Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:
Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:

ЈАДОВНИЧАНИ ПОРУЧУЈУ:

Тече 80-та година од почетка Покоља, геноцида почињеног над српским народом од стране НДХ. Осамдесет година од трагедије на Велебиту, личком пољу, острву Пагу.

 

Стари Београд и нове љубави према Хрватској

Датум објаве: петак, 2 новембра, 2012
Објављено у Ратко Дмитровић
Величина слова: A- A+
Ратко Дмитровић
Ратко Дмитровић

После краћег прекида, за време и после рата, опет у Србији региструјемо већ патолошку снисходљивост и љубав према Хрватској, налазећи је у политици, култури, новинарству, док истовремено Загреб према Београду показује све веће гађење.

То код мене прераста у параноју; са све већим страхом узимам даљински у намери да изађем на РТС, јер ми се по правилу догађа да тамо затекнем неког хрватског певача. Не могу да оманем, сумњам у деловање сопствене подсвести која ме, проф. Јеротић би то савршено објаснио, приморава да пребацујем на РТС баш кад је тамо, шта ја знам, „Парни ваљак“, Нина Бадрић, „Нови фосили“, Масимо Савић, „Ладно пиво“, Борис Новковић…
Ништа немам против дотичне чељади и баш ме брига што су Хрвати, ако су добри певачи (узгред, Нина Бадрић је моја земљакиња, Српкиња са Баније), али ми смета готово необјашњива снисходљивост Београда према свему што долази из Хрватске, та потреба да се подилази некоме ко је према теби, да простите на изразу, свиња. Мислим на подилажење држави Хрватској. Горе споменути јесу појединачни случајеви, јесте да их у Београд не шаље држава, али они су пре свега хрватски певачи и њих у ову причу уводим као доказ једне све мучније и одвратније инфериорности.

ПОНОВО БЕОГРАД У ЗАГРЕБУ ВИДИ ЕВРОПУ

То траје деценијама, мало се примирило за време и после рата, али је настављено са још већим жаром. Поново Београд у Загребу види Европу, види развијени и модерни Запад, светлост париских булевара, касну ренесансу и рани барок, чује бечке валцере чији тактови долазе са сликама балова у огромним дворанама двораца подигнутих на мукама поданика једне некада моћне и силне Империје. Опет Београд баца под ноге своја велика имена, гура их у мрачне подруме запуштених националних библиотека и музеја, годинама закатанчених, и клања се пред нечим што никакве вредности нема или је има у назнакама, али је „европско“.
Свака смрдљива сплачина која из Загреба у Београд дође у форми романа, казалишне представе, телевизијске серије, бива у српским медијима оцењена као прворазредни догађај. Крлежа – за којим у Загребу речи хвале више не потежу ни оцвале фрајле из некада високог загребачког друштва, које на ноћним ормарићима већ држе последњу карту за „Максимир“ – у Београду је величина, појам. У Београду државна фирма, „Службени гласник“, штампа његове „Маргиналије“. Оне одвратне, расистичке, Крлежине квалификације о Србима, изговорене по окончању Првог светског рата, са којим може да се мери само згађеност писца Боре Ћосића (добитника националне пензије државе Србије) над српским народом, у Београду се тумаче као интелектуална слобода.
Исти ови који величају Крлежу сматрају да је „Философија паланке“ Радомира Константиновића, највреднија књига двадесетог века, објављена на овим просторима. Њима су Крлежини ставови, изнети по окончању Првог светског рата:„Беч гладује, Аустрије нема, руља завладала свјетом, рат су добили ови балкански цигани, какова ли срамота (…) А тко је нас побједио? Ови ушљиви балкански цигани, који читаве дане жваћу лук и пљуцкају по апсанама, ова неписмена багра за вјешала, тој данас Европа вјерује и дала јој је у руке некакве барјаке“ … сјајан наговештај „Философије паланке“. Једину разлику код Крлеже и Константиновића у вредносним судовима о српским писцима налазимо у случајевима Боре Станковића и Војислава Илића. Крлежа, је држао да су они неоправдано запостављени у српској култури, да је Бора велики писац, а Илић врхунски песник, док Константиновић за ову двојицу у „Философији паланке“ не даје жуту банку. Њему је све то паланачка уметност, а та и таква уметност – учи нас Константиновић, а то учење као јеванђеља разносе београдски заљубљеници у Крлежу и Константиновића – рађа национализам, мржњу, геноциде. Чему су Срби, закључак је јасан, склони.

НЕ ШТАМПАЈУ ОНИ НИ ИВУ АНДРИЋА

Спомињу ли у Хрватској српске писце, штампају ли њихова дела? Црњанског, на пример. Ма какви. Не штампају они ни Иву Андрића, иако тврде да је Хрват, а српске писце спомињу тек да би ојачали контекст идеје „велике Србије“. Ту никада не изоставе Добрицу Ћосића који у хрватској перцепцији, ево већ три деценије, има позицију сотоне, монструма који напаја све што српски дише и српски се осећа.
Немам рекох већ, ништа против да у „Јутарњем програму“ и „Београдској хроници“ РТС-а гостују хрватски певачи, глумци и писци, али само ако истовремено у „Јутарњем програму“ и „Загребачкој кроници“ „Хрватске телевизије“ гостују певачи, глумци и писци из Србије. А не гостују, нема их, никада.
Подразумева се, ваљда, да они који воде српску државну телевизију имају додатне сензоре у односу на уредничку чељад која мути одвратне и отровне коктеле по осталим телевизијама са националном фреквенцијом. Једно је кад „Парни ваљак“ гостује на „Пинку“, а сасвим друго кад добије десет минута на „Радио-телевизији Србије“. То не може, није, и никада неће бити исто.
Посебна је прича однос новинара београдских телевизија, на челу са РТС-ом, према гостима из Хрватске. Ту се пуже по поду, љубе се и руке и ноге, топи од милине. Могу ови да причају шта хоће, београдски новинар их не слуша, он дрхти од задовољства што је уопште добио таквог госта. А да га случајно приупита нешто што би се у најслободнијој алузији могло оценити као неугодно… то је искључено. То се не догађа.
Најмање десет година је прошло како нисам одгледао ниједну тзв. дебатну политичку емисију на београдским телевизијама. Ниједну. Не трошим на то више од три, четири минута. Ништа не губим, јер знам, као и ви, коме је дозвољено да гостује, шта ће да га питају, шта ће овај да одговори, како при том држи руке, како се кревељи, све је унапред познато и чему губити време. Тим пре што су све те приче хиљаду пута испричане, што су празне, демагошке, понижавајуће за здрав разум. Уместо тога читам Гогоља, Чехова или Јарослава Хашека. Сваке године бар два пута изнова читам „Доживљаје доброг војника Швејка“, издање у преводу Станислава Винавера, тако се браним од, између осталог, бешчашћа, простаклука, примитивизма и све чешће лудила које се слива са екрана српских телевизијских канала. Узгред, одавно немам дилему да је „Швејк“ најдуховитије дело написано људском руком.

СРЕЋНА ШТО ЈЕ УГОСТИЛА ХРВАТА

Како, рекох, не гледам ону врсту програма, што знају моји пријатељи, изненадио сам се кад ме је један од њих назвао да пита јесам ли гледао „Утисак недеље“, на ТВ Б92, каналу са националном фреквенцијом. То води Оља Бећковић, кћерка Матијина. Нисам, кажем. А требало је, вели овај, много си пропустио. Шта сам пропустио, питам га. Ћутање Оље Бећковић када је неки хрватски писац, гост у емисији, председника Србије назвао фашистом. Не верујем да је ћутала, покушам да му опонирам, заиста не верујући да се то може оћутати. Погледај сутра на њиховом порталу, то је сам крај емисије, рече овај. Погледам и заиста је човек, писац из Сплита, Анте Томић, председника Србије назвао фашистом. И лоповом. И заиста је Оља Бећковић ћутала, са блаженим изразом лица, срећна што је угостила једног Хрвата, Далматинца. Шта би се догодило да је неки српски писац, гостујући на „Хрватској телевизији“, председника Хрватске назвао фашистом? Емисија би тог часа била прекинута, а од госта из Београда тражило би се јавно извињење. Наравно, све ово је незамисливо, јер на „Хрватској телевизији“ или неком од малобројних ТВ канала у Загребу, не гостују или се појављују, врло, врло ретко, јавне личности из Београда. Такви се још у ходнику извињавају „због српске агресије“, а на свако спомињање Срба и српства колутају очима, згражавајући се над самим питањем. Подсећам да је прошле година на ХРТ-у сат времена гостовао српски писац из Београда (тако су га најавили) Владимир Арсенијевић. Овај је, не буди лењ, у емисији одбацио свако припадање српском народу, рекавши да он нема то осећање. Ја нисам Србин, ја сам писац, казао је.
У ствари, ниједан Београђанин, да не кажем Србин, који је последњих година добио прилику за наступ на „Хрватској телевизији“, није испољио нормално и очекивано поштовање према народу и држави из које долази, али је испољио ону снисходљивост према свом домаћину какву показују београдски новинари према својим гостима из Хрватске.
Има ту још нешто; нећете дочекати да неки хрватски „јавни дјелатник“, из сфере политике или културе, у Београду каже једну ружну реч о својој држави, политичком систему, да уопште коментарише догађања у земљи из које долази. Код Срба је обрнуто, Срби користе сваку прилику да баш у гостима, у туђој авлији, за туђом трпезом, нарочито у Хрватској, опањкају своју државу, да коментаришу унутрашња питања о којима се, из пристојности, не говори „ван куће“. То је питање доброг одгоја, питање части. Хајде да не трошимо папир на Соњу Бисерко, Жарка Кораћа, Наташу Кандић, разне елдепеовце из другосрбијанских медија и културних институција, ту је све јасно, али не могу, а да не споменем Зорана Живковића, председника Владе Србије после Ђинђићевог убиства, својевремено заменика председника ДС-а, сада кандидата за шефа те странке. Он је, има томе највише недељу дана, прихватио да се из родног Ниша укључи у програм „Хрватске телевизије“ и коментарише политичке односе и у ДС-у и у Србији. Није вам тешко да претпоставите шта је причао.
Мали је ово простор да се упознамо са свим или већином оваквих и сличних понашања политичке, културне и медијске елите у Београду. Љубав према хрватству у Београду добија нове замахе.

Извор: ПЕЧАТ

Везане вијести: Ратко Дмитровић

 




Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани вез упозорења.

КОМЕНТАРИ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Top