Српски језик и писмо угроженији него у вријеме Калаја

Бошњаци се у својим захтјевима да језик назову „босанским“ позивају на међународне повеље, али им управо оне обезвређују та настојања, наводи академик Слободан Реметић

Разговарала: Сања Мацановић

Академик Слободан Реметић упозорава да су српски језик и писмо у БиХ угроженији него у вријеме Бењамина Калаја и указује да међународне повеље обезвређују покушаје за стварање „босанског језика“.

Реметић у интервјуу Срни поручује да се Република Српска институционално и свим осталим средствима мора супротставити континуираним покушајима Бошњака да Вуков српски језик назову „босанским“.

Он указује на заблуду у којој Срби у БиХ живе – да им се понавља историја и да сада живе у околностима налик оним из Калајеве владавине. Али, истина је да су околности неупоредиво теже и горе.

„Да се подсетимо, у доба Калаја, у време окупације, Срби су писали искључиво ћирилицом и били су тада најбројнији народ у БиХ, а данас то није случај“, наглашава Реметић.

Он подсјећа да је 1907. године, када се прича у вези са језиком у БиХ свела на то да ли ће се језик којим говоре тамошњи народи звати српско-хрватски или хрватско-српски, превагнуо назив српско-хрватски, јер су Срби тада били најбројнији народ у БиХ.

Језик је моћно политичко оружје које Бошњаци покушавају да искористе да би остварили своје претензије и унитарну БиХ у којој би владали они и њихов „босански“ језик, сматра Реметић и напомиње да ти „агресивни покушаји нису ништа друго него оживотворење Калајеве политике“.

„Крајњу намеру открива њихов најугледнији лингвиста Мидхат Риђановић, који каже својим сународницима следеће: `Када одбацимо измишљене Бошњаке и приклонимо се историјској чињеници да у БиХ живе Босанци, који говоре босански, онда би друга два народа – Срби и Хрвати постали дијаспора`“, подсјећа Реметић.

Као илустрацију тврдње да бошњачка политика неће лако одустати од своје намјере, Реметић наводи судски процес који је против Републике Српске, због „негирања босанског језика“, водио Ренад Шеремет пред Опшинским судом у Сарајеву – одбачен као неоснован, али и низ других.

„Замјеник предсједавајућег Дома народа Парламентарне скупштине БиХ Сафет Софтић тражио је пред Уставним судом БиХ оцену уставности члана седам Устава Републике Српске у делу који се тиче `језика бошњачког народа`.

Он сматра да је та дефиниција неуставна и да се крши право бошњачког народа и осталих народа који припадају `босанској језичкој заједници` на образовање на матерњем језику“, наводи Реметић.

Према његовом мишљењу, овај захтјев је веома опасан, јер Софтић не објашњава шта у ствари подразумијева под „босанском језичком заједницом“.

Реметић напомиње да би увођење термина „босански језик“ значило први корак ка укидању равноправности Срба и српског језика са Бошњацима и бошњачким језиком како у Републици Српској тако и у БиХ.

Истовремено, напомиње Реметић, за стране лингвисте нема дилеме да је свако ко се родио на подручју Федерације БиХ и Републике Српске проговорио матерњим дијалектом и Вуковим – српским језиком.

„Све су то подвале. `Маркале` су на свим нивоима. Сад видимо шта се тамо дешавало, али готово је сада. За странце, између Бугарске и Македоније постоји један лингвистички и више политичких језика. Са Хрватима је ствар најчистија, јер су они још на почетку рекли да је све по Вуку и да је језик заједнички“, наводи Реметић.

Бошњаци се у својим захтјевима да језик назову „босанским“ позивају на међународне повеље, али им управо оне обезвређују та настојања.

„Нигде у међународном праву не можете да именујете језик како хоћете. То су право измислили хрватски филозофи када су декларацију донели. Од тог нема ништа.

У Стразбуру је 1992. године донесена Европска повеља за регионалне и мањинске језике која је савршено јасна и гласи: `Два идиома која се не разликују не могу ни лингвистички ни научно бити посебни језици, а сами Бошњаци кажу да се не разликују“, појашњава Реметић.

Он позива на потребу да се српски језик свим институционалним и политичким средствима одбрани на свим етничким просторима.

„Наши политичари, генерално, нису свесни значаја језичке политике, те да је угроженост језика и његова судбина повезана са угроженошћу и судбином српског народа“, наглашава Реметић и подвлачи да је то посебно изражено у Србији.

„У Новом Пазару је блокирано на стотине судских предмета јер нема тумача за `босански језик`. Објављен је оглас за постављање судских преводиоца. То је страшно… Мислим да је министар просвете најавио да ће се на државном унверзитету у Новом Пазару вршити обука за `босански`“, неводи Реметић.

Он је подсјетио да се о том проблему изјашњавао Одбор за стандардизацију српског језика и да је закључак јасан: да би два језика била посебна они морају бити различити по генетском, структуралном и комуникативном основу.

„Утврдили смо да нема никаквог, па ни лингвистичког, основа производити тумаче за `босански` нити пак изводити посебну наставу и правити посебне уџбенике, јер сви који знају српски знају подједнако и бошњачки језик“, подсјећа Реметић.

Извор:

Везане вијести:

Политичари и лингвисти заједно да чувају српски језик и идентитет

Губећи српски језик и ћирилицу губимо и национални идентитет

Насиље над српским језиком