SRPSKI LINGVISTI PRIHVATILI DA LATINICA NIJE SRPSKO PISMO

POSLE VIŠEGODIŠNjE BORBE I DOKAZIVANjA SRPSKI LINGVISTI PRIHVATILI DA LATINICA NIJE SRPSKO PISMO

U službenoj upotrebi latinice neće biti i ne treba da je bude.

Zakon poznaje samo službenu upotrebu jezika i pisama, pa će tako samo ćirilica biti službeno pismo u Republici Srbiji, a zakonom su predviđene i kazne za nepostupanje u skladu sa članovima koji regulišu upotrebu službenog jezika i matičnog ćiriličnog pisma. Ukratko, ovo je sadržaj ključnih predloga izmena i dopuna Zakona o službenoj upotrebi jezika i pisama koji je upućen Vladi Republike Srbije i čije se usvajanje očekuje. Budući da se u vezi sa pomenutim izmenama postavljaju mnoga pitanja u praksi, za odgovore smo zamolili prof. dr Sretu Tanasića, naučnog savetnika Instituta za srpski jezik SANU, predsednika Odbora za standardizaciju srpskog jezika.

Zašto se u Nacrtu i zmena i dopuna Zakona o jeziku i pismu samo ćirilica propisuje kod službene upotrebe srpskog jezika? Zar ćirilica i latinica nisu ravnopravna pisma srpskog jezika ?

Prvo, to je nužno da bi se ispoštovala ustavna odredba o jeziku i pismu: tu stoji da je u Srbiji službeni jezik srpski, a pismo ćirilica. Drugo, što je najvažnije i zbog čega i jeste takva ustavna odredba, jeste činjenica da je samo ćirilica srpsko nacionalno pismo. Gotovo sve što smo stvorili, zapamtili i sačuvali u svojoj istoriji stvoreno je na ćirilici. Na ćirilici je Miroslavljevo jevanđelje, najznačajniji pisani spomenik na srpskoj redakciji staroslovenskog, biser pisane baštine u svetskoj kulturnoj riznici, i toliki drugi njemu slični pisani spomenici, delo Svetog Save, pa Kulinova povelja iz 12. veka, najstariji pisani spomenik na srpskom narodnom jeziku, Dušanov zakonik – da ne nabrajamo dalje. Ko bi se odrekao takve baštine? Latinica nije srpsko pismo, iako je u dvadesetom veku dosta pisano na njoj. Međutim, ona je uvezena, posebno je naturana posle Drugog svetskog rata u ime srpsko-hrvatskog jezičkog zajedništva i bratstva i jedinstva. Na hrvatskoj strani nije bilo tako, ćirilice nije bilo, čak ni za Srbe u Hrvatskoj. Nema nikakvih razloga, niti potrebe, da se latinica ozakoni kao ravnopravna ćirilici.

Ipak, veliki je broj ljudi koji se zalaže za ravnopravnu upotrebu dva pisma, a kao jedan od razloga navodi se i taj da je latinica podobnija u savremenim uslovima globalne komunikacije.

Više puta sam isticao, to je mišljenje struke, osim „časnih izuzetaka”, da nema ni jednog jedinog razloga da se ćirilica zamenjuje latinicom. Ako ne računamo takve tehničke probleme kakve ima srpska pošta, što se ovih dana pokazalo kao velika nacionalna sramota – da nema tehničkih uslova da telegram u Srbiji može da bude poslat na ćirilici. Zar treba čekati da ih zakon na to prisiljava? Da, ima onih koji se zalažu za latinicu u službenoj upotrebi. Oni su vrlo glasni, pa se stiče utisak i da su brojni. A to je front organizovan od različitih grupa. Ima tu ljudi koji zaista misle da su dva pisma još ravnopravna, ne znaju šta se desilo sa srpsko-hrvatskim jezičkim zajedništvom pre tri decenije, ima onih koji jednostavno ne bi da menjaju stečenu naviku, ima onih koji misle da će upotrebom latinice steći neke materijalne koristi, tu su i neki izdavači i sredstva informisanja. Da li država može i sme žrtvovati nacionalnu kulturu i kulturni identitet zarad nečijeg profita? Međutim, u centru tog fronta su ljudi koji znaju šta za srpsku kulturu i nacionalni identitet znači ćirilica. Zato i čine sve da je proteraju i preprave našu kulturu, a dobro znaju: u kulturi je snaga jednog naroda. Da ne pominjem ništa drugo iz istorije – setimo se da su nacisti 1941. među ciljeve za bombardovanje odabrali i Narodnu biblioteku. Hteli bi da mi raskinemo sa svojom viševekovnom kulturnom tradicijom u kojoj je, pored toga što baštinimo bogatu pismenu tradiciju kojom bi se svaki evropski narod ponosio, svedočanstvo o našoj istoriji, u kojoj je naš identitet.

Da li će svi izdavači morati da objavljuju knjige na ćirilici?

Morali bi, bez obzira na to šta će zakon reći. Pa zar oni ne tvrde da vrše kulturnu misiju. A ćirilica je u centru srpske kulture, prepoznatljivi znak srpskog kulturnog identiteta. Uostalom, tako je vide i u svetu. U „Politici” je već ukazano na činjenicu da standard ISO 12199 uz srpski jezik prepoznaje samo ćirilicu, sve što je napisano srpskim jezikom i latinicom u svetskim bibliotečkim fondovima knjiži se u hrvatsku kulturnu baštinu. Da li to hoće srpski autori? Neće, samo što ih o tome niko ne obaveštava.

Da pojasnimo domene službenog i javnog. Da li se službeno odnosi na medije, da li će list „Danas” morati da bude na ćirilici? I svi titlovi na televizijama? Šta još ulazi u domen službenog?

Nigde u svetu ne postoji razlikovanje službene i javne upotrebe jezika. Kod nas je samo bio ubačen pojam javne upotrebe jezika, nikad nije definisan, nema ga u Ustavu iz 2006. godine, a nije ga bilo ni u prethodnom. Postoji službena i privatna upotreba jezika i Zakon će definisati šta je službena upotreba jezika i pisma. Ne mogu unapred govoriti kako će se štampati list „Danas” i drugi koji danas izlaze na latinici. Za mene je logično da u Srbiji štampa koja izlazi na srpskom jeziku bude na ćirilici, kao i da na televiziji imamo ćirilicu. Svakako će država naći načine da stimuliše upotrebu ćirilice u sredstvima informisanja i izdavaštvu, to joj je obaveza.

Kako će nacionalne manjine morati da pišu u službenoj prepisci?

Isto onako kako nacionalne manjine u jednoj Francuskoj, Švedskoj ili Austriji pišu u službenoj prepisci na službenim jezicima tih zemalja. Važno je da smo mi rešili jezička prava manjina u skladu s najvišim evropskim standardima, i time se možemo ponositi, a nigde u svetu ne postoji mogućnost da se službeni jezici neke države prilagođavaju nacionalnim manjinama, takvo nešto bilo bi u svetu nezamislivo, neozbiljno i spominjati.

Šta će moći da bude na latinici? Da li to znači da je neće biti u službenoj upotrebi?

U službenoj upotrebi je neće biti i ne treba da je bude. U komunikaciji koja ne podrazumeva službenu upotrebu srpskog jezika moguće je koristiti latinicu.

Izvor: Politika