Господин Антонић је потпуно у праву када се залаже да гробови јасеновачких мученика, бар у Београду, буду обележени.
Меморијални центар на јасеновачком стратишту у Доњој Градини
Планира се већ дуго времена изградња Меморијалног центра на Јасеновачком стратишту у Доњој Градини код Козарске Дубице. Разговарао сам пре две године са тадашњим председником Републике Српске, господином Милорадом Додиком, о овом центру. Рекао сам му да је камен темељац који је положио за тај нови центар сада зарастао у коров и да више нико не зна где се налази. Тада ми је обећао да ће учинити нешто да дође до изградње тог центра.
Председник Републике Србије, господин Александар Вучић је у свом говору рекао да ће Србија обезбедити новац за Меморијални центар у Доњој Градини.
Господин Милорад Додик је поновио то обећање у свом говору приликом обележавања дана пробоја јасеновачких логораша. Међутим, до данас није стигао новац за изградњу, а Република Српска још није отпочела изградњу. Једини изузетак представља Удружење Јасеновац – Доња Градина које се и даље труди да се тај Меморијални центар изгради.
Господин Милорад Додик ми је приликом разговора рекао да ће Република Српска сносити трошкове за одржавање Међународне конференције о Јасеновцу у Бањој Луци. Конференција је одржана, још пре две године, а новац није уплаћен. Очигледно је да се неко труди да та средства не буду исплаћена организатору конференције.
У Доњој Градини се још увек налазе табле са нетачним бројевима страдалих жртава из времена комунистичке диктатуре у Југославији. У свом писму ми је директорица Меморијалног центра (који се налази смештен у једној бараци) рекла да не може да измени те табле док јој то не одобре надлежне власти.
Међународна комисија за истину о Јасеновцу, под председништвом америчког професора др Бернарда Клана (у којој није било представника ни Срба ни Хрвата, нити било кога из тадашње Југославије), састављена од стручњака са свих пет континената, утврдила је да је преко 700 000 Срба, 23 0000 Јевреја и 80 000 Рома убијено у Јасеновачким логорима, а међу жртвама је било 110 000 деце испод 14 година старости.
Професор медицинског факултета у Загребу, који је као комуниста био заточен у Јасеновцу, причао ми је да су њега приморавали да вади лешеве из масовних гробница и да их спаљује, да би уништили трагове својих злочина. Он ме је тада припремао за рад на ископавању масовних гробница жртава у Јасеновцу и у Доњој Градини 1964. године.
Ја се лично сећам да су лешеви пловили из Јасеновачких логора Савом и Дунавом током више година. Посматрао сам те лешеве лично. Сећам се да је Црвени крст Србије под окупацијом Немаца делио женама сапун справљен од људске масти. Када су жене сазнале од чега је тај сапун направљен, више нису желеле да га узимају и користе. Мислим да нико не може тачно да каже колико је жртава побијено у Јасеновачким логорима, јер не знамо колико је скувано жртава у казанима за прављење сапуна, који се и сада могу видети у Доњој Градини.
Нико не зна колико је живих и мртвих заточеника спаљено у Паћилијевом крематоријуму. Нико не зна колико је људи страдало од разних инфекција, инфестација, глади и зиме. Нико не зна колико је несретника заклано у насипу дуж Саве. Нико не зна колико лешева су избациле воде Саве и Дунава на обале, а онда су сахрањиване на локалним гробљима као НН особе итд.
Повод за овај допис ми је била полемика коју су водили господин Вељко Ђурић Мишина, директор Музеја геноцида из Београда, и господин Слободан Антонић. Вељко Ђурић Мишина, који се ослања на непотпуне податке неуспеле анкете тадашње Југославије о броју жртава, и славонски владика (који је школован у Загребу и плаћа га Влада Републике Хрватске) Јован Ћулибрк покушавају да стално умање број жртава Јасеновачких логора. Зато им смета писање господина Антонића.
Познато ми је да се код куле Небојша у Београду налази масовна гробница жртава из Јасеновца, које је река избацила на обалу. О томе сам разговарао са архитектом Пеђом Ристићем (сада покојним), као и са владиком Атанасијем Јевтићем, који је о томе писао. Та гробница није ничим обележена. Господин Антонић је потпуно у праву када се залаже да гробови јасеновачких мученика, бар у Београду, буду обележени.
Аутор је председник Међународне комисије за истину о Јасеновцу
Извор и опрема: Стање ствари