Српска банка: Заједничка жртва Павелића, Броза и Туђмана

Основана 1895. године у Загребу, Српска банка брзо jе постала jедна од моћниjих финанциjских институциjа у jужном диjелу Аустро-Угарске Монархиjе, а њени дионичари су били Иво Андрић, Иван Мештровић, Никола Тесла, али породица Изетбеговић…

Пише: Паулина Арбутина

Поред централе у Загребу, имала jе своjе пословнице у Сплиту, Новом Саду и Будимпешти. Инвестирала jе у бродоградњу, рударство, металургиjу, зрачни промет, хотелиjерство… Имала jе своjе удjеле у руднику Трепча, у бродоградилишту Краљевица и била jе власник хотела „Империjал“ и „Лапад“ у Дубровнику. Наставила се развиjати и у Краљевини СХС, све до 1941. године, када наступа мрачно раздобље у коjем њена судбина и имовина више нису овисиле о власницима и дионичарима, већ о друштвено-политичким и национално-идеолошким превирањима – тада jе учињено све да се њена имовина отме, а сваки траг њеног постоjања затре.

Свjедоци злочина

Шездесет година послиjе, име Српске банке поново се потихо почело спомињати. У љето 2000. године у Загребу се окупило неколико преживjелих дионичара и већи броj насљедника покоjних дионичара, коjи поново регистрираjу Српску банку. На њено чело стао jе Михаjло Шашкиjевић, умировљени професор из Чикага, потомак jедног од дионичара коjи jе написао књигу „Деоничари Српске банке, жртве злочина Павелића, Броза и Туђмана“, коjа jе настала на темељу резултата вишегодишњег истраживања, сакупљања архивске грађе и потраге за насљедницима покоjних дионичара.

– Ми насљедници дионичара стоjимо на становишту да jе на првом мjесту питање части, достоjанства и угледа наших дjедова коjи су своj животни рад уложили у напредак свог народа, а заузврат су били понижавани, опљачкани, утамничени, дивљачки убиjани и клани. У Српску банку уложен jе мукотрпан рад наших дjедова. Таj рад прво jе опљачкао у име хрватске државности Анте Павелић, а након њега у име изградње социjализма Јосип Броз. Туђман и Милошевић су нашу преосталу имовину поклањали своjим сурадницима. Данашња власт покушава ту имовину продати будзашто странцима – описуjе пљачку Српске банке Михаjло Шашкиjевић.

Прво се 1941. године, на самом почетку Павелићеве ендехазиjе, на удару нашло само име Српске банке. Темељем законске одлуке, Павелић jе наредио да све установе мораjу промиjенити своjа, за тадашњи режим непоћудна имена. Управни одбор Српске банке ниjе имао другог избора него прихватити нови назив Трговинско индустриjална банка д.д. Загреб и покушати спасити њену имовину. Међутим, усташки режим ниjе стао само на имену банке, законом и приjетњама промиjенио jе власничку и управљачку структуру банке, повећао дионичку главницу уписом нових дионица, коjе jе све купила Поштанска штедионица Независне Државе Хрватске, чиме jе постала већински дионичар и власник имовине Српске банке. С новим управним одбором, у коjем jе од 17 чланова било само петеро дионичара, Српска банка jе прешла у руке Павелићевих усташа.

– На дjелу jе била отимачина имовине Српске банке. Одлуке су донесене на скупштини одржаноj 31. jуна 1941. године, у вриjеме када су већ почели покољи Срба. Заправо, неки дионичари Српске банке већ су били убиjени и то jе било познато члановима управног одбора. Пристаjањем на услове усташког режима, стара управа jе спасила животе неколицине Срба. Они коjи су остали у Загребу и управи радили су што су морали. Остали су више као свjедоци злочина него чувари отете имовине – истиче Михаjло Шашкиjевић.

Конфискациjа имовине

– Непосредно послиjе те скупштине извршен jе покољ српских сељака у глинскоj цркви. Непознато jе колико jе дионичара Српске банке том приликом заклано. У Глини и околини било jе преко стотину дионичара, док jе Српска банка била у ускоj сурадњи са Српском штедионицом у Глини. Вjечита таjна остат ће и броjка страдалих дионичара Српске банке по усташким логорима у Јадовну, а потом и у Јасеновцу – описуjе даље Шашкиjевић повиjест Српске банке.

Године 1945. новоуспостављена комунистичка власт укинула jе рад Српске банке, а њену имовину 1946. запечатила конфискациjом. Већ у jесен 1945. похапшени су чланови ратног управног одбора Српске банке, односно тада Трговинско индустриjалне банке и оптужени за сурадњу с неприjатељем, чиме су, како се истицало у пресуди, придониjели jачању економске снаге његове воjске. Током суђења, окружни народни суд у Загребу закључио jе да су стари чланови управе jасно и недвосмислено, у потпуноj хармониjи, сурађивали с усташком управом, те да ниjе доказано да су на сурадњу пристали под присилом, него само да спасу своj капитал. Епилог тог судског поступка су затворске и смртне казне за чланове управе и конфискациjа цjелокупне имовине Трговинско индустриjалне банке, односно Српске банке, коjа бива пренесена у власништво државе. Такву одлуку суд jе образложио тиме да дионичари материjално одговараjу за рад и кривична дjела оних коjе су изабрали и коjима су повjерили равнатељство банке. „Осим тога дионичари су црпили материjалну корист из инкриминираног рада чланова управног одбора, па jе праведно, да из таквог рада сносе и материjалну штету“, закључуjе на краjу своjе пресуде окружни суд у Загребу. Банка jе званично престала радити 1948. године.

– И опет, по други пут прича о судбини Српске банке била jе исписана крвавим словима. У питању ниjе била ни освета, ни мржња, а наjмање правда. Суђење jе био пут да се легализира ова отимачина и пљачка. Права слика тога суђења jе пресуда на двиjе године затвора Стевану Калемберу, коjи jе тада био у 84. години живота. Старац коjи ниjе на себи имао ни jедну мрљу, коjи jе био познат по своjоj пожртвовности, коjему су jедног сина заклали усташе и коjи jе Загреб напустио jош 1942. године. Том пресудом отета jе имовина и дионичарима коjи су све вриjеме рата живjели у САД-у, па и имовина Црквеношколске општине Српске православне цркве Светог Ђорђа у Канзас Ситиjу. Како jе било могуће да су грађани земље коjа jе била у рату са стварним неприjатељем и коjи су живjели на другоj страни оцеана сурађивали с неприjатељем? – пита Михаjло Шашкиjевић.

Но, ту ниjе био краj отимачини имовине дионичара Српске банке. Одлуком владе Народне Републике Хрватске, управљање и кориштење зградом у Јуришићевоj четири добива Радио-телевизиjа Загреб. Такво стање траjало jе све до 1991. године. Од имовине Српске банке остале су само зграде. Успоставом самосталне Хрватске отворена jе могућност да се коначно правим власницима врати конфисцирана имовина. Међутим, у случаjу Српске банке то ниjе учињено, већ се с неправдом отишло корак даље.

Неправдом на неправду

Двиjе наjвредниjе зграде биле су она главног уреда Српске банке у Јуришићевоj и зграда пословнице у Сплиту, на Риви, коjа jе под изговором да се власници не могу наћи предана сплитскоj опћини, коjа jу jе издавала и станарину узимала себи. Зграда у Јуришићевоj имала jе другачиjу причу.

Правно упитном одлуком на основу Закона о ХРТ-у, коjи jе ступио на снагу приjе Закона о забрани приjеноса права располагања и кориштења одређених некретнина у друштвеном власништву на друге кориснике, односно у власништво физичких и правних особа, извршена jе претворба имовине ХРТ-а, па тако и зграде у Јуришићевоj површине 4.917,35 четворних метара. Јануара 1995. Управни одбор Хрватске радиотелевизиjе, коjу jе тада водио директор Антун Врдољак, а уз претходно прибављено мишљење и благослов владе, доноси одлуку о продаjи те зграде новооснованоj Хрватскоj поштанскоj банци. Зграда у Јуришићевоj продана jе за 20 милиjуна тадашњих њемачких марака. Након што jе ХПБ таj износ исплатио, ХРТ даjе банци табуларну исправу на темељу коjе се она у грунтовници уписуjе као власник.

– Зграда у Јуришићевоj ниjе била укњижена као власништво ХРТ-а него као „друштвена имовина“ и ни у каквом случаjу ниjе могао Врдољак ту имовину продати као своjу. За то су му добро дошли Туђманови министри коjи су посебним декретом одобрили ту продаjу и коначно пресудили имовини дионичара Српске банке. Управни одбор Српске банке стоjи на становишту да jе правно и власнички Српска банка тамо гдjе jе била на дан 6. априла 1941. године. Наjављена приватизациjа Хрватске поштанске банке већ jе виђени сценариj да jе неправда поново на помолу. Ниjе први пут да српска имовина спашава нечиjи буџет. Поред очигледне пљачке, та имовина и данас на своjим зидовима има крв закланих дионичара Српске банке – поручуjе Шашкиjевић.

Поред удружења потомака дионичара, регистрираног у САД-у под називом Ассоциатион оф Хеирс оф тхе Схарехолдерс оф Српска Банка, за права дионичара и имовину Српске банке бори се и Удружење наследника деоничара Српска банка д.д. Загреб 1895, коjе jе приjе три мjесеца регистрирано у Новом Саду.

– Регистровани смо тек ове године, jер доношењем Закона о реституциjи на териториjи Републике Србиjе тек су се сада створили повољни законски оквири. Имамо рок до априла 2014. године да прикупимо потребну документациjу и да поднесемо захтев пред властима. Удружење делуjе по питању имовине у Србиjи, иако смо у статуту оставили могућност деловања на свим просторима гдjе jе Српска банка некада пословала – напомиње предсjедник удружења Ђорђе Пивнички.

400 насљедника дионичара

– Из докумената коjима располажемо знамо тачан броj и имена свих деоничара из 1941. године. Дужим истраживачким радом дошло се до 400 наследника коjи живе широм планете. Веома нам jе драго што нам jе познато и десетак и данас живих деоничара. Оно што jе можда и битниjе од самог броjа наследника и чланова оба удружења, у САД-у и Србиjи, jесте то што до сада познати наследници поседуjу заjедно око 40 одсто укупног броjа деоница, односно полажу легитимно право у свим државама бивше Југославиjе на еквивалентан постотак данас постоjеће имовине, као и право да сачуваjу остало док се други деоничари и наследници не пронађу – наводи Пивнички.

-Власници Српске банке били су деоничари, њих 6.700 коjи су поседовали 570.000 деоница. Нико ниjе имао више од 12.000 деоница, док jе већина имала мање од 20. Тешко jе данас рећи коjа jе вредност Српске банке у питању, али засигурно преко 200.000.000 долара, не рачунаjући удео у Трепчи. По наjновиjим проценама, у целини вреди и преко хиљаду милиjарди долара – истиче Пивнички.

Поред политичке и привредне елите Загреба тог времена, међу дионичарима били су Јован Јовановић Змаj, Симо Матавуљ, Иван Мештровић, Михаило Пупин, Никола Тесла, породице Влахе Буковца, Стевана Сремца, Лазе Костића, Исидоре Секулић, Иве Андрића, Алиjе Изетбеговића…

Нажалост, на нашим просторима све се брзо заборавља, нарочито када то не кореспондира с тренутним интересима оних коjи имаjу моћ. Све хоћемо сада и одмах, не водећи рачуна о правди. Такођер, овдjе jош ниjе саживио институт неприкосновености приватног власништва. Државе коjе га своjим апаратом требаjу штитити, често га своjим законима, одлукама и поступцима онемогућуjу.

На краjу можемо само питати: Докле тако?

Извор: ФРОНТАЛ