Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:
Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:

Станимировић више није могао да ћути – Пише Ратко Дмитровић

Датум објаве: среда, 2 фебруара, 2011
Објављено у Ратко Дмитровић
Величина слова: A- A+
Ratko-Dmitrovic-slika.jpg
Ратко Дмитровић

Бурне реакциjе у Хрватскоj ових дана изазвао jе Воjислав Станимировић, председник Самосталне демократске српске странке, коалиционог партнера ХДЗ-а, само зато што jе jавно изнео истину коjа, буде ли прихваћена, руши теориjу о карактеру рата у Хрватскоj

Без резерве веруjем да jе прекомпозициjа простора бивше Југославиjе и садашње стање, са уцртаним границама и постављеним теориjама, последица „истине“ да jе Слободан Милошевић разбио Југославиjу а Срби изазвали рат у Хрватскоj, наравно, уз помоћ Србиjе коjа jе тиме, каже ова теориjа, извршила агресиjу на Туђманову државу. Редовни читаоци „Печата“ знаjу да сам текст на ову тему обjавио у броjу од 29. октобра. Ту, подсетићу, кумим и молим садашње властодршце у Србиjи да прекину ову агониjу и jавно кажу да теза о Милошевићу и Србима као кривцима за рат ниjе тачна. У противном, написао сам, Србиjа као држава нема никакву шансу, ко год да jе на власти у Београду, а генерациjе коjе долазе стално и без престанка мораће да плаћаjу цену те „агресиjе“.

ОТВОРЕНА НЕТРПЕЉИВОСТ

То бесмислено и погубно ћутање српских политичара прекинуо jе пре неколико дана Воjислав Станимировић, председник Самосталне демократске српске странке (СДСС), коалиционог партнера ХДЗ-а, дакле, jедне од владаjућих странака у Хрватскоj.
Станимировић jе у интервjуу „Политици“ прешао линиjу коjа се годинама не прелази изjавивши да Срби нису почели рат у Вуковару, а то значи у Хрватскоj, jер Вуковар jе за Хрватску и Хрвате почетак и краj приче о тучи између Срба и Хрвата. Вуковар jе кључно место тезе о српскоj агресиjи на Хрватску.
Рекао jе Станимировић jош нешто; да су се међу рањеницима у вуковарскоj болници скривали и хрватски воjници, тачниjе, да су глумили рањенике, те су као такви одведени из болнице. Због тога су, нагласио jе, значаjни они ратни протоколи вуковарске болнице коjе jе Тадић донео из Београда и у Вуковару уручио Јадранки Косор.
Реакциjе у Хрватскоj на Станимировиће изjаве биле су жестоке, са елементима отворене нетрпељивости и мржње. Нису изостале ни претње, оне jавне, чиjи се аутори знаjу.
Председник Иво Јосиповић jе критиковао Станимировића, рекавши да Воjислав изгледа ниjе схватио поруку коjу су он (Јосиповић) и Борис Тадић послали из Вуковара и Паулин Двора. Да не би било дилеме око карактера рата у Хрватскоj, Јосиповић jе своjе реаговање завршио овако: „Знамо, рат jе започела милошевићевска агресивна политика“.
Јадранка Косор jе посебно изнервирана Станимировићевим тврдњама наjавила разговор са њим ( рекох да су у коалициjи) и  искористила прилику да сагради jош jедан зид око теориjе коjа за Хрвате има значаj какав библиjа има за хришћане. Јаца каже: „Историjска jе чињеница да jе Хрватска била жртва агресиjе, да jе Вуковар био жртва агресиjе и да jе познато ко су агресори“.
Један од наjжешћих хадезеоваца, познат по врло благонаклоном ставу према НДХ и усташком покрету, Андриjа Хебранг, актуелни шеф Клуба заступника ХДЗ-а у Сабору Хрватске, казао jе да се Станимировић очигледно враћа у своjу прву политичку фазу, када jе-каже Хебранг-био функционер САО Краjине и трудио се да рат против Хрватске учини што интензивниjим, подсећаjући да jе Станимировић, након што jе болница у Вуковару стављена под контролу ЈНА, написао да jе „пало последње усташко упориште“.
Пре отприлике годину дана, Игор Мандић jе у Загребу изjавио да ниjе било српске агресиjе на Хрватску, да jе то лаж Туђмановог режима, а оно што се почетком деведесетих догађало Мандић jе оквалификовао као грађански рат, додаjући да jе таj сукоб изазвала обнова усташтва и ендехазиjе на jедноj, и непримерена реакциjа Срба на све то, на другоj страни.
Готово ниjедне службене реакциjе, на Мандићеве констатациjе, ниjе било. Вероватно због тога што jе Мандић само интелектуалац и jедини међу хрватском интелигенциjом коjи има овакво мишљење. Ћутали су и хрватски режим и хрватска опозициjа али када jе исто то, уз много више детаља, поновио Јосип Бољковац, први министар полициjе у обновљеноj хрватскоj држави, рекавши у интервjуу за франкфуртске „Вести“ да jе Хрватска оружjем напала Југославиjу и ЈНА и да jе то отворило ратна врата на простору данашње Хрватске, уследиле су жестоке оптужбе и напади због коjих jе Бољковац на одређено време морао да напусти родни Карловац. Нападали су га сви, од тадашњег председника Месића до локалних „удруга драговољаца домовинског рата“.

СТРАХ МЕЂУ СРБИМА СЕ ШИРИ

Све то понавља се у случаjу Воjислава Станимировића, али са додатном тежином у чињеници да jе Воjина партиjа саставни део актуелне хрватске власти. Из СДСС-а jе Слободан Узелац, потпредседник Владе Хрватске. Према информациjама са коjима располажемо, Јадранка Косор jе поводом Станимировићевог интервjуа „Политици“ имала разговор са Милорадом Пуповцем, потпредседником СДСС-а, а рекох већ да jе наговестила и сусрет са Станимировићем.
Могу ли у тим разговорима са Јадранком Косор и евентуално Андриjом Хебрангом, Пуповац и Станимировић да буду спокоjни и доминантни. Да ли jе Воjислав претерао? Има ли аргументе за оно што jе рекао? Ова и слична питања може да постави само неко ко jе потпуно неупућен у догађања у Вуковару 1990. и посебно 1991. године. Сви аргументи су на страни Срба. Ево неспорних и необоривих чињеница.
После маjских избора 1990. године, неколико месеци у Вуковару jе владала атмосфера подгреjаних страсти али осим политичких расправа физичких инцидената ниjе било. У тоj атмосфери, хрватска полициjа 31. марта 1991. године хапси челне људе Српске демократске странке Вуковара, Горана Хаџића и Боривоjа Савића. Пуштаjу их после неколико дана, али порука Србима у Вуковару била jе jасна.
Пролази и зима а онда се у пролеће 1991. године, у Вуковару и околини, наjпре у вечерњим сатима а убрзо и по дану, почињу поjављивати људи у црним униформама са симболима усташке независне Павелићеве државе, коjима jе управљао извесни Томислав Мерчеп. Таj jе на првим вишестраначким изборима на листи ХДЗ-а, ушао у градску скупштину Вуковара и постао секретар за народну одбрану.
Страх међу Србима ширио се и увећавао свакодневно. Почињу привођења и нестанци виђениjих вуковарских Срба, у околним српским селима организуjу се ноћне страже, многе породице беже преко Дунава у Србиjу, град се лагано претвара у место где jе српски живот био све jефтиниjи а излазак из града све скупљи. Мерчеп у потпуности преузима контролу над Вуковаром и располаже са имовином и животима људи. Терор над Србима Вуковара спроводи се без икаквог страха од последица. Броj убиjених и несталих се увећава.
Данас, 19 година после, нико не зна тачан броj Срба убиjених у Вуковару тих месеци. Ружица Спасић, председник Удружења породица несталих из Вуковара, каже да ни они немаjу прецизну евиденциjу али да се таj броj пење и до 120 људи. Али вратимо се оним страшним данима, коjи су претходили великоj воjноj операциjи ЈНА у Вуковару.
Куће и локали вуковарских Срба лете у ваздух готово сваке ноћи. Експлозив разноси кафану „Краjишник“ (15. априла), па „Сараjку“ и „Туфо“ (3. маjа), „Брдо“ (6. маjа)…Иста судбина задесила jе угоститељске обjекте „Малираj“, „Попаj“, „Точак“, „Чокот бар“…

НЕЗАУСТАВЉИВА УСТАШКА БРАТИЈА

Марин Видић Били, повереник хрватске владе за Вуковар, покушава да уради нешто и заустави Мерчепа и његову усташку братиjу, али му не полази за руком. Схвативши да више ништа не може да учини, а да га сви доживљаваjу као човека коjи дели власт са Мерчепом, Марин Билић 18. августа 1991. године пише строго поверљиво писмо Туђману. Ту наводи да Мерчепова jединица спроводи терор над становницима града, углавном Србима. „Упадаjу у станове, отимаjу имовину, приводе и саслушаваjу људе, а неретко прибегаваjу и убиствима“-пише Видић и тражи од Туђмана да интервенише. Писмо доставља и Ивици Рачану, Савки Дапчевић Кучар, Дражену Будиши и Марку Веселици. Сви ћуте. Нико му ниjе ни одговорио
Понављам, све то се догађа у пролеће и почетком лета 1991. године. Међународно признање независности Словениjе и Хрватске ниjе ни на помолу. Југославиjа постоjи, као и њена оружана сила звана ЈНА.
У Вуковару jе гарнизон Југословенске народне армиjе, 14. понтоњерски батаљон. Ту jе лоциран jош 1948. године. Осокољени чињеницом да им се нико не супротставља, да су Срби у паничном страху и без икакве заштите, Мерчеп и његова jединица креће у блокаду касарне у Вуковару. По рецепту коjи се примењивао у целоj Хрватскоj наjпре су искључени вода и струjа, после чега су уследиле оружане провокациjе и онда отворен напад на воjнички и официрски кадар у касарни. Гађаjу их снаjперима, убацуjу бомбе у круг касарне, држе под сталном ватром. Петнаестог септембра хрватске снаге у Вуковару отпочињу масовне нападе на гарнизон ЈНА. Врховна команда у Београду упућуjе у Вуковар гардиjске оклопномеханизоване jединице, са задатком да се заштите људи и све што jе тамо.
То би, али много раниjе, на време, учинила свака држава и свака воjна команда на свету. У саставу jединица коjе су дошле из Београда било jе Срба, Муслимана, Хрвата, Македонаца, Албанаца, Мађара… и то ниjе никаква таjна. Гарнизон jе деблокиран, а та интервенциjа претворила се у битку за град.
Ето, тако jе почео рат у Вуковару. На исти начин испровоцирани су и сви други сукоби у Хрватскоj. Без изузетка.
Станимировић jе рекао истину. Јосиповић лаже, Јадранка Косор лаже, Хебранг лаже… Питање jе само докле ће пред тим лажима ћутати београдски властодршци. Од тога зависи будућност Србиjе и Срба.

Извор: ПЕЧАТ

 

Везане вијести: Ратко Дмитровић

 




Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани вез упозорења.

КОМЕНТАРИ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Top