Шта су знали и када су сазнали – једна важна сребреничка коцкица

У интервjуу коjи доноси „Недељник“ од 22. новембра 2012. а преноси „Блиц“[1], бивши амерички амбасадор у Хрватскоj Џон Питер Галбраjт у вези са операциjом „Олуjа“ износи jедан значаjан податак коjи би лако могао да остане непримећен.

„Морате да ставите ствари у историjски контекст“, каже Галбраjт. „Непуних месец дана пре Краjине догодила се Сребреница. Размере тог покоља постале су нам jасне негде око 25. jула, а у исто време наши људи на терену, као и хрватски званичници, убеђивали су ме да су Младић и Мартић кренули на Бихаћ“.

На другом месту, Галбраjт тврди: „Ево, сада вам кажем, да Ратко Младић, таj брутални кољач, таj безобзирни, луди убица, да он ниjе наредио Сребреницу, ми не бисмо дозволили пад Краjине. Не бисмо дали зелено светло Хрватима са Операциjу ‘Олуjа’…“

У Галбраjтовом исказу треба обратити посебну пажњу на два важна и међусобно повезана момента. Прво, Галбраjт недвосмислено потврђуjе узрочнопоследичну везу између Сребренице и Олуjе. Емотивне, непримерене и пропагандне квалификациjе на рачун Ратка Младића можемо оставити по страни. Међутим, потврда наведене узрочнопоследичне везе не само да баца додатно светло на занимљиву опсервациjу генерала Филипа Мориjона на исту тему („Младић jе у Сребреници ушетао у клопку“[2]) већ, када се разматра у контексту поменутог датума од 25. jула 1995, моћним рефлектором доприноси расветљавању целе сребреничке афере.

Какав jе значаj датума 25. jули у склопу сребреничких догађаjа? То ће се наjбоље видети по следећем фрагменту из наше монографиjе „Сребреница: деконструкциjа jедног виртуелног геноцида“ [3], с. 30 – 31:

„Постоjи, и у веома jе блискоj вези са изложеним фактима, jош jедна чудна околност, коjа jе саставни део сребреничке енигме. Наиме, да се за тренутак вратимо на Жан-Рене Руеза, дугогодишњег главног истражитеља Хашког тужилаштва. Тела пострељаних се jош нису прописно ни охладила, нити jе ико имао тачних података о томе шта се стварно догодио на терену, а Руез jе већ добио упутство да лети за Тузлу и да отвори званичну истрагу о незапамћеном сребреничком геноциду.

„Каква би хипотеза могла наjбоље да обjасни следећу хронологиjу догађаjа?

20. jули 1995: истражитељ Руез стиже у Тузлу да отвори истрагу.[4]

24. jули, 1995: Тим Бучер [Tim Butcher] у лондонском Daily Telegraph-у обjављуjе текст под насловом „Српска зверства недоказана“.[5] То jе интервjу са Хенри Виландом [Henry Wieland], Комесаром УН за људска права коjи jе претходних пет дана провео у Тузли разговараjући са великим броjем од око 20.000 избеглица из Сребренице коjи су се ту стекли, и чиjи налаз Бучер преноси овако: „После пет дана проведених у испитивањима, у вези са наводним кршењем људских права у време пада Сребренице главни истражитељ Уjедињених Нациjа ниjе пронашао ни jедног сведока из прве руке коjи би могао да потврди да jе присуствовао неком зверству.“

25. jули 1995; Међународни кривични трибунал за бившу Југославиjу, коjи jе пет дана пре тога Руеза послао у Тузлу да истражи чињенице у вези са евентуалном кривицом, обjављуjе оптужнице против Радована Караџића и Ратка Младића за геноцид, злочине против човечности и друге ратне злочине.[6]

„Значи ли ово да jе Руезу од приспећа у Тузлу, 20. jула, за само неколико дана пошло за руком да обави детаљну истрагу околности везаних за Сребреницу и да Тужилаштву МКТБЈ поднесе своj извештаj, са свим материjалом коjи га поткрепљуjе, на основу чега jе већ 25. jула Трибунал имао довољно доказа да Караџића и Младића оптужи за геноцид у Сребреници? То jе питање на коjе немамо одговор…

„Нема никаквих сазнања о томе до каквих jе доказа у том кратком интервалу могао доћи Руез, па ни да ли су они довољно оптужуjући да оправдаjу драстичну оптужницу Хашког тужилаштва против Караџића и Младића, и то већ 25. jула. Узгред, тим потезом учешће др Караџића на предстоjећим мировним преговорима испред српске стране у БиХ било jе практично онемогућено, зато што му jе због те оптужнице претила опасност од хапшења на страноj териториjи.“

Не само опасност од потенциjалног хапшења, већ сада из Галбраjтових ауторитативних уста сазнаjемо jош и то да jе jедна од сврха Руезовог боравка у Тузли било брзометно стварање материjалне подлоге оптужница за геноцид. Те оптужнице, коjе jе истражитељ Руез припремио своjим муњевитим поjављивањем на терену непосредно после догађаjа, имале су ширу намену од блокирања учешћа Караџића и Младића на мировним преговорима. Оне су послужиле као унапред припремљени злочиначки пандан и покриће за планиране, или у сваком случаjу потпуно предвидљиве, злочине масовних размера коjе ће хрватска воjска, са логистичком подршком своjих западних савезника, починити у оквиру операциjе „Олуjа“ у Краjини. Ако jе ова анализа тачна, овакав редослед потеза могао jе да приреди само режисер коjи jе догађаjе све време пратио на „великом платну“.

Податак коjи нам jе Галбраjт пружио – а он се наjвероватниjе случаjно изрекао – драгоцен jе за дешифровање jедног важног дела сребреничке слагалице. Датум на коjи се Галбраjт позива, у смислу да су „…размере тог покоља постале … jасне негде око 25. jула“, просечноj особи значи врло мало. Међутим, значаj коjи Галбраjт том датуму придаjе доприноси обjашњавању jедне врло енигматичне околности. Жан-Рене Руез, главни истражитељ Тужилаштва Хашког трибунала до 2002. године, полази за Тузлу 19. jула 1995, практично „док се тела стрељаних заробљеника нису ни охладила“. Као да jе Руез недељу док су злочини вршени у широj околини Зворника провео са спакованим коферима, у очекивању да добиjе сигнал да крене на пут и бар формално отвори истрагу „наjвећег злочина у Европи после Другог светског рата“.

Прва недоумица у вези са овим jе следећа. Током деjтонских преговора, питање Сребренице уопште ниjе било проблематизовано са муслиманске или западне стране, што би представљало крупан и необjашњив пропуст ако су они располагали чврстим доказима о злочину несвакидашњих размера. Наjмање до краjа 1995, у медиjима и у политичком дискурсу скоро да ниjе било разговора нити сазнања о онаквоj врсти злочина у коjи jе Сребреница у перцепциjи широке jавности накнадно прерасла.[7] На основу чега jе Руез чекао у приправности да што пре изађе на терен, да би се резултати његових, под датим околностима врло површних истраживања, већ 25. jула у Хагу могли преточити у драматичне оптужнице за геноцид? Током критичне седмице после заузимања Сребренице српски злочини током воjне операциjе у Сребреници помињани су – по ондашњим реторичким стандардима – у уобичаjеним оквирима, и никако у размерама коjе би упућивале на геноцид. Шта, упркос одсуству у том тренутку специфичних сазнања jавности о Сребреници, обjашњава Руезову мисиjу у Тузли, и зашто она ниjе могла да чека?

Друга недоумица односи се на учинак Руезове истраживачке делатности на терену у односу на могућности коjе су му стаjале на располагању да, за свега неколико дана боравка, прикупи чврсте доказе за jедну тако озбиљну оптужбу као што jе геноцид.[8] Период између 20. и 25. jула (по Галбраjту, оваj последњи датум има посебан значаj зато што су кругови коjима jе Галбраjт припадао наводно тек тада стекли сазнања о „размерама тог покоља“, а истовремено то jе и дан када су у Хагу подигнуте оптужнице за геноцид против Караџића и Младића) Руез jе према свим расположивим подацима и сопственом казивању провео у Тузли. Узгред, шта jе заправо било извор тих круциjалних „сазнања“ о коjима Галбраjт говори: Руезов извештаj из Тузле или наводни сателитски снимци са стратишта, направљени десетак дана пре тога, коjима jе Олбраjтова 10. августа 1995. махала у Уjедињеним нациjама а коjе никоме ниjе дозволила да их види? Ако jе у питању извештаj из Тузле, где jе Руез боравио, злочин коjи jе он наводно био послат да истражи тамо се уопште ниjе ни догодио и мало jе вероватно да су се кључни докази тамо налазили. Не само да jе пет дана недовољно за темељну истрагу и писање професионално задовољаваjућег извештаjа на овако сложену тему, већ видимо такође, по сазнањима званичника УН Хенри Виланда, коjа преноси „Деjли телеграф“, да избеглички извори у Тузли, где jе Руез у том међувремену боравио, нису могли да убедљиво потврде ни причу о српским зверствима, а камо ли о геноциду. Ако Руез ниjе био на лицу места, на српскоj териториjи где су се стрељања ратних заробљеника догодила, да би документовао сумње своjих претпостављених, шта jе за само пет дана боравка у Тузли он могао да откриjе што би послужило као подлога за подизање тако озбиљне оптужнице као што jе геноцид? Одговор се намеће сам по себи – скоро ништа.

Захваљуjући Галбраjтовоj изjави, добили смо jак посредан доказ да су режисери Сребренице (настрану стварни обим тог злочина, за разлику од пропагандног) били у току динамике догађаjа на широком плану и то  наjбоље обjашњава праву позадину Руезове мисиjе у jулу 1995. Руез jе послат у Тузлу форме ради, да би се збрзане оптужнице за геноцид против српске стране – што jе у том тренутку представљало наjпречи задатак Хашког трибунала, антиципираjући  злочине већ подробно испланиране Операциjе „Олуjа“ – могле покрити привидном истрагом.

Галбраjт jе jасан: „Да он [Младић] ниjе наредио Сребреницу, ми не бисмо дозволили пад Краjине“. Пошто jе Сребреница била одрађена, и то на начин коjи се за Младића, као што jе Мориjон рекао, своди на хватање у клопку, уследили су грозничави потези режисера да се створена тактичка ситуациjа у наjвећоj мери правно и пропагандно експлоатише на штету српске стране.

Један од видова те штете jе заклањање, скоро до невидљивости, несразмерно већег и методично испланираног масакра у Краjини иза инсценираног масакра у Сребреници. Ослобађаjућа пресуда Готовини и Маркачу за сада jе краjња тачка аболициjе неупоредиво страшниjег од та два злочина.

Каргановић Чавићу: Имамо ли право на одбрану од неоснованих оптужби?