Шта ће Србима држава ?

Некако пред краj свог дипломатског боравка у Београду, 1981. године, када

су оно Шиптари на КиМ подигли устанак са захтевом да и формално добиjу републику
(у пракси су jе већ имали) амерички амбасадор Лоренс Иглбергер тражио jе хитан приjем
у врху државе. На почетку разговора, а ово jе касниjе потврђено из неколико извора,
Иглбергер пита своjе саговорнике колико на Косову живи Албанаца.

Око 900.000, одговараjу му. А колико има Срба у овоj држави, пита
он. Па, око девет милиона, кажу они. И где jе ту проблем, зачуђено ће Иглбергер.

Средином деведесетих, кад сам уређивао недељник “Аргумент”, jедан
веома познати Београђанин, припадник мањинске верске заjеднице, међу Србима оправдано
цењен и поштован, рекао ми jе: “А шта ће, Дмитровићу, вама Србима држава кад ви
не знате да владате.” Ништа прецизниjе и тачниjе нисам чуо од тада до данашњег дана.

Слободан Милошевић jе неколико година посматрао – наjпре ратуjући
саопштењима а потом оружjем, килаво, неорганизовано, кампањски, jадно – како Шиптари
откидаjу део Србиjе, Косово и Метохиjу. Уместо да jе увео ванредно стање, дао ултиматум
за полагање оружjа у року од 24 сата, а онда кренуо фронтално, са стотинак хиљада
воjника и полицаjаца, пацификовао терен, учврстио границе према Албаниjи и Македониjи,
све уз пратњу и посматрање амбасадора акредитованих у Београду, Милошевић jе годинама
мрцварио и Косоваре и Србиjу.

На краjу се догодило оно што су проживели а проживљаваjу и данас,
Срби и Србиjа.
Ова данашња Србиjа, ако jе неко заборавио, настала jе 2006. године, тако што се
Црна Гора одвоjила из заjеднице СРЈ и осамосталила. Српска политичка елита тог времена,
позициjа и опозициjа, без резерве, jавно jе изражавала тугу и разочарање. Српски лидери,
Срби, плакали су зато што су након 88 година несрећа и мучења у заjедничкоj држави,
коначно добили своjу националну државу. Случаj незабележен у историjи. Тако нешто
свет пре тога видео ниjе.

Обреновићи су били последњи српски владари коjи су знали шта значи
држава, национална држава, jедина форма коjа може да штити народ из чиjег имена
jе изведено име државе. Онда су дошли окупатори у виду Карађорђевића и комуниста.
Побили су, протерали и у црну земљу сабили све што jе у Србиjи могло, смело и знало
да мисли српски и државотворно. Зато Срби данас имаjу ово што имаjу; државу у коjоj
ниjе препоручљиво истицати да сте Србин; државу коjа не зна одакле долази ни куда
иде; државу без граница, са делом окупираног териториjа коjи не сме да се спомиње,
са уплашеним политичким и воjним вођама, са таjном полициjом коjа уместо шпиjуна
(а препун их jе Београд) прати саобраћаj на Ибарскоj магистрали и развоj пожара
на Сувоj планини; државу коjа нема jасно дефинисан ниjедан циљ, ниjедну линиjу преко
коjе се не прелази.

Знаjући све ово ниjе чудо што Филип Гордон, помоћник Хилари Клинтон,
може пре неки дан да нареди Борису Тадићу да дође у Дубровник и рукуjе се са Хашимом
Тачиjем, да са српским политичарима у Београду ради шта хоће; испитуjе их, упозорава,
прети… Американци то не раде ни jедноj другоj земљи на свету, ни jедном другом народу
сем Србима. Што не би кад знаjу са ким имаjу посла.

Шта би се догодило да jе неко, Николић, Дачић, свеjедно, након
што jе Гордон рекао како Србиjа мора да прихвати независно Косово у садашњим границама,
што jе друго име за признање, склопио роковник, дигао се од стола и саопштио надменом
Американцу да jе разговор завршен? Ништа. Американцима би коначно било jасно да
у Београду имаjу jаког човека са коjим се ваља и мора договарати. Понављам, договарати.

Мислите да jе овакво гледање наивно? Гордон би побеснео! И? Да
не би Амери поново бомбардовали Србиjу? Да jоj не би увели санкциjе? Избацили jе
из УН? Све jе данас другачиjе у односу на време када jе то могло. Свет се променио,
све се променило, само се у jадноj Србиjи ништа не мења ево већ стотину и неку годину
приде.

Пише: Ратко ДМИТРОВИЋ

Извор: Печат