Српски херој Првог светског рата: Сам зауставио цео аустроугарски пук!

Илија Влајић прошао кроз кишу метака и бомбом решио битку у Великом рату. Уништио рефлектор који је наводио артиљерију на Београд. Умро од муке у априлу 1941. године гледајући распад војске.

Аустроугарски рефлектор на обали Саве наспрам Аде Циганлије био је почетком Великог рата ноћна мора Београда. Његов светлосни сноп је као аветињски прст обележавао мете аустроугарској артиљерији, која је 24 часа дневно тукла српску престоницу и положаје његових бранилаца.

С друге стране, ноћна мора Поћорекове Балканске војске била је Ада Циганлија и данас непостојећа Мала ада или Занога. На речним острвима и Савском пристаништу одиграле су се прве битка Првог светског рата. У ноћи између 28. и 29. јула 1914. аустроугарски десант преко Саве зауставили су добровољци-четници Сремског добровољачког одреда, састављеног од Београђана, старих четника из балканских ратова и ђака из српских крајева у Аустроугарској.

Њихова имена и славна дела су на срамоту Београда и Србије заборављена, каже бака Живка Милутиновић, унука Илије Влајића из Жаркова, једног од јунака одбране Београда. Она годинама покушава да убеди општинске и градске власти да би био ред да Илијино име понесе нека улица на Бановом брду или Жаркова, које су изграђене добрим делом на конфискованој имовини ратног хероја.
– Његов Сремски добровољачки одред био је увек тамо где се највише гинуло, а по њему ни сокаче не може да се назове. У Жаркову се с колена на колено препричава дедин подвиг кад је „угасио“ аустроугарски рефлектор.

На почетку рата он је био на Ади и једне ноћи је препливао Саву с бомбама којима је полупао рефлектор, прекинуо ноћно бомбардовање и изазвао панику код Аустроугара. Од деде су помислили да је српска офанзива – прича Живка Милутиновић.
Илија је касније био и у посади чамаца у којима су српски војници, са будућим владиком др Николајем Велимировићем, препловили Саву и ослободили Земун у септембру 1914. године. Кад им је због друге аустријске офанзиве на Дрини наређено да се врате на савске аде, за њима се упутио читав 32. хонведски пук.

Деда је био и међу јунацима избрисаним из бројног списка под командом мајора Гавриловића, преживео је албанску голготу и тифус и Солунски фронт. Добио је Карађорђеву звезду за јунаштво у рату које му је израњавио и тело и душу, али ни мир није био много бољи – каже нам Живка Милутиновић.
Ратни херој, као и већина разочараних српских ратника, постао је опозиционар у Демократској странци Љубе Давидовића, која је захваљујући његовом угледу добијала све изборе у Жаркову и на Чукарици.

– Деда је дуже од десет година био председник општине. Захваљујући њему подигнута је црква у Жаркову. Испред ње је и сахрањен кад је умро од муке у првим данима рата. Кад је видео официре из Топчидера како распасани и без оружја беже, изашао је и почео да виче на њих: „Зар се тако бори српска војска“. Официри су му презриво одговорили да су они Југословени. Увече је умро на кућном прагу. Срце, које је издржало најстрашније бојеве, препукло је од понижења и муке – са сузом у оку сећа се Живка Милутиновић.