Српски соколи и Побратимски покрет у борби за уједињење

Ристо Јеремић основао је почетком 1893. у Фочи Српско соколско-побратимско друштво са задатком да подиже физички и морално своје чланове и да води борбу против алкохолизма. Удружење је основало трезвеносну секцију. Аустро-Угарска власт је соколско друштво забранила и наредила да се гимнастичке справе униште. Друштво је наставило рад као трезвењачко под називом „Побратимство, Дружина православних Срба у Фочи“ и наставило је да негује соколске идеје. (1)

Нови дух у Србији после Мајског преврата 1903, слом режима грофа Куена у Хрватској, тешка криза режима у Босни после смрти Калајеве, буран протестни покрет у Далмацији, устанак у Македонији и споразум о реформама турске управе у Европи закључен у Мирцштету све је то будило нове наде код омладине. У томе часу одржана је крајем септембра 1903. скупштина српске академске омладине у Сремским Карловцима, да решава о „новим задацима омладине“. На састанку су учествовали ђаци из свих српских покрајина и пратили своје речи живим примерима из Далмације, Војводине, Босне и Македоније. Доносиле су се хитно резолуције … . Од свега тога остао је лист „Омладински гласник“; оснивано је  помоћу омладинаца неколико нових земљорадничких задруга по селима; створено је десетак народних књижница које су ускоро нестале, и основан је Српски соко у Сремским Карловцима, а оснивач његов Лаза Поповић, предложио је у „Омладинском гласнику“ оснивање сокола у свим областима Аустро-Угарске Монархије. Лаза Поповић ступио је у контакт са чешким соколима. (2) Они који су били чланови омладинске скупштине, били су и први чланови српског сокола.(3) Године 1905. основана су друштва у Осијеку, Вуковару, Шиду, Винковцима и Даљу, а 16 октобра 1906. основана је Српска Соколска Жупа Фрушкогорска. (4)

Омладинци који су покренули Српски соко, разишли су се по школама, а Лаза Поповић остао је сам са неповерљивим грађанима, међу којима је било неколико романтичара прошле омладинске генерације. Било је присутно неповерење и ометање рада соколског друштва од старијих грађана и професора. Насупрот њима Тихомир Остојић, професор Новосадске гимназије, издао је свеску својих чланака о гимнастици и посветио је Соколима у Карловцима.. Патријарх Бранковић је 1906. поклонио карловачком соколу кућу с околним зградама и земљиштем. Српски соко су помагали књижевник Паја Марковић Адамов и други српски писци. Нова соколска друштва оснивана су у свим српским крајевима под Аустро-Угарском. Са свих страна стизале су Карловачком соколу молбе за упутства ради оснивања соколских друштава (из Загреба, Земуна, Сомбора, Коренице, Книна, Удбине, Меленаца, Пакраца, Двора …). Убрзо је основано 30 српских соколских друштава, која су подељена на жупе. Друштво у Карловцима било је матица српског соколства на територији Аустро-Угарске Монархије. Из Сремских Карловаца одлазили су предњаци, гимназијска и богословска омладина, у све српске крајеве. Сремски Карловци као средиште Фрушкогорске соколске жупе подстакли су оснивање Босанско-Херцеговачке, Крајишке и Приморске српске соколске жупе. Др. Лаза Поповић настојао је да средиште Српског соколства буде у Београду. Техничко вођство и соколски лист прешли су из Карловаца у Београд. Врхунац рада били су Видовдански слетови са вежбама и такмичењима у јуначким играма у Сремској Раваници. На Раваничким соколским слетовима српски соколи заветовали су се да ће се борити за ослобођење и уједињење. (5)

Српски соколи оснивали су своја друштва у Босни и Херцеговини. Гимнастичко друштво “Обилић” основано је 1903. у Мостару. Соколи су прихватили ставове националистичке омладине, која је на својим заставама исписала да само она организација може да служи народу, која успе да здружи интелигенцију града са селом. (6)

Први пододбор Побратимства основан је у селу Разбоју код Босанске Градишке 1909. Покрет није ишао даље од пропаганде против алкохола и васпитања у том правцу. У исто време био је основан Српски соко у Босанској Градишци. Вођство Српског сокола у Босанској Градишци дошло је прво на мисао да се соколство пресади у широке народне слојеве помоћу Побратимства. Влада Малић био је послат у Сарајево да код Главног одбора Побратимства и Соколске жупе изложи предлог о сарадњи и добије пристанак за заједничку сарадњу сокола и побратима. Предлог је био прихваћен. Комисија у којој су били др. Војислав Бесаровић, Јово Поповић, инж. Мика Благојевић, Милош Ђуран, Јово Пешут, Коста Јефтић и Влада Малић саобразила је правила Побратимства сарадњи са соколима. Побратимство је са својом идејом антиалкохолизма, где је сваки члан морао потписати завет и дати часну реч да неће пити, помогло да се створи организација у широким масама. Чланови Побратимства у договору са соколима, морали су да раде на хигијенском и физичком подизању својих чланова и то гимнастичким вежбама. Основани су соколи-побратими по селима. Основан је пододбор Побратимства у Градишци и већина чланова српског сокола заветовала се да неће пити и ступила је у редове побратима, да би стекли морално право да идеју антиалкохолизма пропагирају у народу. Да би се идеја побратимства популарисала истицано је да су побратими соколска војска на селу. Десетина омладинаца, сокола из Босанске Градишке ишла је месецима по селима и вежбала сеоску омладину. Када то није било могуће, позивани су сеоски младићи у варош, у соколану, да им се тамо покажу вежбе, како би их они пренели на село. После вежбе седало се под какво дрво или у чију кућу и започињали невезани разговори о свему и свачему. Грдила се Аустрија и њени зулуми, хвалила се и уздизала слободна Србија. Читале су се новине, нарочито “Српско коло” из Загреба, “Трезвеност” из Београда, календари Народне одбране и разне књиге и брошуре… . Кочићев “Јазавац пред судом” био је сељацима омиљена лектира и нико га није правилније схватао од побратима. Старији људи, гледајући младе како вежбају у строју као војска, уписивали су се у Побратимство.

Први слет здружених побратима и сокола одржан је у Босанској Градишци на Видовдан 1911. На слету је поред сокола учествовало 600 побратима из градишког среза. Од тог броја било је 200 чланова вежбача, сеоских младића. Поворка од 600 дицсиплинованих побратима ишла је са соколском музиком на челу. Старији људи били су барјактари. Поворка је продефиловала у четворним редовима градишким улицама под својим друштвеним заставама. Слет је привукао велике масе народа не само из босанско-градишког среза, него и из срезова суседне Славоније. На слету је присуствовао старешина др. Војислав Бесаровић из соколске жупе Сарајево. Као гости били су присутни Живојин Дачић испред Народне Одбране, др. Милош Поповић испред Савеза Трезвености, гуслар Петар Перуновић, др. Андрија Штампар испред антиалкохолних друштава из Хрватске и Славоније и велики број интелектуалаца и студентске омладине из Босне и суседне Славоније. Првог дана, на Видовдан, била је свечана поворка сокола и побратима, помен косовским јунацима, предавање Живојина Дачића пред неколико хиљада људи, певање уз гусле Петра Перуновића, затим заједнички ручак побратима, сокола и гостију, на коме је било преко 800 људи. И све то без алкохола. После подне одржане су вежбе и утакмице сокола и побратима. У вече је било друго предавање Дачића за грађане, са концертом певачког друштва “Зоре” из Нове Градишке. Сутрадан је одржана конференција, на којој су учествовали делегати појединих побратимских друштава из градишког среза, изасланици Главног одбора Побратимства и Соколске жупе из Сарајева и изасланици друштава и студентских организација. Успех у градишком срезу изненадио је културне и националне раднике. Разматрало се питање како да се тај успех пренесе у остале крајеве. Дачић је у својим говорима умео да вешто каже и наговести све, што је било потребно да се сељаку каже. Оно што није могло бити речено, рекао је гуслар Перуновић у народној песми. Песму о старцу Вујадину слушало је неколико хиљада људи у гробној тишини. Први слет здружених побратима и сокола одушевио је народ, тако да су покрету почели приступати и старији домаћини. (7) У Босанској Крајини побратиме је предводио соколски првак тог краја Влада Малић. Није пропуштао ни један празник, а често ни радни дан да не обиђе Разбој и остала села и тамо организује побратиме, који су у исто доба били и сеоски соколи. Жупа је 1911. донела одлуку да се у соколским друштвима оснивају побратимске секције и да соколски предњаци требају бити побратими. Побратимски покрет у Херцеговини у Мостару водио је Чеда Милић. Милош Ђуран, чиновник Савеза земљорадничких задруга у Сарајеву, писао је о побратимима у „Српској Речи”, „Народу” и „Отаџбини”. Љубо Мијатовић проповедао је соколство и побратимство међу академском омладином. Године 1912. у жупи је донет закључак да се у соколским друштвима подмладак васпитава у смислу идеја изражених у књизи Четник од др. Милоша Поповића. (8) На прослави десетогодишњице „Просвете” одржаној у Сарајеву септембра 1912. учествовали су у великом броју соколи и побратими. Велика национална манифестација одржана је у Сарајеву недељу дана пре објаве балканског рата. На прослави утврђени су задаци сокола и побратима у данима, који су били на помолу.(9) Срби су имали 99 просветних друштава, 79 побратимства, читаоница и клубова, 64 гимнастичко-соколска друштва, 27 певачких друштава, 5 привредних друштава, 25 Задруга Српкиња и разна друга. (10) После почетка Првог балканског рата многи побратими хтели су да иду као добровољци у Србију. Руководство је било за то да остану у Аустро-Угарској и да ту изврше своју дужност када буде требало. (11) Организован је рад у свим друштвима око прикупљање помоћи за Српски Црвени Крст у Београду. Сарајевска „Просвјета“ је заједно са другим српским културним установама у Босни и Херцеговини за три месеца прикупила и послала прилога у рубљу и новцу Српском Црвеном Крсту у вредности од милион златних круна. (12)

После Сарајевског атентата 1914. забрањена је прослава десетогодишњице оснивања Српског сокола, а полиција и жандарми су трећег дана по атентату извршили претрес у просторијама соколског друштва у Сремским Карловцима. По избијању Првог светског рата међу првима је распуштен Соко у Сремским Карловцима и сва имовина конфискована. Многи чланови били су узети у војску, затворени или интернирани, код скоро свих осталих биле су извршени претреси, а саслушавања трајала су до краја 1916. Др. Лаза Поповић и вођа Милан Теодоровић били су ухапшени и провели су 16 месеци у истражном затвору. Др. Лаза Поповић био је осуђен на 10 месеци тамнице, а Теодоровић ослобођен и узет у војску, где је издржао све тортуре као политички сумњив. Сва покретна имовина друштва продата је 1916. на јавној дражби. После претрпљених патњи као талац умро је 1915. професор Стеван Поповић. Након претрпљених мука у арадским казаматима поп Гига Јовић умро је 1915. Соколи у Карловцима нису клонули, уверени да ће им после рата синути сунце слободе, уједињења и боље будућности српског народа. Дочекали су остварење соколске мисли, за коју су десет година пуни вере радили и стрпљиво чекали. (13) На бањалучком процесу 22 априла 1916. изречене су казне соколима, побратимима и друштву “Просвјета”. Пресудом су шеснаесторица окривљених осуђени на смрт. Осуђено је четрнаест соколских првобораца. Конфискована је имовина свих организација чији су представници били осуђени. (14)

У Првом светском рату соколи и побратими предавали су се српској и руској војсци. Поред појединачних пребега, предавали су се цели пукови. Кроз соколске редове пронела се вест, да је соколска значка легитимација за пријем у Русију. Дошавши у Србију и Русију, соколи су међу својим земљацима ширили идеју отворене борбе и позвали их да ступе као добровољци у српску војску. Већ 1914. у редовима српске и црногорске војске добровољци су се борили у посебним добровољачким одредима или распоређени по редовним пуковима. Добровољци из Русије упућивани су из Русије Дунавом за Србију све до јесени 1915, када је Бугарска напала Србију. После прекида везе са Србијом Дунавом добровољци у Русији почели су да организују самостални добровољачки одред. Почетком 1916. организована је прва српска добровољачка дивизија у Одеси. Соколи на челу добровољачког покрета у Русији, револуционисали су се током студија на прашком и загребачком универзитету. До доласка српских официра са Крфа, добровољци су сами провели организацију својих пукова. Ту се показао значај соколске дисциплине. Употребили су соколску команду. Свечано је прослављен Видовдан 1916. у Одеси. Поподне је пред одеским грађанством и представницима руских власти цео други пук наступио са простим вежбама, које су биле одређене за забрањени свесоколски слет у Љубљани 1914. Соколе војнике водио је Анте Микуш, резервни капетан и добровољац, а помагали су му Кешко, Ведриш, Ловрић и Равник, подпоручници-добровољци. Соколски поздрав Здраво био је поздрав добровољаца. Дивизија је учествовала у борбама против Бугара, Аустро-Мађара, Немаца и Турака. (15) Добровољци су на Солунском фронту учествовали у пробоју и ослобађању   земље.

Ристо Јеремић основао је почетком 1893. у Фочи Српско соколско-побратимско друштво са задатком да подиже физички и морално своје чланове и да води борбу против алкохолизма. Аустро-Угарска власт је соколско друштво забранила и наредила да се гимнастичке справе униште. Друштво је наставило рад као трезвењачко под називом „Побратимство, Дружина православних Срба у Фочи“. Са оснивањем Српског сокола у Сремским Карловцима 1903, почело је оснивање српских соколских друштава у земљама под влашћу Аустро-Угарске. Српски соколи радили су на ширењу соколства на село и стварању сеоских сокола. Побратимство је са својом идејом антиалкохолизма, где је сваки члан морао потписати завет и дати часну реч да неће пити, помогло да се створи организација у широким масама. Чланови Побратимства у договору са соколима, морали су да раде на хигијенском и физичком подизању својих чланова и гимнастичким вежбама. После Сарајевског атентата 1914. отпочео је прогон сокола у Аустро-Угарској монархији. Соколи су у Првом светском рату организовали добровољачки покрет у Русији.

Пише: Саша Недељковић члан Научног друштва за историју здравствене културе Србије

Напомене :

1. „Развитак српског Соколства у Босни и Херцеговини“, уредио Анте Брозовић, „Соколски зборник“, Година I, Београд 1934, стр. 110, 111; „Српски соколски календар за 1914 годину“, Загреб, стр. 20;
2. Уредио Анте Брозовић, „Соколски зборник“, Година I, Београд 1934, стр.136-139; Б.Ј., „Карловачки соко”, „Око Соколово”, Београд, 6 септембар 1940, бр. 7, стр. 114;
3. Анте Брозовић, „Историја Соколства”, „Илустровано време”, Београд, слетски број за слет 1930. у Београду, стр. 473;
4. „Свеславенско соколство”, Београд, 1930, стр. 140;
5. Уредио Анте Брозовић, „Соколски зборник“, Година I, Београд 1934, стр.136-139; Б.Ј., „Карловачки соко”, „Око Соколово”, Београд, 6 септембар 1940, бр. 7, стр. 114;
6. Проф. Бруно Марчић, Мостар, „Наш улазак у село”, „Соколски гласник“, Љубљана, 1 јануар 1936, бр. 1, стр. 5;
7. Владо Малић, „Побратимски покрет у Босанској Крајини од 1900-1914 г.”,„Споменица II покрајинског слета Сокола краљевине Југославије у Сарајеву”, Сарајево, 1934, стр. 62, 63, 64, 65;
8. „Српски соколски календар за 1914 годину“, Загреб, стр.20; Уредио Анте Брозовић, „Соколски зборник“, Београд 1934, стр. 105, 106, 107, 110,111, 112; Др. Војислав Бесаровић, „Соколство и трезвеност”,„Соколски Гласник”, Љубљана, 1. децембар 1930, бр. 30, стр. 3;
9. Др. Војислав Бесаровић, „Соколство и трезвеност”,„Соколски Гласник”, Љубљана, 1. децембар 1930, бр. 30, стр. 3;
10. Радослав Гаћиновић, „Млада Босна”, Београд 2014, стр. 167;
11. Уредио Анте Брозовић, „Соколски зборник“, Година I, Београд, 1934, стр. 109;
12. „Просвјетина 25-годишњица”, „Гласник Црвеног Крста Срба, Хрвата и Словенаца», Београд, Јули-Август 1927, св.7-8, стр.230;
13. „Соко у Сремским Карловцима”, „Соколски Гласник”, Загреб, 1920, бр. 4, стр.206-208;
14. Др. Војислав Бесаревић, „Једна значајна 20-годишњица”, „Соколски Гласник”, Љубљана, 1936, бр. 17, стр. 2,3;
15. Лујо Ловрић, „Соколство у светскоме рату.”, „Соколски Гласник”, Љубљана, 11. маја 1930, бр. 10, стр. 3,4;

Везане вијести:

СОКОЛСКО ОБЕЛЕЖАВАЊЕ КОСОВСКЕ БИТКЕ | Јадовно 1941.

ОТВАРАЊЕ СОКОЛСКИХ ДОМОВА | Јадовно 1941.

НАЦИОНАЛНИ РАД ВИТЕШКЕ ОРГАНИЗАЦИЈЕ СОКО ДО …

Руско Соколство у Краљевини Југославији | Јадовно 1941.

Сеоске соколске чете жупе Мостар у околини Дубровника