Српско срце Омер-паше Латаса

У ЗАПИСУ Јована Авакумовића о сусрету са славним турским војсковођом откривају се неки детаљи које су историчари изоставили. Омер-паша је српским студентима тада рекао:

„Не гледајте ме, децо, као туђина, што знате да сам турски паша“, наставио је. „Ја сам вазда био и остао само Србин. Увек сам дисао, па и сада, као мушир (маршал) Турске царевине, дишем само српским духом, гајим и негујем само српска осећања. Србији предстоји, у скорој будућности, потреба у људима војнички спремним, па ви, садашњи подмладак њен, треба да будете у том моменту, у стању послужити отаџбини на пољу части и животних интереса Српства. Ја сам, за прве владе кнеза Милоша, прешао у Србију, као аустријски војни бегунац. Примљен тада врло добро у Србији, добио сам место за учитеља у Гружи. Ја бих тада и остао да служим Србији и Српству, колико бих умео и могао мојом спремом и знањем.“

ЗА ВРЕМЕ његовог учитељовања у Гружи, Аустрија је затражила од кнеза Милоша да га испоручи назад. Војне власти из Беча су се уплашиле да би и многи други официри и подофицири, Срби, могли да крену Латасовим путем и да пребегну у Србију. По сведочењу самог Латаса, да би лакше остварили захтев о његовом изручењу, једноставно су измислили да је проневерио четну благајну и да они њега траже заправо као лопова.

Када је стигао аустријски захтев о његовом изручењу, пише даље у Авакумовићевом запису, кнез Милош је позвао бившег аустријског војара у двор, у Крагујевцу, и рекао му:

„Синко, ја не могу, због тебе, војевати са Аустријом; али нећу ни да те предам њој, јер сам обавештен да ниси кривац, као што Аустрија представља, а и да си одгајен у духу Српства. Наредићу мојим властима да ти олакшају и изврше прелазак у Турску. Иди тамо и прими се службе… Можда ће се тамо од тебе тражити да пређеш у мухамеданство. Сада ћеш и тада остати духом Србин, можеш примити и мухамеданску веру, али нигде не смеш заборавити да си Србин; никада немој ништа радити против Српства, не смеш изневерити српско млеко којим те је задојила и одгајила мајка Српкиња.“

АВАКУМОВИЋ пише да Латас, док је препричавао овај савет кнеза Милоша, није могао да сакрије налет емоција и да се то видело по изгледу лица и говору. Готово дрхтавим гласом наставио је своју исповест:

„По савету кнеза Милоша, потпомогнут српским властима онога доба, прешао сам у Турску, где сам се не само примио државне службе, већ сам прешао у мухамеданску веру. У турској војсци напредовао сам и доживео славе и господства као ретко који. Ну, опет, никад нисам заборавио, нити ћу, убудуће, заборавити оне мудре речи и родитељске савете кнеза Милоша. Вазда и у свакој прилици мога рада остао сам Србин и пријатељ Српства. Само моје српско срце и осећање руководили су ме те нисам скрхао Црну Гору, као што сам, у познатој прилици, то могао урадити онда када сам био главни војсковођа силне турске војске од 55.000 људи и са њом победно ушао у Црну Гору. Са мојим осећањем да сам Србин, одуговлачио сам даљи напад на Црну Гору и слао сам у Цариград извештаје да није вредно да турска војска гине за голе црногорске стене и врлети. А тиме сам дао времена, те су се Русија и Европа заузеле за Црну Гору и спасиле је од сигурне тадашње пропасти…

„Исто тако само моје српско срце одредило ме је те сам, као главни турски војсковођа, другом приликом, саломио, упропастио, и оковане тешким гвожђем и синџирима у Цариград послао босанске и херцеговачке бегове и спахије, потурчењаке и издајице Српства. Моје је срце тада куцало радосно јер сам знао да тиме служим Српству, коме и сам припадам.“

Омер-паша је поручио српским студентима да бегови и спахије никад неће бити пријатељи Српства

У ДАЉЕМ разговору Латас је говорио о томе да жали што није успео да се сусретне с кнезом Михаилом Обреновићем, а млађаним студентима на крају рекао:

„Србија ће, зацело, једном ослободити и себи присајединити Босну и Херцеговину, што желим од свег срца… Ну један савет за тај случај, чујте још сада, од мене. Бегови, спахије, потурчењаци, њихова назови интелигенција и, мањи део, искварени муслимани варошани у Босни и Херцеговини, никад неће бити пријатељи Српства. Према њима будите опрезни. Не верујте ни њиховим претварањима…“

ИВО АНДРИЋ И МИХАИЛО ЛАТАС

ОМЕР паша инспирисао је и нашег нобеловца Иву Андрића, великог познаваоца људских судбина босанског вилајета. У недовршеном роману „Омер-паша Латас“, који се у књижевности карактерише као „албум личности“, са њиховим прошлостима и карактерима, својствен Андрићевом књижевном раду, Латаса описује као „истинског војника и управљача, са модерним наоружањем и обученим трупама, са вештином школованог официра, као потурицу и каријеристу“.

На састанку са сарајевским ајанима, беговима и агама, Латас, у роману, проговара:

„Ја ћу свршити све ово због чега сам послан овамо. И ви се варате ако мислите да ћете са мном проћи као са онима који су прије мене долазили у Босну ради истог посла. Ово је другачија наредба, а други је човјек који треба да је изведе. Ја знам, ви мислите да ћете и овог пута, по вашем старом начину, моћи да наоко пристанете на све, а затим да ми из бусије чините толике и такве сметње и тешкоће да ћу се и ја заморити и на крају вратити несвршена посла. А ви да се смијете иза мојих леђа! Али знајте да ја знам да ви вазда говорите једно а мислите друго. Понављате: Пеки, пеки ефендум! А поглед вам говори: Босна је ово будало, земља која се повија али не мијења! А ја вам опет кажем да не полажем ништа на ваше ријечи, да јасно читам ваше мисли, и да ћу ту вашу Босну, ако буде требало, сву просијати на ситна сита, тако да се неће знати ни ко је бег ни ко је ага, и да ни у сну нећете помишљати на вашу самовољу и непослушност.“