Сребреница и Блајбург

Ево већ 16 година Срби се суочавају са готово необјашњивим понашањем Бошњака и међународне заједнице, са њиховом сада већ запањујућом упорношћу да игноришу злочин над Србима Сребренице и околине. Као да се људски животи мере кантаром, као да људи нису исти, као да бол за мртвим дететом код сваке мајке није исти. Заташкавање злочина представља злочин. Тако су нас учили у школама и на факултетима. Зар то вечно правило не важи и за Србе.

Немам ни најмањи проблем да разговарам о злочину у Сребреници али такав разговор – колико год да сам ситан и без значаја – одбијам ако се разговара само о једном сребреничком злочину – оном над Бошњацима. У сребреничком крају забележена су два злочина, један над Србима (цивилима) и други над Бошњацима (припадницима војних снага 8. оперативне групе Војске БиХ) којима је командовао Насер Орић.

Први злочин у Сребреници био је над Србима. Овај други злочин дошао је као последица првог. Може ли се ту говорити о злочину из освете? Може. Да ли је то оправдање? Није, али се као чињеница у свакој независној анализи не може одбацити.

А да ли је у Сребреници почињен геноцид над Бошњацима? Овде бих се позвао на историју, на прошлост која и није тако далека; на Други светски рат, ставове међународне заједнице, историчара, државника. Блајбург је у питању.

У последњим данима тог великог рата, у мају 1945. године, код села Блајбург, на југословенско-аустријској граници Титови партизани сустигли су остатке разбијене усташке војске која је бежала према утврђеним војним зонама, у нади да ће тамо – конкретно, код Британаца – пронаћи спас. Нису га пронашли. Партизани су најпре одвојили жене и децу од активних војника НДХ (усташа) а онда, на основу одлуке свог преког суда, ликвидирали одређени број усташа. Та бројка никада неће бити утврђена мада се независни истраживачи слажу да се ради о најмање 50.000 војника Анте Павелића.

Никада никоме није пало на памет да ликвидацију на пољима Блајбурга, маја 1945. године, окарактерише као геноцид.

Стипе Месић чак не прихвата да у разговору о Блајбургу употреби реч – злочин. Усташе су код Блајбурга добиле оно што су заслужиле – рекао је до сада неколико пута Стјепан Месић, напомињући како се увек мора имати у виду да је пре Блајбурга био Јасеновац. Код Блајбурга су страдали припадници злочиначке војске – тврди доскорашњи председник Хрватске.

У периоду 1992-1995 јединице Насера Орића убиле су у сребреничком крају 3.287 Срба. Готово без изузетка ради се о цивилима; женама, деци, старцима. Напади су кретали из Сребренице „демилитаризоване зоне под заштитом УН“ у којој је (а то је посебна прича) оружја и муниције било у неограниченим количинама. Убијање Срба сребреничког краја вршено је плански, систематизовано, са елементима верског фанатизма. Готово ритуално. Најкрвавије походе Орићеве јединице организовале су на велике православне празнике: Божић, Јованда, Ускрс, Петровдан…

Када је ушла у Сребреницу Војска Републике Српске најпре је збринула цивиле, пре свега жене и децу, обезбедила им медицинску негу, допремила десетине аутобуса и одвезла цивиле тамо где су ови хтели да иду.

Која војска проводи геноцид спасавајући жене и децу, два најснажнија биолошка елемента за сваку репродукцију било које нације? И какав је то геноцид у којем ни једна жртва није дете и није жена?

Неко ће рећи да појам геноцид долази из Хашког трибунала. Па шта. Зар то није онај исти онај трибунал који је ослободио Насера Орића и Рамуша Харадинаја. Наградио их за убијање Срба.

Уместо спекулација о начину погибије Бошњака Сребренице (борбена дејства у пробоју или стрељање) и броју убијених најбоље би било да се позабавимо одговором на питање због чега Сарајево годинама одбија да организује попис становништва у Босни и Херцеговини. Чега се плаше?

У причи о Сребреници једино је неспорно утврђена смрт 3.287 Срба. Именом и презименом. Све остало тек чека неку независну, међународну комисију. За убијене Србе, знате и сами, нико није ни оптужен ни кажњен.

Извор: СРПСКА ИНФОРМАТИВНА ПЛАТФОРМА

Везане вијести: Ратко Дмитровић