СРБИЈАНЦИ

Jедан сараjевски професор, са академоском кариjером делом проведеном на немачким универзитетима, пре неког времена уверавао jе телевизиjску публику како су вере и народности замаjавале старе сточаре у херцеговачким катунима. Прво су их рече убедили да су православни – па тиме и Срби, онда да су катлици, па тиме и Хрвати, коначно су их, те страшне стране силе, натерале да буду и муслимани – несумњиво и Бошњаци. Они су, међутим, вели оваj академац, Босанци или Босанци-Херцеговици, дугуjу своjу оданост држави Босни и Херцеговини (за коjу jе Високи представник УН Валентин Инцко рекао да jе балканска држава са наjдуговечниjим границма!?). Грађани Босне и Херцеговине могу бити привржени разним верама, могу бити припадници три или више различитих народа, али они су, каже оваj професор, припадници jедне босанске нациjе…

Новинарка Хрватске радио-телевизиjе говори о незадовољству коjе би у Србиjи могло да настане због одлуке владе да прихвати укључивање Срба из отцепљене покраjине у уставни систем албанске „Републике Косова“. Пита jедног београдског аналитичара: „Какав ће бити став србиjанског народа?“ За ХРТ председник Србиjе jе „србиjански председник“, патриjарх српски jе „србиjаски патриjарх“.

Један воjвођански апологета Брозове диктатуре и вођа воjвођанских аутономиста гостовао jе на Федералноj телевизиjи. Да би му учинила новинарка уприличи анкету међу становницима Новог Сада. Питаjу их: „Јесте ли Воjвођанин или Србиjанац?“ Пошто jе одговор 9:1 у корист првог новинарка закључуjе да АП Воjводини и ниjе место у Србиjи.  Притом 83% становника Новог Сада изjаснило се да су Срби на попису 2011. године.

Међутим, истовремено, новопронађени европљанин и миротворац, председник Србиjе Томислав Николић, дао jе пре пар месеци интервjу jедноj телевизиjи из Сараjева и рекао како он своjе приjатеље Србе из Босне и Херцеговине зове „Босанци“.

Има девет година од како сам гостовао у емисиjи jедне од медиjских перjаница Милошевићевог режима. У то време био сам саветник у влади Србиjе. Пошто сам у неколико прилика споменуо „српску владу“, опоменула ме jе да не говорим тако. Каже наша влада jе „србиjанска влада“, зато што jош увек нема власт над Црном Гором, Босном и Херцеговином и разним другим краjевима у коjима живи или jе живео српски народ…

Сви ови примери говоре о злоj намери, екстремном нацинализму, али и о истинскоj заосталости. Замислите професора коjи после седам децениjа jугословенског искуства и децениjе ратова мисли да jе нациjу могуће наметнути!? Зар ниjе интегрално jугословенство имало већу подршку међу народима Босне и Херцеговине, па ипак не само да се коначно ниjе примило, него Муслиманима и Хрватима на краjу ни статус федералне jединице у коjоj су имали хегемониjу ниjе био довољан. Стварање босанске нациjе jе пропало када га jе спроводила Аустроугарска, од Босанског jезика  jе одустала власт Двоjне монархиjе jеданаест година пораза у Првом светском рату. Зашто неко мисли да jе сада могуће некога тако понизити и одузети му сва права и то мирно, на превару?  Зар такав став ниjе у своjоj суштини расистички? Слично jе и са упутствима коjе следе ХТВ и медиjи каква jе Слободна Европа. Председник Русиjе ниjе русиjански председник, мада jе ова федерациjа сложениjа и разноликиjа од Србиjе. „Хрватски председник“ jе десетак пута ређе „председник Хрватске“. Да ли заиста мисле да у Србиjи живе све сами запостављени и у ратовима демогарфски упорпаштени Шумадинци код коjих jе лако локал-патриотизам претворити у ксенофобиjу? Веруjу ли стварно да подршка СР Немачке може бити довољна да им прође оно што у случаjу Србиjи ниjе, пошто су данас ретки они коjи у српскоj jавности, са званичних места,  Албанце зову „Шиптари“, Хрвате „Шокци“, Муслимане „Турци“…

Очигледно jе да у стварању нових нациjа њихове елите мораjу да прођу све оне фазе коjе су старе пролазиле током 19. века. Тужно jе када их у томе подржаваjу страни научници и интелектуалци, какав jе рецимо писац Историjе Србиjе у 19. и 20. веку  Холм Зундхаузен. Шта се то , међутим, дешава са српским политичарима и интелектуалцима? Мазохизам из користи jе узео маха. Зар ће српски народ из обзира према лажном европеjству (Европска униjа данас свакако ниjе оличење европских идеала) и мртвом jугословенству, почети да ради у корист сопствене штете? Мислим да неће. Овде ниjе реч о националним интересима српског народа. Интереси, без обзира на права и равноправност, увек представљаjу некакав израз себичности и партикуларизма. Не ради се ни о правди. Правда jе често недокучива и ванвремена. У питању jе однос према истини и елементарноj пристоjности. Кад jе реч о унутрашњим односима у Србиjи, ради се о избору између модернизациjе нациjе и националне склерозе.

Чедомир Антић

Извор: НАПРЕДНИ КЛУБ