Šta je zapravo zaostavština i amanet humaniste i vizionara Arčibalda Rajsa Srbima, Evropi i svetu?

Arčibald Rajs je bio švajcarski kriminolog nemačkog porekla, koji se pored ostalog istakao i radom na istraživanju neprijateljskih zločina nad srpskim civilnim stanovništvom u vreme Prvog svetskog rata.

Rođen je 8. jula 1875. godine u južnonemačkoj pokrajini Baden. Posle završenog osnovnog i gimnazijskog školovanja u Nemačkoj, otišao je na studije u Švajcarsku, u romanski kanton Vu (francuski Vaud, nemački Waadt, retroromanski Vad).

Zvanje doktora prirodnih nauka (hemije) stekao je već u svojoj 22. godini, i postao prvo asistent za fotografiju a potom i docent za tu oblast, na univerzitetu u Lozani. Za redovnog profesora kriminalistike imenovan je 1906. godine.

Kao profesor, bavio se uspešno naučnim radom i stekao svetski ugled u toj oblasti.

Posle objavljivanja prvog toma njegovog naučno-policijskog priručnika „Manuel de police scientifique” 1911. (nikada nije stigao da dalje radi na tom delu), stižu mu molbe za pomoć i pozivi na saradnju iz Petrograda, Sao Paola, Njujorka…

Na poziv srpske vlade dolazi u Srbiju 1914. godine, da istražuje zločine vojske Centralnih sila (Austro-Ugara, Nemaca i Bugara), nad civilnim stanovništvom. On je bio prvi, koji upoznao svetsku javnost sa zločinima, koje je počinila austrougarska vojska u Mačvi i Podrinju nad srpskim civilima.

Užasnut kvalitetom i kvantitetom tih zločina, ali i inspirisan samopregornim junaštvom srpskih vojnika, on je sebe proglasio za srpskog dobrovoljca, postajući time, kako je sam napisao, „švajcarski dobrovoljac srpske vojske, drug veličanstvenih ratnika Šumadije, Dunava, Morave, Timoka i Vardara“.

„Istražujući zločine austro-ugarskih trupa, Rajs je odlazio na stratišta, pregledao ranjenike, posećivao bombardovana naselja, ne odstupajući ni za tren od svoje zakletve da služi istini i pravdi. Kao ratni reporter objavljivao je članke u tiražnim evropskim časopisima o stradanju srpskog naroda.

Takvo angažovanje na strani istine o stradanjima srpskog civilnog stanovništva dovelo ga je u žižu napada i otvorenih pretnji u zemljama Centralnih sila, pa čak i u neutralnoj Švajcarskoj“, kako izveštava dr Dragomir Paunović.

Sa srpskom vojskom prešao je Albaniju, doživeo i preživeo Solunski front, i sa Moravskom divizijom umarširao u oslobođeni Beograd, novembra 1918. godine. Bio je član srpske vladine delegacije na mirovnim konferencijama u Parizu.

Posle Prvog svetskog rata, Rajs je u Ženevu odveo i organizovao zbrinjavanje i školovanje 300 srpske ratne siročadi. Potom je u Beogradu uspešno radio na modernizovanju tehničkog delokruga aktivnosti policije nove države.

Njegova tadašnja kriminalistička tehnika, po mišljenju američkih stručnjaka, koji su putovali po Evropi ciljno proučavajući ovaj eminentno važni deo policijskog rada, bila je na zavidno visokom nivou.

Međutim, Arčibald Rajs, razočaran učestalim negativnim pojavama u društvenim i u političkim oblastima, povukao se pred kraj života sa svih javnih funkcija. Posebno se osećao pogođenim izrazitom nezahvalnošću i odsustvom osnovnog morala sebičnih i samozaljubljenih srpskih političara.

Živeo je skromno, sve do smrti, u svojoj vili „Dobro polje“ u Beogradu.

Pred kraj života objavio je svoj ratni dnevnik u knjizi pod naslovom „Šta sam video i proživeo u velikim danima“. Kao posmrtno zaveštanje srpskom narodu ostavio je neobjavljen rukopis knjige „Čujte, Srbi!“, na francuskom jeziku, u originalu „Ecoutez Serbes!“.

Ova knjiga je završena 1. juna 1928. godine, a tek 2004. godine je štampana u velikom tiražu u Srbiji i deljena besplatno. Zasluge za ovo su imale fondacija „Dr Arčibald Rajs“ iz Beograda i Šabačko-valjevska eparhija Srpske pravoslavne crkve.

Dr. Arčibald Rajs je 1926. godine postao počasni građanin srpskog grada Krupnja.

O svojim savremenicima Srbima on je zapisao i sledeće (uprkos vrlo pohvalnom tonu u donjem citatu, on naravno nije previđao ni srpske mane i nazivao ih je otvoreno, pravim imenom –[nbsp] dijagnosticirao je na pr. određenu vrstu „južnjački“ komotne neradnosti i neorganizovanosti, i sl.):

„Narod vam je rodoljubiv.

Ne znam ni za jedan narod u kojem legendarni nacionalni junaci toliko žive u narodnoj duši kao kod vas. Narod vam je demokratičan, i to zaista demokratičan, a ne na način političara.

Narod vam je hrabar i njegova hrabrost često seže do junaštva.

Mogu to s pravom da kažem jer sam gledao vaše vojnike, a oni nisu bili ništa drugo do sam narod, u skoro svim bitkama velikog oslobodilačkog rata.

Video sam i povlačenje preko Albanije, kada su vam se mnogi seljani i varošani nadmetali u junaštvu sa vojnicima, vojnicima koji su stigli na Krf tek kao ljudske senke i od kojih su mnogi na večnoj straži u morskim dubinama.

Video sam i vaše ranjenike u pokretnim bolnicama i na operacionim stolovima. Retko bi im se jauk, pa ni jecaj, oteo iz usta, a često ih (naročito u početku rata), usled nedostatka narkotika nisu ni uspavljivali.

Da biste očuvali patriotizam i kult svojih nacionalnih junaka, pomogla vam je vaša religija. Pretvorili ste svoju religiju u narodnu crkvu, bolje reći, u narodnu tradiciju. Brižljivo čuvajte tu svoju religiju, jer će vaš narod, onog trenutka kada je napustite, biti izgubljen.

Vaš narod je gostoljubiv.

U sela čovek ne može doći, a da ne naiđe na širokogrud doček. Narodne svetkovine još čuvaju onaj nekadašnji prelepi običaj ugošćavanja. Prvi komad božićnog kolača čuva se za namernika.

Među vašim ljudima čovek se ceni onoliko koliko je čovek, a ne po onome što su od njega učinili odelo i titule. Novac mu, naravno, kao i svuda, uliva poštovanje i ostavlja utisak, ali taj utisak nije toliki, da bi ga naterao da se odrekne vlastitog dostojanstva.

Vaš narod zna za samilost i ponekad je takav u trenucima kada se čovek ne nada da će kod njega naći tu lepu ljudsku osobinu.

Koliko sam, tako, puta u toku rata gledao kako dovode zarobljene neprijateljske vojnike, iznurene od gladi, i umesto da te ljude, koji su im spalili kuće i masakrirali žene i decu, zlostavljaju, vaši vojnici bi se smilovali nad njihovom sudbinom i davali im poslednje parče hleba iz džepa.

Narod vam je ponosan, ali ne i ohol.

Najzad, vi ste bistar narod, jedan od najbistrijih koje sam za života video…“

O srpskim političarima pak, imao je sasvim drugo mišljenje:

„Političari su vam iskvarili zemlju. Oni su kod vas svemoćni. Politika se meša u sve i svuda upravlja. Funkcioneri su vam bez morala, bez časti, lični interes je u prvom planu. Govorim vam ovo kao prijatelj naroda i plašim se, da ako nešto ne promenite, sve ovo može skupo da vas košta.
Kada stignu do ministarskog položaja, vaši političari postaju toliko oholi da je to skoro smešno. Funkcioneri su vam, po pravilu, najgoreg kvaliteta. Oni stvaraju zanimanje od iskorišćavanja vaše sklonosti za stranačku politiku, pa sada imate profesionalne političare koji na tome zarađuju za život.

Ma, šta govorim – oni zgrću bogatstvo…

Pogledajte samo šta se dešava kod vas i kako se na pr. sprovode izbori.

Ili kandidati plaćaju piće, dele novac i obećavaju brda i doline kada postanu poslanici, ili pak policija silom, hapšenjem i svim drugim oblicima zlostavljanja nameće zvaničnog kandidata vladajuće stranke.

I to se naziva „opštim pravom glasa“! Kakva sramota!”

Da napomenem još i ono definitivno padanje tadašnje srpske državne “elite” na ispitu osnovne ljudskosti, naime činjenicu, da su ga ti srpski političari posle rata u jednom trenutku čak i denuncirali kod zapadnih saveznika kao ratnog “špijuna Centralnih sila”…

Koliko je Arčibald Rajs, dakle, bio u pravu stavljajući srpske političare, njihovu neizmernu samoživost, kažnjivu kratkovidost i nemoralnu beskrupuloznost na stub srama, govori i sledeći, istorijski osvedočeni primer:
Po završetku Prvog svetskog rata, hrvatski potpukovnik austro-ugarske vojske Slavko Kvaternik, zet pravaškog glavešine Josipa Franka i opšte poznat kao ubeđeni srbomrzac, odmah je preuzet u srpsku pobedničku vojsku i čak unapređen u pukovnički čin.

On je, međutim, momentalno razvio široku subverzivnu aktivnost i intenzivno radio na razbijanju te nove državne zajednice (prvo po imenu SHS, potom nazvane Jugoslavija). Kada je Hitler 1941. u roku od samo dve nedelje razbio dotičnu državu, Slavko Kvaternik i njegov sin Eugen (Dido) od početka pripadaju državnom vrhu i glavnim organizatorima genocida nad Srbima u kvinsliškoj „Nezavisnoj Državi Hrvatskoj“ (Srbocid).

Za razliku od Slavka Kvaternika, srpski političari nikada nisu ni pomislili da u svoju vojsku na pr. preuzmu prvog i jedinog srpskog (i uopšte južno-slovenskog) oficira u istoriji, koji je dobio najviši austro-ugarski vojni rang, naime, čin generala-feldmaršala (Svetozar Borojević, 1856-1920.).

Ironija sudbine je bila, pri tome, da je Slavko Kvaternik jedno vreme bio (hrvatski) ađutant (srpskog) Svetozara Borojevića u austro-ugarskoj vojsci…

Ovaj pravoslavni Srbin iz Vojne krajine, rođen je na Baniji od oca Adama Borojevića i majke Stane, rođene Kovarbašić, u selu Knezovljani, kod Kostajnice (Srpska krajina). Bio je jedan od najčuvenijih habsburških vojskovođa – i jedan od nesumnjivo najuspešnijih na svim zaraćenim stranama – u Prvom svetskom ratu.

On je, doduše, ponudio svoju službu, znanje i iskustvo novoj državi Južnih Slovena, ali nikada nije dobio ni najprostiji odgovor na tu svoju ponudu.
Umro je zaboravljen i u bedi, u austrijskom Klagenfurtu.

Za vreme Drugog svetskog rata, oružane snage „Nezavisne Države Hrvatske“ su, inače, u svom zloglasnom sistemu koncentracionih logora Jasenovac samo iz njegovog rodnog sela Knezovljani odvele i ubile 35 članova njegove familije Borojević, zaključno sa decom, samo zato jer su bili Srbi (genocid).

Slavko Kvaternik je, za podsećanje, bio onaj, koji je 10. aprila 1941. godine, još pre nego što je jugoslovenska kraljevska vojska (odnosno njeni srpski delovi, jer hrvatski, slovenački i bosansko-muslimanski pripadnici te vojske su dočekali nacističke osvajače cvećem dobrodošlice) proklamirao tu hrvatsku državu rečima:
„Božije proviđenje i volja naših velikih saveznika, kao i vekovna borba hrvatskog naroda i velika samopožrtvovanost našeg vođe, Ante Pavelića, i ustaškog pokreta u domovini i inostranstvu, doprineli su da danas, pred vaskrsenje Božijeg sina i naša nezavisna država Hrvatska vaskrsne!
Bog i Hrvati! Za dom spremni!“

Da bi se izbegli nesporazumi – o automatskom preuzimanju dojučerašnjih, pobeđenih neprijatelja u jednu pobedničku vojsku se, naravno, može i mora diskutovati. Ali ovaj konkretni izbor se samo može okarakterisati kao krajnje nerazuman, kao potencijalno samoubilački.

Zanimljiva je, dalje, bila i upravo proročka opomena Arčibalda Rajsa Srbima (u knjizi „Ecoutez Serbes!“, 1928.) u odnosu na ono, što u budućnosti mogu očekivati:

„Vaš neprijatelj, uprkos koracima koje danas čini, bio je i ostao čovek sa severa – Nemac. Verujte, ništa on nije zaboravio. Čim ponovo postane dovoljno snažan, ujediniće se sa Austrijom, i udruženi će nastojati, da povrate ono što su izgubili…“

Drugi svetski rat, kao što je poznato, ubrzo zatim je došao…

Arčibald Rajs nije štedeo ni sa (isto tako – proročkom?) kritikom rastuće i svesno praktikujuće (zlo)upotrebe pojma i principa demokratije, kako u tadašnjoj Srbiji, tako i uopšte.

Možda se iz donjih reči ovog hrabrog i iskrenog vizionara može izvući pouka i za naše današnje vreme?

„Ako parlamentarizam nastavi ovako, a nastaviće, on velikim koracima juri u propast, a sa sobom će povući i države kojima bi trebalo da služi.

Ako se proceni da ga treba zadržati, a ne zameniti nekom novom institucijom, bolje prilagođenom savremenim zahtevima, biće ga potrebno suštinski reformisati, a poslanicima vratiti prvobitnu dužnost.

Ta dužnost je da budu samo glasnogovornici celokupnog stanovništva jedne oblasti, čiji se najviši interesi stapaju sa interesima čitave nacionalne zajednice; da ne budu ni u čijoj drugoj službi, već u službi sopstvene savesti.

Smatram, međutim, da je nemoguće obnoviti tako trulu ustanovu kakva je parlamentarizam. To je starac nagrižen boleštinama. Valja ga zameniti nekom novom i čistom snagom iz onog zdravog dela nacije.

Nadmetanje među narodima će biti sve strašnije, kako se uvećava stanovništvo i ne dozvoljava samozavaravanje utopijama, od kojih su se mnoge loše pokazale. Tako je propao i onaj „veliki princip opšteg prava glasa“. Bila je to veoma lepa zamisao, ali je njegova primena pokazala da ono ne postoji i da ne može postojati.

Znam da ćete, čitajući ovo što vam predlažem, povikati: „Pa, ovo je antidemokratski, ovo je diktatura, itd!“ Jadni moji prijatelji, zar zaista mislite da je sadašnji parlamentarizam – demokratski?

Mislite li da je diktatura partije demokratska?

Zar mislite da je cilj većine parlamentaraca da što je moguće više stavi novca u svoj džep i u džep svojih saučesnika – demokratski? Ako ste iskreni prema sebi, vi dobro osećate, da se reč „demokratija“ izuzetno zloupotrebljava.

Istinska demokratija jeste da svaki građanin slobodno može da razvija svoju delatnost, pod uslovom da ona ne šteti zajednici, i da tako zarađuje dovoljno za dostojanstven život. Kazao sam „slobodno“ i molim vas da ne brkate, kako se to danas obično čini, slobodu i raspuštenost.

I sloboda ima granice, pa kad se one pređu, zapada se u raspuštenost, koja je u bliskoj srodnosti sa anarhijom.“

Arčibald Rajs je umro 8. avgusta 1929. godine u Beogradu.

Sahranjen je na Topčiderskom groblju, dok je po njegovoj želji, njegovo srce pohranjeno na planini Kajmakčalanu, u kapeli podignutoj na mestu, gde su srpski vojnici 1918. probili Solunski front i napravili odlučujuću prekretnicu Prvog svetskog rata.

Kada su 1941. u Drugom svetskom ratu nacistički saveznici Bugari ponovo napali Srbe (sada Jugoslaviju), zaposeli su i Kajmakčalan. Oni su tada odmah oskrnavili tu Spomen-kapelu, razbili dotičnu urnu, ukrali i nekuda bacili veliko srce Rudolfa Arčibalda Rajsa.

Teze za razmišljanje:

Da li su pozivi Srbima da se vrate svojim tradicionalnim vrednostima (vera, rodoljubivost, hrabrost, postojanost, bazična a ne politikantska demokratičnost, gostoljubivost, prevashodno poštovanje ljudske veličine a ne bogatstva, titula i položaja, milosrđe, ponos a ne oholost, duhovna bistrina), dakle, zaista samo „nazadna, nacionalistička i masohistička okrenutost prošlosti“, kako nam ne mali broj srpskih političara, medija i nevladinih organizacija, ali naravno i naši vrli zapadni „ večiti saveznici i dobronamerni prijatelji“ već decenijama utuvljuju u glavu?

– Da li se onaj isuviše i zastrašujuće veliki procenat današnjih srpskih političara stidi ili je ponosan, jer se nalazi u neslavnoj tradiciji onih svojih prethodnika između dva svetska rata, koji su bili „bez morala i bez časti, kojima je samo lični interes bio u prvom planu“? Koji su čak i jednog Arčibalda Rajsa, koji je srpskom narodu dao sve, što se ikako može dati, denuncirali kao „neprijateljskog špijuna“?

– Da li je vizionarska opomena (rođenog Nemca!) Arčibalda Rajsa između dva svetska rata: „Vaš neprijatelj, uprkos koracima koje danas čini, bio je i ostao čovek sa severa – Nemac. Verujte, ništa on nije zaboravio. Čim ponovo postane dovoljno snažan…“ i njega u očima tih današnjih srpskih političara, medija i nevladinih organizacija načinila jednim „nazadnim i masohističkim srpskim nacionalistom“? Ili će se možda čak i kod njih pojaviti neka asocijacija sa današnjim vremenom?

Da li će svi ti današnji srpski političari, mediji i nevladine organizacije, koji se neumorno klanjaju „zlatnom teletu“ zapadne demokratije („EU nema alternative!“), jednostavno prećuti pitanje Arčibalda Rajsa „Mislite li da je diktatura partije demokratska?“ Ili će možda ipak razmisliti o njegovoj i danas više nego aktuelnoj konstataciji: „Ako ste iskreni prema sebi, vi dobro osećate, da se reč „demokratija“ izuzetno zloupotrebljava.“?

Vladimir Umeljić