Српске цркве биле су ломаче

Судбина српских цркава, истиче Динко Давидов, нераскидиво jе везана за трагичну судбину српског народа у Хрватскоj над коjим jе извршен геноцид. Давнашња хуманистичка опомена Хаjнриха Хаjнеа: „Кад почну да спаљуjу књиге, одмахиза тога почеће да спаљуjу људе”, што се односило на нацистичку Немачку, у усташкоj Хрватскоj се трагичниjе обистинила. У тоj држави, у исто време и на истом месту, спаљивани су и људи и књиге. Цркве су постале ломаче, понегдеи кланице. Храмови хришћанског, православног богослужења претворени су у стратишта само због тога што су припадали православном обреду. Усташки наредбодавци, извршиоци и учесници Покоља, геноцида над српским народом, међу коjима су били и свештенослужитељи римокатоличке цркве, знали су добро да jе свака уништена црква покушаj, али и циљ да се разори српско национално биће у Хрватскоj, да се сатре и затре његово историjско присуство, његови корени, црквено-уметничке вредности. Не треба никада заборавити да jе биолошки геноцид овде остварен и као културни и духовни геноцид. Био jе то тотални геноцид.

Ни у jедноj области поробљене Европе, наглашава Давидов, ниjе уништено толико културно-историjских споменика као на тлу Независне државе Хрватске. Краjњи исход погрома над културним добрима доноси поразне податке коjи, наjкраће статистички, казуjу о величини историjског губитка. Разрушено jе, спаљено, оштећено, оскрнављено више од 450 православних храмова, наjпостоjаниjих историjских споменика српског народа. У тим храмовима уништени су монументални иконостаси, хиљаде икона, велики броj рукописних и ретких књига, међу коjима су и књиге – матице рођених, венчаних и умрлих, обимна архивска грађа и велики броj црквених обредних предмета културно-историjског значаjа и лепоте.

Првог дана Другог светског рата обjављеног Краљевини Југославиjи, за време немачког бомбардовања Београда, уништена jе Народна библиотека са целокупним књижним фондом. Ниjе потребно понављати да jе то ненадокнадив национални губитак, али то jе био само почетак, jер jе током рата српски народ изгубио jош jедан, можда и већи део свог културно-историjског наслеђа. Десило се то на териториjи Независне државе Хрватске. У до сада обjављеним књигама, студиjама и чланцима о страдању Срба у НДХ наjмање jе података о уништавању црквено-историjских споменика. Тако jе, на пример, на више места описан стравичан геноцидни покољ око 1.500 Срба у православноj цркви у Глини, али се ретко помиње уништење иконостаса у овоj цркви, дело академског сликара Павла Симића, из 1886/1887. године. Такође се не спомињу ни уништени иконостаси из 18. века: у Староj Градишки, рад непознатог зографа из 1747; у Слатинском Дреновцу, дело руско-украjинског сликара Василиjа Романовича, из 1758; у Великоj Писаници иконостас Јована Четиревића, сликан 1780. Осим историчара уметности, мало ко зна да jе у цркви манастира Раковца у Срему спаљен цео иконостас врсног новосадског иконописца Василиjа Остоjића, из 1763. године, а у цркви манастира Хопова дело наjбољег сликара српског барока Теодора Крачуна, из 1776. године.

Само на ових шест иконостаса, раскошне позлаћене дуборезбариjе, обjашњава Давидов уништено jе око 300 икона велике историjско-уметничке вредности. Овде су поменути само иконостаси познатих сликара из 18. и 19. века, али никада не треба заборавити оне поjединачне иконе стариjих иконописаца, коjе пре Другог светског рата нису научно обрађене, ни публиковане. Само се може наслућивати време настанка, стил и уметнички израз тих древних икона. У питању jе велика, немерљива и ненадокнадива културно-историjска штета.

– Учињено jе то смишљено и злонамерно, jер jе плодотворна религиозна и национална мисиjа Српске православне цркве суштински сметала усташким и католичким клерикалним круговима коjи су се устремили да затру историjске белеге српског постоjања. Због тога су се вандалски оборили на црквене споменике, наjуверљивиjе сведоке вековне присутности Срба у Славониjи, Хрватскоj, Далмациjи, Босни и Херцеговини, Срему. Негирање присуства српског народа у овим областима има своjу дугу предисториjу – обjашњава Давидов.

Свесрдну сарадњу илегалном усташком покрету пре рата, а потом изразиту политичку активност после проглашења Независне државе Хрватске, додаjе Давидов, испољио jе усташки клер на челу са надбискупом др Алоjзиjем Степинцем. Поjедини римокатолички духовници, фратри, посебно фрањевци, учествовали су у геноциду. Све се то, аутентично и изворно, налази у грађи сабраноj у књизи „Документи протународном раду jедног диjела католичког клера”, штампаноj у Загребу 1946. године и одмах забрањеноj.

После Другог светског рата, уместо очекиване обнове, каже Динко Давидов, у Хрватскоj jе настављено рушење порушених храмова. То подсећа на убиjање рањеника. Та нова злодела чинила jе комунистичка власт. Од 1945. до 1960. у Хрватскоj jе на десетине оштећених православних храмова сравњено са земљом.

———————————————————————-

Иконе за ложење

– Из Јасеновца, уз наjсвирепиjе видове злочинства, искрсава из магле заборава сабласна слика воjних камиона коjима су превожени товари поломљених икона из оближњих порушених српских цркава и допремане у логор, а потом секирама цепане као дрва и употребљене као огрев за загревање логорских канцелариjа. Тим истим камионима довожене су жртве, тим истим секирама смрскане су им главе! Пред овом jасеновачком сликом страве, коjа посебно указуjе на тотални геноцид треба застати – упозорава Динко Давидов.

Зоран Радисављевић