Uvek je hrvatska priča prema Srbiji i Srbima ista – zuboškripeća, zamućenog pogleda – i ostaće takva. Puna rezervi, najblaže rečeno, ili protkana mržnjom, realno rečeno
Ratko Dmitrović
Ceo državni mehanizam, vlast i opozicija, mediji, Sabor, sve se u Hrvatskoj poslednja tri dana diglo protiv Srbije. Kao da su tenkovi iz, šta znam, Sremske Mitrovice, krenuli prema Batrovcima ili Tovarniku. Retorika ravna onoj antisrpskoj, predratnoj, iz 1990. godine, o velikosrpskim ambicijama, srpskom hegemonizmu, koja nas je i uvela u rat. Pršti od optužbi da Beograd planira komadanje Hrvatske, da je „tamo“ (u Srbiji) i dalje sve isto, da Srbima ne treba verovati ni kad se u evropska odela presvlače.
Srbi u Hrvatskoj u strahu opet zaključavaju kapije, večeri provode uz potpuno spuštene roletne, hodaju senovitom stranom ulice. Šta se dogodilo? Šešelj. Izjavio je po povratku u Beograd da se ne odriče linije Karlobag-Ogulin-Karlovac-Virovitica i to je službenom i neslužbenom Zagrebu poslužilo za novo obrušavanje na Srbiju.
Šta je Šešelj rekao što Hrvati odranije nisu poznavali kao njegov program i san?
Ništa. Šta je devedesetih uradio na planu uspostave te „zapadne srpske granice“?
Ništa. Šta danas po tom pitanju može da uradi? Ništa, i manje od toga. Pa otkud onda ovolika halabuka u Zagrebu, dreka koja se prenela i na Brisel?
Ničega tu novog nema. Uvek je hrvatska priča prema Srbiji i Srbima ista – zuboškripeća, zamućenog pogleda – i ostaće takva. Puna rezervi, najblaže rečeno, ili protkana mržnjom, realno rečeno. Već šezdeset i neku godinu, pisali smo o tome, u Italiji se svake četiri godine biraju predsednici „okupiranih opština“ Rijeka, Zadar, Šibenik, uz ponavljanje nepokolebljive vere da će to jednoga dana, skupa s celom Dalmacijom, biti vraćeno matici Italiji. To otvoreno podržavaju aktuelni italijanski političari; Karlo Ćampi, Đanfranko Fratini, Đorđo Napolitano, ali Hrvatska ćuti. Ni reči protesta, iako je Šešeljeva priča, u odnosu na ovo što dolazi iz Italije, mačiji kašalj.
Da, nije Italija Srbija, reći će neko i biće u pravu. Srbiji i dalje svako može da radi šta mu padne na pamet; od Albanca preko Crnogoraca (u liku Đukanovića) do Hrvata svake fele, s desnice i s levice. Srbija ćuti, ne buni se niti se oglašava, ne pokreće rezolucije u Briselu, a mogla bi, najmanje to.
U Vukovaru već dve godine traje orgijanje lokalnih fašista nad ćirilicom, tačnije nad Srbima u tom gradu i celoj Hrvatskoj. Službeni Zagreb menja razbijene ćirilične table i to je sve što poduzima. Službeni Beograd ćuti. Srbima u Vukovaru Bog je jedina zaštita ali On se ne oglašava često.
I jedno podsećanje, pošto je zaborav osnovna politička i istorijska disciplina Srba; sadašnju unisonu antisrpsku kampanju iz Zagreba predvode političke stranke koje su, jedna delujući, druga pomažući (HDZ i SDP) devedesetih iz Hrvatske proterale skoro pola miliona Srba. Iz Zagreba ništa novo.
Izvor: NOVOSTI
Vezane vijesti:
Ratko Dmitrović: Umesto da odgovara za zločin, Hrvatska optužuje
Ratko Dmitrović: Bezvredne glave – Jadovno 1941.
Tribina: Istorija odnosa Srba i Hrvata i zašto su oni takvi