Срећко Максимовић: Дракулић – ноћ човјечанства

И даље не скидам поглед са мермерних плоча. Примећујем да се поједина презимена понављају у недоглед – Тодић, Стијаковић… Дах застаје. Цијеле породице су затиране. Огњишта заувијек угашена

Трећег фебруара је помен страдалима у бањалучким насељима Дракулић, Мотике и Шарговац.

Тог фебруарског дана 1942. комшије Хрвати су престали да буду комшије и постали су усташе. Убијено је 2300 људи од којих 551 дијете. Њихова кривица? Били су Срби. Зар је потребно нешто више? Сезона лова на Србе је увијек отворена. Још је Анте Старчевић најавио будуће догађаје рекавши да су Срби накот зрео за сјекире. Толико су одзвањале те ријечи у ушима „узорних комшија” Хрвата те су дословце испунили ријечи оца нације Старчевића. Кренули су на ту опасну српску дјецу са сјекирама и ножевима, мотикама и вилама. Ко је шта имао са тиме је и пошао.

Улазим у спомен-храм посвећен Светом великомученику Георгију. У лијевом и десном углу храма, поред иконостаса су велике плоче са именима свих страдалих. Језа. Хладноћа ми се спушта низ кичму. Осјећам нелагоду. Поглед ми је усредсређен само на имена исписана на тим плочама. Страшне слике ми се појављују – крволочна убиства тих људи чија су имена сада на овим плочама. Плаче ми се. Немам суза. Тјескоба. Ужас злочина ми се указује. Та имена исписана на мермеру су некада били људи. Наше комшије, браћа, кумови, пријатељи. Нељуди су одлучили да их испишу из људи. Како је могуће да то човјек учини другом човјеку? Ту разум престаје. Не постоје објашњења. То није злочин Хрвата над Србином, Усташе над дјететом, џелата над жртвом. То је злочин над човјечанством. Тога дана Човјек је престао да буде Човјек и смањио се до страшила испод животиње. Ако је човјек имао икада право да се назива Човјеком од тога дана је то право изгубио. Тада нису убијени само Срби. Убијен је Човјек. Људи постали одљуди. Човјек смањен на подчовјека. Онај који је убио није убио недужно дијете већ је убио себе. Убио је Човјека у себи. Убио је цијело човјечанство.

Дланови су ми ледени. И даље не скидам поглед са мермерних плоча. Примећујем да се поједина презимена понављају у недоглед – Тодић, Стијаковић…

Дах застаје. Цијеле породице су затиране. Огњишта заувијек угашена.

Господе? – питам Њега.

Почиње Служба.

Са првим ријечима бива лакше.

Одмах добијам одговор – Сви они су живи, сви ови са мермерних плоча. Они су остали Људи. Људи вјечно живе.

На дан помена жртава усташког масакра у Дракулићу, Мотикама и Шарговцу, 3. 2. 2019.

Догодине у Призрену.

Аутор: СРЕЋКО МАКСИМОВИЋ

Извор: СТАЊЕ СТВАРИ