на први поглед не би деловао претерано опасно. Али, од забране „негирања геноцида“ у Конгу (што је граница правно могућег позивањем на Међународни кривични суд) кратак је пут до циља. У следећој етапи, на реду је допуна већ измењеног члана 307. перфидним увођењем, поред МКС, и Хашког трибунала, па самим тим и забрана поштеног истраживања и расправе о Сребреници.

Беспредметно је постављати питање, да ли је то исход који је проф. Шкулић желео. Он је одрадио своје и њега више нико неће питати ништа. Али има једно питање које би он требало да постави себи: дневнице на страну, да ли је ради ласкаве ставке у већ импресивном Си-Вију, да је учествовао у измени Кривичног законика, вредело доводити у питање сам основ либералне, правне државе – слободу критичког истраживања и неспутаног јавног изражавања?

Познајем проф. Шкулића и знам да он не верује да се у Сребреници догодио геноцид, као што у то не верујем ни ја. Знам такође да је он и јавно у својим радовима и иступима то негирао и оспоравао.

Нека се чува од злодуха којег је пустио из боце, када у следећој етапи и по њега дође.

____

[1] Види: http://www.fsksrb.ru/fond-strateske-kulture/politika/srbija-ce-biti-pretvorena-u-koncentracioni-logor/

[2] http://www.novosti.rs/%D0%B2%D0%

[3] http://www.politika.rs/scc/clanak/367943/Pogledi/Zlocin-negiranja-zlocina

[4] Види, Биљана Баковић: Који геноцид Србија не сме да негира?,„Политика,“ 18. новембар 2016.

[5] Види, Ј. Диковић-А. Рокнић, Закон заштитио негирање геноцида у Сребреници, „Данас,“ 18. новембар 2016.

Аутор: Стефан Каргановић

Извор: Стање ствари

Везане вијести:

Злочин негирања злочина

Кривично дело негирања геноцида — па тога нема ни у ЕУ

У затвор ко негира геноцид

Држава не сме да ставља печат на историјске чињенице

Поводом једне измене у Кривичном законику Србије или српски мазохистички барбарус