Српски и хрватски генерали након Олује

Већ 19 година Хрватска 5. августа слави Дан домовинске захвалности и одаjе почаст своjим воjницима и официрима коjи су учествовали у операциjи „Олуjа“.

Са друге стране већина Срба тугуjе због убиства неколико хиљада Краjишника и прогона око 250 000 Срба из Лике, Кордуна, Баниjе, Сjеверне Далмациjе и других диjелова бивше Републике Српске Краjине. Нажалост наjвеће страдање и прогон становништва у Европи након Другог свjетског рата остаће некажњено jер су се свjетски моћници и традиционални српски „приjатељи“ потрудили да у Хашкоj палати неправде буду ослобођени генерали Хрватске воjске коjи су одговорни за почињене злочине над недужним цивилима и заробљеним Краjишницима.
Краjину смо изгубили приjе свега због издаjе и неслоге, коjа се у српскоj историjи нажалост циклично понавља у веома честим интервалима. Да су се Србиjа и њен тадашни предсjедник Слободан Милошевић придржавали Венсовог споразума и да jе Воjска Југославиjе била спремна на интервенциjу и воjно штити своjе сународнике умjесто што jе опструисала одбрану Краjине, сигурно jе да до „Олуjе“ не би ни дошло, или би у акциjи биле одбрањене териториjе на коjима су Срби виjековима живjели.
Нажалост обезглављени и остављени на цjедилу, Краjишници су поражени и протjерани са своjих огњишта, а Хрвати су протjеривањем Срба довршили стари посао и риjешили своjе национално питање.
Хрватска држава jе своjим воjницима и официрима одала признање за ратне заслуге, и већина их прима пристоjне накнаде и пензиjе за учешће у рату. То се посебно односи на високе официре и генерале, а наjбољи примjер су генерали Готовина, Маркач, Чермак, Загорац, Праљак… Генерал Иван Чермак бави се трговином нафтом и успио jе у трци са руским Гаспромом да за 100 милиона евра купи ланац ОМW бензинских пумпи у Хрватскоj. Анте Готовина власник jе фирме „Адриатик градња“ те више луксузних вила на Јадранскоj обали, а Слободан Праљак поред приватне фирме „Октавиjан“, посjедуjе хотел и пословни центар у Загребу… Готово сви хрватски генерали су милионери, и поред великих пензиjа добили су подршку државе да отворе приватне фирме и развиjу уносан породични бизнис.

Нажалост Срби су по старом обичаjу заборавили своjе генерале, воjнике и официре чим су топови и пушке утихнули. Од Живоjина Мишића и Милунке Савић до данас безброj jе примjера маћехинског односа државе, корумпираних и неодговорних политичара према истинским ратним хероjима. Довољно jе само погледати гдjе и како живе команданти Херцеговачког корпуса и ратних бригада и све ће Вам бити jасно.
Осим по храбрости и умjешности, ратни командант Херцеговачког корпуса генерал Радован Грубач одувиjек jе био препознатљив по скромности, честитости и поштењу. У наjтежим временима и jеку неприjатељске офанзиве 1992. године из Београда jе дошао у Требиње, преузео велику одговорност, ставио се на чело корпуса и са малим броjем воjника успjешно руководио одбраном источне Херцеговине од Горажда, Коњица и Невесиња до Конавала. У рату jе изгубио наjближе чланове породице, а умjесто заслужених признања и почасти након рата jе заборављен и данас живи у малоj и неусловноj гарсоњери у Београду. Умjесто да му Требиње и Република Српска одаjу признање, обезбjеде стан и услове за нормалан живот, поратне власти Требиња чак су направиле инцидент и доприњеле да генерал Грубач, Прстоjевић и други часни српски официри са горчином напусте Требиње. Генерал Грубач нема никакав обjекат за становање у Требињу, повремено дође у родно село Оровац поред Требиња, али нажалост чак ни приликом обиљежавања дана Херцеговачког корпуса, Требињске бригаде или Митровданске офанзиве нико се не сjети и не позове славног ратног команданта и скромним гестом покуша да се захвали за велики допринос што данас живимо у слободи.

Командант Требињске бригаде пуковник Радослав Зубац добровољно се из Книна у љето 1992. године вратио у Требиње, прошао сва ратишта од Краjине, Херцеговине до Косова, а данас са породицом живи као подстанар. За сва рањавања, подвиге и страдања Република Српска му се одужила са понижаваjућих 120 марака годишњег борачког додатка. Сличну судбину доживио jе и генерал Прстоjевић и на хиљаде других српских официра и бораца. Не треба подсjећати какву помоћ и заштиту државе имаjу генерали Крстић, Младић, Лазаревић, Павковић и други хашки оптуженици и њихове породице. И док се хрватски генерали надмећу са Гаспромом и другим мултинационалним компаниjама, српски официри мораjу да обрађуjу баште како би прехранили своjе породице. За све су криви корумпирани и неодговорни политичари коjи су себи од Требиња, Пала до Бањалуке и Лакташа саградили луксузна насеља, а заборавили на воjнике и официре коjи често живе испод граница људског достоjанства. Умjесто што лицемjерно србуjу, држе ватрене говоре и пред камерама љубе српску тробоjку, много боље и корисниjе би било да ућуте и на адекватан начин покажу поштовање бар према наjвећим ратним хероjима.
Надати се да ће у скориjе град Требиње и држава исправити велику неправду према генералу Грубачу и пуковнику Зубцу, и да ће неке нове младе генерациjе живећи у слободи и миру знати да циjене и поштуjу њихову, и жртву на стотине других храбрих српских воjника и официра. Требамо се угледати на комшиjе, jер ће Република Српска и Србиjа бити jаке и стабилне тек када исправимо броjне неправде из прошлости и одамо признање и почасти наjбољим и наjзаслужниjим коjи су страдали и гинули не слутећи да ће након рата на површину испливати наjгори.

Извор ФРОНТАЛ.РС

ВЕЗАНЕ ВИЈЕСТИ:

ПРЕНОСИМО: ФРОНТАЛ-МОРЕ ЈЕ СЛАНА-Пише Дани(j)ел Симић

Даниjел Симић: ТАМО ДАЛЕКО И ТАКО БЛИЗУ – Jadovno 1941.